15. јануар 1905. – Убиство попа Ташка

Година 1905. отпочела убиством проте у Куманову Атанасија – Ташка Петровића

Улазак србске чета у Македонију увећао је број бугарских злочина над Србима. На удару су били сви они за које је било довољно претпоставити да могу бити опасни за бугарску организацију. Према подацима конзула Ивана Иванића, од бугарског ножа и куршума страдало је преко 150 виђенијих Срба. По бестијалности, којом су изведене, истичу се покољи које су чете Атанаса Бабате и Јордана Спасова извршиле у селима Кокошиње код Куманова и Рударе код Кратова.

Година 1905. отпочела је убиством србског проте у Куманову Атанасија – Ташка Петровића. Организатор и извршилац убиства била је бугарска организација у Куманову. Поп Ташко је осуђен на смрт зато што је био председник кумановског одбора, србски митрополитски намесник и организатор бојкота бугарских трговаца у Кумановској чаршији.

Атентат је извршен у недељу, 15. јануара, у уској уличици која је водила према србској цркви. Тада су смртно рањени прота Ташко и црквењак Јаћим Крстић. Смрт је избегао ђакон Стојан Стејић, који се, у моменту отварања ватре, оклизнуо и пао.

Борба на Табановцу

Турске власти су ухапсиле 11 осумњичених, али су осуђена само двојица: Атанас Левков, управитељ бугарских школа и Трајче Митев, секретар бугарског митрополитског намесника проте Александра. Обојица су осуђена на пет година затвора. Истрагу је водио реформни официр, Хрват Милан Турић с очигледном намером да омогући пуштање на слободу окривљених.

Левкову и Митеву, који су казну издржавали у скопском Куршумли-хану, ускоро се прикључио србски учитељ из Куманова Јован Цакић. Он је осуђен на исту временску казну због организовања убиства бугарског митрополитског намесника.

Бугарски прота Александар убијен је четрдесетог дана од смрти проте Ташка, у време када је Ташку држан парастос.

Тако је први пут у источном Повардарју, са србске стране, одговорено равном мером на бугарски терор.

Србска чета предвиђена за Пореч, јачине 27 људи, сишла је у зору 27. марта у село Табановце. Са собом је носила товар од 101 пушке и 30.000 метака. Њом је командовао наредник Владимир Ковачевић. У чети су били поручник Драгомир Протић (Ковачевићев заменик) и потпоручник Драгомир Васиљевић, Стојан Симовић – Коруба и Стојан Ристић – Гиљанац. Ковачевић је, одмах по доласку, поделио чету тако што је шесторицу, предвођену Веселиновићем, послао у кућу на супротном крају села, а са осталима се сместио у две суседне куће. Међутим, турски доушник је видео долазак чете и обавестио кумановски гарнизон.

Турска војска је, већ у раним поподневним часовима, започела претрес кућа. Према достави, опколила је кућу са Веселиновићевом групом. Реформни официр Турић обавестио је опкољене да су напуштени од другова, који су пред војском побегли и да им он гарантује живот ако се предају. Пошто је отпор, у оваквим околностима, био узалудан, четници су се предали.

Линч у Куманову

Око три часа после подне дошло је до борбе између Ковачевићеве групе и војске. Већ од првих плотуна погинули су Протић и Васиљевић, обојица у покушају да се пробију из обруча. Четници су се храбро борили заустављајући јурише Турака плотунима и бомбама. Борба је трајала до дубоко у ноћ, када се војска повукла. Турци су најчешће избегавали ноћне сукобе са србским четама.

У међувремену, седам заробљених четника је спроведено у Куманово. После саслушања у општини, требало је да буду спроведени у затвор. Међутим, на тргу пред општином дочекала их је маса фанатизованих муслимана, међу којима је било много цигана – поткивач. Они су, на позив с општинског прозора, линчовали везане четнике разбивши им главе чекићима и мрцварећи њихова беживотна тела секирама, ножевима и моткама.

Да би смирили озлојеђене кумановске Србе, турске власти су им одобриле да четнике свечано сахране. Солидарност су показали и кумановски бугараши, који су масовно присуствовали сахрани.

Губици Турака у Табановцу били су око 60 мртвих и рањених, а четника 11 мртвих и два лакше рањена.

Борба на Челопеку

После борбе на Табановцу, Саватије Милошевић, Лазар Кујунџић и Аксентије Бацетовић напустили су послове организатора Акције, у жељи да као војводе осете четнички живот „изнутра“. Бацетовић је, осим тога, требало да замени дотадашњег шефа горског штаба Илију Јовановића. Он и Саватије су, половином априла, превели преко границе 107 четника.

Београдска чета

На Велики петак, 28. априла ујутру, стигле су у село Дубочицу две велике чете: крагујевачка и београдска. Дочекали су их са својим четама Илија Јовановић, Лазар Кујунџић, Чича – Павле Младеновић и Љубомир Јездић. Крагујевачку чету предводио је капетан Борко Паштровић и у њој су били потпоручници: Војин Поповић, Душан Јездић, Петар Тодоровић и Душан Путниковић. На челу београдске чете био је Бацетовић. У њој су били: Саватије, официри Јанићије Мићић, Богдан Југовић-Хајнц, Војислав Танкосић, Бранивој Јовановић и подофицири Јовић, Радул Косовац, Новица Леовац, Радош Васиљевић, Трајко и Радивоје Илић.

С њима су биле и чете Стевана Недића и Доксим Михаиловића, које су се после одмора у Србији враћале у западно Повардарје.

Извор: Глас јавности, 05.03.2003., страна: 22 

(srbskocarstvo.blogspot.rs)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (1) Ратни планови за освајање Србије