Uoči sajma knjiga, stigao je udžbenik kroatologije

Datum objave: ponedeljak, 24 oktobra, 2016
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+
Knjiga Ratka Dmitrovića, „Krst na križu“
Knjiga Ratka Dmitrovića, „Krst na križu“

DETINjSTVO SA JASENOVCEM U POZADINI

Dok držim u rukama knjigu Ratka Dmitrovića, „Krst na križu“, koja govori o istoriji srbsko – hrvatskih odnosa u 20. veku, sećam se svog detinjeg iskustva Jasenovca. Naime, kad sam imao devet ili deset godina, u ormaru svog dede, u selu Kulinovci kod Čačka, našao sam knjigu „Za čovjeka“, nekakvo zvanično izdanje o antifašističkoj borbi u logorima Jugoslavije pod okupacijom. I tu su bila sećanja na Jasenovac. Tu sam, prvi put, čitao sećanja doktora Zeca o zločinu ustaše Žileta Friganovića nad starcem Vukašinom Jasenovačkim. Bilo je i o pogubljenju Božidara Adžije i drugih komunista. Ali, ono najstrašnije je nečije sećanje na dr Hinka Pićilija, tvorca jasenovačkog krematorijuma. Ovaj monstrum je, sećam se, sa ostalim ustašama igrao karte na stomacima nesrećnih logorašica, i opuške gasio u njihovim polnim organima. Bilo mi je strašno. Znao sam da pročitano nikad neću zaboraviti.

HINKO PIĆILI:  JEDNO USTAŠKO IME

Da, to je suština ustaškog hrvatstva: uglađeni doktor Hinko Pićili, koji spaljuje žive ljude u krematorijumu i pali stomake nevinih žena. Hinko Pićili, ime u koje je legao sav ustaški gadaluk, prikriven srednjoeuropskim sentimentalizmom, krvološtvo koje se krije u cvičeku Gradske kavane na Jelačić placu (taj Pićili je pobegao iz zemlje, otrčao „pacovskim kanalima“ na Zapad; gnusni satanin pacov nije doživeo zemaljsku pravdu)… Ustaštvo, sentimentalizam sa kamom; kao što je i amerikanizam sentimentalizam koji prži napalmom i žeže osiromašenim uranom… Svi zločinci su sentimentalni; pa čak imaju u svoju religioznost. Ante Pavelić je svake nedelje, svedoči njegova ćerka, prisustvovao misi, i još ministrirao… Tu kombinaciju sentimentalnog i čudovišnog najbolje je izrazio Lordan Zafranović, u „Okupaciji u 26 slika“, kada se privid gosparske uzvišenosti pretvara u krvavi autobus obasjan sečivom koljačkih kama…

SLIKE IZ VOJSKE

I tako, knjiga „Za čovjeka“ me je trajno obeležila; bila je u kožnom povezu, koji je vonjao na vlagu. Taj specifični miris vlage po kožnom povezu nikad nisam zaboravio; on je u meni uvek bio Jasenovac. Sećam se, kao mladić, šetao sam ulicom, i vetar mi je odnekud doneo taj vonj, vonj poveza knjige „Za čovjeka“. Jasenovac je bio tu, kao i ime „Hinko Pićili“, ime ustaško, slatkasto-krvavo. A kao dečak, imao sam najstrašniju noćnu moru: da bežim od ustaša, i da bežim baš iz Jasenovca, i da pokušavam da se sakrijem u nekom jarku, a jarak pun zmija… I knjiga Danka Oblaka, „Modri prozori“, u kojoj se opisuje jedno zagrebačko detinjstvo uoči Drugog svetskog rata, kada se na zidovima pojavljuju natpisi ŽAP („Živio Ante Pavelić“). Jeza se oseća u vazduhu, i skoro da se može opipati… Osetio sam tu jezu i u Karlovcu, na Kupi i Korani, gde sam služio vojsku. Jer, u komandi stana kasarne „Petrova gora“, u kojoj sam „upražnjavao“ svoj pešadijski vojni rok, stajalo je, iz ustaškog doba, jedno mozaično U, nevešto maskirano u izvor plamena iznad koga stoje dve ukrštene puške i petokraka. Moj komadant kasarne, Rudolf Brlečić, inače fini gospodin, kasnije će poginuti  u borbama sa Srbima, kao komandant Zbora nacionalne garde Karlovca.

SA PATRIJARHOM PAVLOM U JASENOVCU

Jasenovac je, dakle, nešto s čime sam živeo godinama; posetio sam ga, uoči samog rata 1991, kada je patrijarh Pavle išao, s drugim arhijerejima, da tamo služi službu Božju. Išla su dva autobusa – u prvom su bili naši episkopi, a u drugom mi, studentarija. Tuđmanovi MUP-ovci su nas, naoružani, zaustavljali i pretresali, tražeći znamenja srbska.. .Bili su uplašeni i oni, a i mi. Pretres u blizini Jasenovca… A onda služba, u jednom mirnom, ravničarskom selu; svuda oko crkvene porte naoružani bojovnici mlade hrvatske demokracije… Posle nam jedna gospođa kaže, ispod betonskog cveta koji liči na  U, da Bogdan Bogdanović, koji je taj cvet projektovao, ne dozvoljava da se ispod njega pale sveće… (To je isti onaj Bogdan Bogdanović, komunjara–drugosrbijanac, koji je svojevrmeno tražio bombardovanje Beograda, navodno da bi otišao Milošević.)

I hodali smo po humkama, hodali, kao da tu nije prerezano toliko grla ljudskih, i kao da potoci krvi tu nisu tekli…

Sunce je grejalo i grejalo…

Posle svega što se tu desilo, grejalo je sunce…

KNjIGA ZA SVAKU SRBSKU KUĆU

Priznajem da sam bio jedan od onih koji su nagovarali g. Ratka Dmitrovića da svoje, godinama u štampi objavljivane tekstove o srbsko – hrvatskim odnosima, najzad stavi u knjigu. I priznajem da sam se najiskrenije obradovao kad sam knjigu, pod sjajnim naslovom „Krst na križu“, ugledao na trafikama. I priznajem da, kad sam ostvario uvid u njen sadržaj, osetio isto ono zadovoljstvo zbog pobede istine, koje sam imao kad sam, u mladosti, prvi put čitao sabrane članke Jovana Dučića, pisane o srbsko – hrvatskim odnosima u pesnikovim emigrantskim danima u SAD 1941-1943, i objavljene pod naslovom  u knjizi „Verujem u Boga i Srpstvo“. Sve je tu: i o poreklu Bunjevaca, koji su došli iz oblasti Bune kod Mostara u Bačku, i koje je Tito proglasio Hrvatima; i o tome ko je od Srba učestvovao u stvaranju hrvatske himne; i o Tuđmanovom savetniku Slobodanu Langu, Jevrejinu koji (uprkos stradanju svog naroda u NDH), beše veći Tuđman od Tuđmana; i o Radetu Šerbedžiji, koji se stidi što je poreklom Srbin…

Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero tuđinu, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila. Još kao urednik časopisa „Argument“, ostavio je lepog traga u našem žurnalizmu. Kasnije je, kao urednik frankfurtskih „Vesti“, ostao bez posla jer se previše bavio hrvatskim pitanjem, a Hrvati su, ovde i sada, EU (naročito ono U, latinicom).

KROATOLOGIJA, NAUKA U NASTAJANjU

Dmitrović je neformalni doktor jedne od ključnih oblasti kojom treba da se bavi nauka slobodne Srbije, a to je kroatologija. On uočava korene srpsko – hrvatskog spora (to jest, hrvatske srbofobije, koja se proteže od Ante Starčevića, preko Jasnovca, do „Bljeska“ i „Oluje“), učeći Srbe da misle na pravi način o onome što bismo mogli nazvati „jasenovačkim pitanjem“- ne samo pitanjem zločina učinjenih na prostoru jasenovačkog logora smrti i širom NDH, nego i pitanjem metafizičkog i istorijskog smisla Jasenovca, načina na koji je Jasenovac postao moguć, kao i razloga zbog čega sada pokušavaju da ga poreknu (ne samo Hrvati, nego i Imperija SAD – EU).

Recenzenti knjige „Krst na križu“, akademik Vasilije Krestić i književnik Milovan Vitezović, preporučujući ovo delo, ukazujući ne samo na njegovu objektivnost, nego i miran, nepristrasan ton, sine ira et studio, koji je neophodan kad su teške istorijske teme u pitanju. Iako je lično zainteresovan za srbsko – hrvatske odnose (rodom je iz krajeva koje su Hrvati „oslobodili“ od srbskog naroda, iz Komogovine), Ratko Dmitrović je uspeo ne samo da se izdigne iznad ličnog bola, nego i da pokaže da, bez obzira šta se desilo u uzajamnim odnosima dva naroda, mržnja nije i ne može biti osnova za izgradnju naše budućnosti.

NASTANAK MODERNOG HRVATSTVA

Kao i svi koji se ozbiljno bave srbsko – hrvatskim odnosima, tako i Ratko Dmitrović zna da je moderno Hrvatstvo nastalo kad je Vatikan rešio da sve rimokatolike Balkana proglasio Hrvatima. On o tome piše pišući o prvom svehrvatskom katoličkom kongresu u Zagrebu 1900. godine: “Sa hrvatskog stanovišta ta doktrina pokazala se kao izuzetno plodonosna, donela je čvrstu, masovnu, homogenizaciju Hrvata i svih katolika koji su živeli na prostoru Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, svakako Bosne i Hercegovine, na ideji stvaranja samostalne hrvatske države. Trebalo bi imati u vidu da se Austro-Ugarska raspala samo 18 godina kasnije, da je već te 1900. godine hrvatski nacionalizam buktao kao plamen, nošen kondenzovanim i široko rasprostranjenim idejama rodonačelnika hrvatskog fašizma Ante Starčevića; da je dvojna monarhija činila velike ustupke manjinskim narodima, ne zato što su Austrija i Ugarska to hteli već stoga što su bili sve slabiji, primorani na ustupke, i da se u vazduhu osećalo veliko evropsko pretumbavanje.

Na starim idejama, vekovnoj strategiji zaustavljanja širenja pravoslavlja, njegovog potiskivanja „nazad na istok“ Vatikan postavlja novu doktrinu; širenje katoličanstva kroz jačanje hrvatstva. Ono što danas znamo, posle svega što se odigralo u međuvremenu, sa rezultatima i posledicama, može se zaključiti da je Prvi hrvatski katolički kongres, sa hrvatskog stanovišta, možda i najznačajniji događaj u novijoj istoriji Hrvata. Da nije bilo Kongresa, Katolička crkva u Hrvata nikada ne bi imala uticaj koji je imala, a taj uticaj bio je presudan u destrukciji Kraljevine SHS; osnivanju, utemeljenju i razvoju ustaškog pokreta; prekomponovanju Kraljevine Jugoslavije u Savez banovina (sa najvećim ustupcima Hrvatima); stvaranju Nezavisne Države Hrvatske; planiranom uništavanju Srba… Kongres je novu formulu – svi katolici Dalmacije, Hrvatske, Slavonije i Bosne i Hercegovine su Hrvati – začinio mržnjom prema Srbima, pravoslavcima, prihvatajući Starčevićevu tezu o Srbima kao „remetilačkom faktoru na hrvatskom životnom prostoru“. To se, naravno, nigde ne kaže u dokumentima Kongresa, ali je ono što je prihvaćeno, hrvatsko-katolički ekskluzivizam, podrazumevalo i u praksi provelo antisrpsku politiku. Kongresu su prisustvovali gotovo svi hrvatski nadbiskupi i biskupi, a glavnu ulogu imali su: nadbiskup vrhbosanski Josip Stadler, zagrebački Juraj Posilović i biskup đakovački Josip Juraj Štrosmajer. Iz prezimena se vidi da Stadler (Štadler) i Štrosmajer imaju nemačke korene, ali to ćemo ovoga puta staviti na stranu./…/ Već 1902. godine u Zagrebu i još nekoliko hrvatskih gradova izbijaju velike antisrpske demonstracije, sa razbijanjem izloga srpskih radnji, upadanjem u stanove i kuće uglednih Srba, premlaćivanjem, devastiranjem njihove imovine, izvikivanjem parola mržnje. Demonstracije je organizovao i u Zagrebu predvodio Josip Frank, u političkom i ideološkom smislu naslednik Ante Starčevića./…/ U to vreme centrom Zagreba, posebno Vlaškom ulicom, dominirale su srpske i jevrejske prodavnice, banke, zanatske radnje, što je u perspektivi „hrvatskog državnog katoličkog projekta“ zaista bio veliki problem.“

Te bogate „uljeze“ trebalo je pobiti, da bi se njihova imovina opljačkala i postala temelj napretka „lijepe njihove“.

KOMUNISTIČKA PARTIJA I HRVATI

Govoreći na predstavljanju čuvenog Kijukovog zbornika „Katena Mundi“, Dmitrović je rekao: “U Drezdenu je 1928. održan 4. Kongres KPJ. /… /Sve što je tada dogovoreno, 1928. godine, ostvaruje se do danas. Sve ovo što smo svedočili, sa velikim žrtvama, zapisano je 1928. godine u Drezdenu, na Četvrtom kongresu KPJ. U najkraćem: razbijanje Kraljevine Jugoslavije, stvaranje nezavisnih država Slovenije i Hrvatske, odvajanje Vojvodine od Srbije i stvaranje velike države Albanaca. Četiri godine nakon drezdenskog kongresa, 1932. godine u Lici izbija tzv. ustaški ustanak, koga vodi Ante Pavelić, a pomaže mu Luburić. Slabi su tada bili i doživljavaju poraz u vrlo kratkom vremenu, međutim, šta se događa?

Odmah po izbijanju, organ KPJ, koji se zvao „Proleter“, objavljuje na naslovnoj strani proglas u kome poziva narode Jugoslavije, a posebno u Hrvatskoj, da se svrstaju na ustašku stranu protiv hegemonističke vlasti srpske u Beogradu. Do današnjeg dana, ako pratite, sve što se kasnije događalo, pokazalo je nešto što je objašnjivo – da su svi komunisti na prostoru bivše Jugoslavije bili nacionalno određeni, samo su Srbi bili antiSrbi. Najbolji primer za to je Andrija Hebrang.

Hebrang je, kao što znate, završio u Jasenovcu, Luburić ga je pustio, bila je neka razmena, i taj njihov kratak razgovor je vrlo interesantan i objašnjava istoriju ovoga o čemu govorimo. Sin Andrije Hebranga, koji se takođe zove Andrija, živi danas u Hrvatskoj i jedan je od osnivača HDZ-a, inače Jevrejin po majci, kome su iz majčine porodice završili u Jasenovcu (opet jedan fenomen) ima veliko razumevanje za ustaški pokret i za Maksa Luburića na kraju krajeva.

Mi smo ovde danas gde jesmo po svim elementima programa KPJ usvojenog 1928. godine u Drezdenu.

Plašim se da mi kao narod nismo do kraja sagledali sve ono šta nam je komunizam doneo u 20. veku. Najudaljenija tačka od srpskog stanovišta, ako ono uopšte postoji, je komunističko stanovište.“

Ovo ne treba zaboraviti.

UOČI SAJMA KNjIGA

Svega toga sam se setio kad sam uzeo knjigu Ratka Dmitrovića posvećenu nesrećnom hrvatskom plemenu, sastavljenom uglavnom od preverenih Srba, koji su se obreli kao sluge zla u Jasenovcu, Jadovnu i drugim stratištima države genocida opijeni onim „Bog i Hrvati“ i vaspitavani na vatikansko-starčevićevskoj ideji o šizmaticima koji se pretvaraju u „pasminu slavoserbsku, nakot za sjekiru“. Dmitrovićeva knjiga je više nego lekovita. On će vam, svojim veštim novinarskim perom, između ostalog, pomoći kada se budete opredeljivali za odlazak na more, koje se toliko reklamira kao „hrvatsko“ (pošto su, u „Bljesku“ i „Oluji“, konačno desrbizirali „lijepu svoju“, sada nam nude „lijepo njihovo“ Jadransko more). I biće vam jasniji taj večni hrvatski cinizam, koji je Spomen-domu u Glini, na mestu gde su ustaše, u pravoslavnom hramu, klale svoje komšije Srbe samo zato što su Srbi, nadenuo ime “Hrvatski dom“. A biće vam jasno zašto je glasnik „Crkve u Hrvata“, „Glas koncila“, svojevremeno nudio feljton Tomislava Vukovića koji dokazuje da „nikakvog pokolja u Glini nije ni bilo“. A biće vam najjasnije ko su mutanti koji ovde, u Srbiji, dokazuju da su Hrvati naši „partneri na putu ka EU“.

Autor: Vladimir Dimitrijević

Izvor: Fond strateške kulture

 

Vezane vijesti:

Promocija knjige „Krst na križu“

Neshvatljivo ćutanje Srba o zločinima ustaša

„Krst na križu“ bez retka mržnje




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top