Рат је, ето, прошао, а муке остале да вјечно боле. Није ваљда да ћу крити да сам био у рату. Да сам и патио и саосјећао са српским борцима јунацима рата, онима који су и најзаслужнији за ово мало, а заправо велико, што данас имамо 14. децембар 1995. Догодио се Париз. Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписали мировни документ који је, тек парафиран, и први пут овјерен у америчкој бази „Рајт Петерсон“ код Дејтона. Рат је, ето, прошао, а муке остале да вјечно боле. Зашто је толико момака изгинуло? Зашто је толико кућа порушено? Ко ће бринути о стотинама хиљада људи протјераних са родних огњишта? Са своје дједовине.

Ослободили смо два француска пилота. Свијет затечен гестом добре воље српске стране 4. новембар 1995. На гробљу у родном му селу Машићи код Градишке данас је у присуству високих војних старјешина, сабораца, родбине и пријатеља откривен споменик пуковнику Рајку Балаћу, хероју борбе српског народа за слободу. За част и достојанство. Споменик српском јунаку који је, на данашњи дан прошле године,  погинуо на Радићу, на бихаћком ратишту, открио је генерал-потпуковник Манојло Миловановић, начелник Главног штаба Војске Републике Српске. 27. новембар 1995. Ако је Бихаћ био кључ рјешења кризе и нашег усуда у западном дијелу Републике Српске, а по многима сигурно јесте, због чега се онда то питање није ријешило поткрај прошле

Клинтон је упозорио да се рат у бившој Југославији мора зауставити. Да је ово рекао тамо негдје око Божића деведесет и треће ни по муке. Али ово је изговорио у јесен деведесет и пете када је у Босни замало па све већ било завршено 20. октобар 1995. Раковачке баре код Бањалуке… Стоји жена… Избјеглица… Сама је са својим чемером… Прилазим јој… Хоћу да мало попричамо… Да нешто запишем… Невољно, али ипак прихвата мој приједлог… – Тринаести пут бјежим. Из Ливна сам… Прво сам била у Чапразлијама, селу између Грахова и Ливна… А онда бјежанија… Долазим у Сајковиће, а потом у Црни Луг, Грахово Ресановце… Долази потом у избјеглички камп на

Младић цијелу ноћ слао телеграме у Београд и позивао у помоћ… Одређивао је и рокове до када му из Београда треба односно морају, да стигну одговори. Међутим одговора ни од куда. Ни од кога! Ниједну повратну информацију није добио 5. август 1995. Ратко Младић је са Оштреља цијелу ноћ слао телеграме у Београд и позивао у помоћ… Звао је неке три јединице да хитно дођу и да се прикључе борцима који бране Крајину… Мислио је ту и на поврат изгубљене територије и на Книн, али и на мјеста у западном дијелу Босанске крајине, која су већ била окупирана… Одређивао је и рокове до када му из Београда треба односно морају

Изнад мене прелетјеше два хеликоптера, а над њима у бришућем лету и два борбена авиона… Сазнајем да су то били Американци који су у један од хеликоптера смјестили Скота О’Грејдија, пилота моћног америчког авиона „Ф-16“ којег су на овом подручју оборили српски борци 8. јун 1995. Нисам имао некаквих великих разлога да на Оштрељ, односно у команду Другог крајишког корпуса и наш Прес-центар који се већ годинама ту налази, дођем тако рано… Али, стопирао сам, наишло је ауто, сјео сам и ево ме на Оштрељу… Таман идем према викендици у којој се налази Прес-центар, кад изнад мене прелетјеше два хеликоптера, оба обојена у бијело и са ознакама Уједињених нација. Над

Мартић није допустио Микелићу да прозбори бар једну ријеч… Ћутао је и Акаши. Ни ријечи није проговорио. Само је слушао. И памтио 5. август 1994. У Книну сам. Јављено ми је да је Борислав Микелић одбио приједлог одлуке о уједињењу Републике Српске и Републике Српске Крајине. Пишем причу за моје у „нашем Ослобођењу“. Пратио сам и сусрет Јасушија Акашија и Карла Билта са руководством Републике Српске Крајине. Милан Мартић није допустио Микелићу да прозбори бар једну ријеч… Ћутао је и Акаши. Ни ријечи није проговорио. Само је слушао. И памтио. Послије састанка разговарао сам са њима двојицом… Нешто су ми и Билт и Акаши прозборили за новине. Онако успут. Ништа