fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

MIRKO CREVAR: Kako sam preživio pokolj u Crevarima na Kordunu

Mirko Crevar je rođen 1925. godine u Vrginmostu, od oca Miloša (Mile) i majke Anice iz Slavskog Polja rođene Samardžija. Bilo ih je petoro djece, najstarija sestra Mirka, brat Đuro sestre Danica i Katarina, Mirko i najmlađi od njih je brat Petar.
Mirko Crevar

Mirko Crevar je bio svjedok pokolja u Crevarima kada su ustaše pokupile u noći 10. na 11. avgust 1941. redom žene i djecu i odveli ih na željezničku stanicu. Tu su živjela 143 stanovnika u 23 domaćinstva. Najmlađi među njima imao je nešto više od godinu dana, a najstarija žena Petra Crevar oko 75 godina.

– Ujutro su pripucali dok su svi spavali. Ja tu noć nisam htio da spavam u kući, spavao sam na sijenu u štali. Sa mnom je bio i moj brat od tetke Mile Tepšić koji je pobjegao iz Borova od ustaša gdje je živio i radio i sklonio se kod nas. Mislili smo da iz štale možemo lakše pobjeći ako ustaše naiđu. U kući su bili moja majka, brat Petar i sestra Danica, a otac je 9 dana prije pokolja zaklan u Glinskoj crkvi sa još 1400 Srba, mahom iz kotara Vrginmost i Glina. Najstarija sestra Mirka se udala i nije bila više u selu, Katarina je bila na školovanju u Beogradu, a brat Đuro u Vojnoj školi.

Čim je čuo pucnje Crevar je tražio od brata da bježe, dok su još mogli. Međutim, Mile to nije htio, a Mirko ga je poslušao jer je bio stariji i iskusniji, a i služio je vojsku.

– Kada se stišala pucnjava i svanula zora, čuo sam tresak prozora u kući i glas mog odličnog prijatelja Zlatka Beljana, sina Josipa Beljana šefa Željezničke stanice. Oni su bili jedina hrvatska porodica u našem mjestu. On je stalno boravio kod nas u kući, mnogo puta jeo u našoj kući. Druga djeca su ga zadirkivala, a ja sam ga uzeo u zaštitu. Tada su u kući bili majka, sestra Danica i brat Petar. U tom momentu sam podigao crijep i virio sa tavana i čujem kako jedan ustaša pita moju majku gdje joj je sin, te joj zadaju udarce. Kada sam vidio da mi tuku mater, sletio sam dolje sa sjenika.

Nekadašnji prijatelj postao krvnik

Njegov prijatelj Zlatko Beljan odmah je rekao ostalim ustašama da je to taj koga traže. Zatim su odmah počeli da ga tuku i tom prilikom mu slomili desnu stranu vilice i izbili dva zuba. Tada su njega, sestru Danicu, brata Petra, Milu i majku odveli prema željezničkoj stanici. Već je počelo da sviće i razdanjivalo se.

Dok su ih vodili pokazali su im da će proći kao oni koji leže mrtvi na livadi. Crevar je poslije saznao da je to bila njegova tetka Vasilija, njegov dalji rođak Petar Malobabić i njegov sin Mirko, kolega Zlatkovog oca Josipa Beljana željezničar.

– Kada smo stigli na Željezničku stanicu prišao nam je Josip Plemenčić, on je nekoliko godina prije otvorio mesnicu u Vrginmostu, došljak je, a tada je bio ustaški šef za Vrginmost, oborili su Milu na šine i taj jedan ustaša, koji je imao preko 100 kila, se zaletao i skakao na njega. Čulo se kako mu lome kosti. Moja majka je pritrčala i rekla Zlatku Beljanu i molila ga da ne dozvoli da to čine, nakon čega je ženu koja ga je čuvala i hranila, zaletio se i udario je tako da je pala u neko žbunje.

Iako je Crevar očekivao da je sljedeći po kome će da skaču na šinama, ipak su pokupili Milu i odnijeli ga kod ostatka grupe, izvukli Mirkovu majku iz tog žbunja i zajedno sa Mirkom i drugo dvoje djece ih priključili ostalima.

– Naredili su nam da klečimo na koljenima i da nam glava bude obavezno okrenuta prema zemlji. U međuvremenu su odvojili starije muškarce i naterali ih da kopaju raku. To su bili Stanko Crevar (oko 30 godina), Rade Crevar (20), Mile Tepšić (28), Nikola Malobabić (21,22), Milan Malobabić (oko 18 godina), Pero Samardžija (19, 20 godina). Mi ostali, dok su kopali raku, smo ležali sklupčani i nismo smjeli da podignemo glavu. Za to vrijeme su nas udarali i mučili. Čuli su se jauci na sve strane. Do podne je jama bila iskopana za 80 ljudi i počelo je klanje. Klao je profesionalni koljač i to tako da se ljudi što više muče prije nego što izdahnu. Nikada nisam čuo za takve prostakluke koje su oni nama izgovarali. Ustaše su igrale kolo dok bi se preklani koprcali i uživali u tim prizorima.

Crevar je bio iznenađen okrutnošću ustaša i nije mu bilo jasno zašto to rade. Sve vrijeme je čekao da neko naiđe i kaže im da prestanu da to rade. Čak je u jednom trenutku vozom stigla grupa žena i djece, pa su ih gađali kamenjen, i žene su vikale: „Koljite ih, šta čekate?”

Odvode ih u Vrginmost

Nekoliko minuta prije nego što je Mirko Crevar trebalo da dođe na red za klanje, stigla su dva žandara iz Vrginmosta na biciklima.

– Tadašnji predsjednik kotara Vrginmost Stanislav Kovačić je poslao nalog da se obustavi klanje i da se njemu dovedemo u nadležnost. Opet samo mene vežu i pored mene stavljaju Radu Crevara, jer je Mile, moj brat od tetke, bio zaklan. Vode nas u Vrginmost, idu i kola natovarena sa stvarima iz naših kuća. U Vrginmostu su nas napale ustaše, ali je tamo i bila grupa žandara koji su nas branili od ustaša. Odvode nas na tavan, pretpostavljam da je to bio zatvor. Ujutro je izvršen popis, saslušavanje i razvrstavanje svih nas. Oko 10 ujutro stižu kamioni, djecu mlađu od 14 godina (i mog brata Petra) odvoze u Petrinju u dječji logor, nas ostale ukrcavaju u drugi kamion i odvoze nas do Karlovca i Okružnog zatvora. Žene među kojima su bile moja majka i sestra odvojili su u zajedničku prostoriju u prizemlju zatvora, njih su ubro i pustili. Dok su nas četvoricu Radu Crevara (20), Milana Malobabića (18), Veljka Crevara moga brata od strica (17) i mene (15) strpali u ćeliju i rekli da idemo na preki sud.

Crevar kaže da su njih četvorica odmah znali da to znači da će biti streljani. U zatvoru je proveo 80 dana. Osamdeset dana je čekao preki sud.

SESTRA KATARINA

Sestra Katarina je živjela kod ujaka, on je bio dekan Pravnog fakulteta dr Miloš Samardžija i tamo je počela da studira.

– Kad je počeo rat, bilo je nekoliko osoba iz mog kraja koji su iskoristili gužvu i dobili u Srbiji pasoš i sa njim su mogli izići iz NDH. Moja sestra, ja sam ovo saznao kasnije, ona je stigla u Crevarsku Stranu sa pasošima za nas sve da nas odvede u Srbiju. Stigla je na dan pokolja, što je nevjerovatno, i izašla je iz vlaka, a do njega 5 metara smo mi ležali i čekali klanje. Došla je sa ženom od mog brata od strica koja je bila Beograđanka. Njima nisu smjeli ništa jer su imale srpske pasoše, ali su sve vrijeme slušale jauke, slušale pucnjavu, psovke. Nisu mogle da nam vide lica jer smo morali biti pognute glave.

Kada mu se sestra Katarina vratila u Beograd umrla je. Bila je svjedok tog užasa pokolja jer su je držali na stanici dok nije naišao drugi voz za Beograd. Kada se vratila u Beograd nije više govorila, a nakon 6 dana umrla je u 21. godini.

– Kada su me ubacili u ćeliju, ja krvav, sve me boli, sve ozbiljni ljudi, znam da niko nije ispod 20 godina, a ja u 16-oj. I dok neko uđe u ćeliju, onda svi skoče: „E odakle si, kako si, šta ima novo?“ To je bio jedini izvor informacija. Jaukao sam od bolova. Bubreg su mi pomjerili, slomili su mi vilicu.

Crevar kaže da se pred rat pojavila banda na Kordunu i vodio ju je izvjesni Vićulin, njegovog punog imena se ne sjeća.

– Pita on mene: „Jesi ti čuo za Vićulinovu bandu?”, a ja kažem: „Kako ne bih čuo, to svi znaju.” „A šta misliš gdje je ona sada?” „U, oni su streljani još odavno, obješeni.” On se nasmije i kaže: „Pa ja sam Vićulin”. Kad ja nisam pao, jer Vićulin je bio strah i trepet na terenu. I sad ja gledam, ja sa Vićulinom u zatvoru. Rodom je iz Vojišnice, a u okovima je dvije godine.

U zatvoru se znalo tačno kada se otvaraju vrata redovno i kada se otvaraju vanredno. To je 3 puta redovno i 2 puta vanredno. Svako jutro i uveče bi udarali po šipkama i provjeravali da nije neka presječena. Vrata se otvaraju ujutro u 6, u 13 časova i 18 časova. U 9 ujutro i 16 poslijepodne vanredno, kada je suđenje i strijeljanje.

– I kad god se otvara ujutru rano, otvaraju za kontrolu i da nam daju parče hleba i ništa više. U podne supa nekakva bezveze, večere nema. I to je tako išlo, navikneš se i živiš. Kada sam išao na suđenje, bio je jedan stražar stariji čovjek koji kad su nas izvodili tako me lijepo gledao i nikad se nije izderao na nekoga ili nas tukao. Jedno jutro kada su me pozvali, poveo me je kroz hodnik, kaže: „Ideš na saslušanje”. I šapuće mi: „Ne boj se, neće te najvjerovatnije streljati, ali nemoj ništa priznati.” Šapuće meni, ali ja sam mislio da me provocira.

Kada su ga sa saslušanja vratili nazad u ćeliju očekujući streljanje, pozdravio se sa svima. Čeka 16 časova kada je vanredno otvaranje ćelije i odvođenje na streljanje.

– Uvijek se čuje da dolazi kamion, i onda mi čekamo i slušamo da li će onaj koga odvode pjevati ili plakati, najčešće su pjevali dok su odlazili na streljanje i uzvikivali: „Živio Staljin, živjela Komunistička partija!” Prolazi 16.00 časova… niko ne otvara, prođe taj cijeli dan niko nije došao po mene. I gledaju svi u mene, kaže jedan: „Znao sam ja da neće tebe.” Rekoh: „Čekaj, čekam ja, možda su zauzeti, ima drugih.” Svi se vesele, ali iskreno se vesele, već smo bili familija. Ja samo gledam u vrata.

Prošlo je oko 14 dana i u 9.00 sati otvara čiča koji mu je šapnuo da ništa ne priznaje i veselo mu rekao: „Ideš kući”. Tada su ih žandari sproveli u Vrginmost i predali ih policiji. Ustaše pljuju na njih, psuju im majku, ali od žandara im ne smiju ništa. Trčali su do kuće kilometar. Kuća uništena, nema prozora, vrata, pokradeno sve.

– Majka i sestra koje su ranije puštene iz zatvora su bile kod kumova Vaskovića u Zlatkovićima kod Petrove gore, i ja sam otišao tamo. U međuvremenu sam čuo da su me ustaše tražile kod kuće, ali sam znao da će to učiniti, pa se nisam tamo zadržavao. Od Vaskovića sam otišao da se prijavim u partizane.

KAKO SAM IZAŠAO IZ ZATVORA

Crevar je bio iznenađen kako se oslobodio prekog suda. Njegova strina je imala brata Đuru Crevara koji je bio vodeći trgovac u Vrginmostu, a prije toga je bio trgovac u Zagrebu, tamo je i završio zanat. Crevari su većinom bili trgovci.

– Taj Đuro je mene jako dobro znao, njegova žena se zvala Rezika Crevar, Hrvatica, a mi je nekako nismo simpatisali, bila je jako ozbiljna. Njen rođeni brat je bio Pavelićev doglavnik. Rezika je od brata tražila da oslobode mene i ostale koji su iz Crevara došli sa mnom u zatvor.

Sve vrijeme je tražio Zlatka Beljana

Crevar kaže da od trenutka kada je izašao iz zatvora mu je samo bilo na umu da se sveti Zlatku Beljanu, i kroz cijeli rat ta misao ga neće napuštati. Stalno je njega tražio. Prijatelja kojeg je sa svojom porodicom gostio, hranio, čuvao ga od tuđih zadirkivanja. Dok je on njega i njegovu porodicu poveo na klanje.

Međutim, nije mu odmah pošlo za rukom da se pridruži partizanima jer su mu nadređeni rekli da za njega imaju važniji posao, da bude sekretar SKOJA. Bio je dopisnik mnogih novina koje su u to vrijeme izlazile. I 1944. je napisao brošuru Pokolj na Crevarskoj Strani Agitpropu (naziv za organe koji su postojali pri komitetima komunističkih partija).

– I to je odštampano u 20 primjeraka. Poslali su nešto u prvu, drugu i treću brigadu. Pokolj u Crevarskoj Strani je bio interesantan. I na osnovu toga, da toga nije bilo ja ne bih uhvatio Zlatka Veljana. Jedan moj kolega, komesar kao i ja, bio je to dobio.

Nakon štampanja te brošure Crevar je saznao gdje živi Beljanova porodica, tražio ga je svuda, raspitivao se, ali nikako nije mogao da ga nađe. U toj potrazi za Beljanom je saznao da je Vićulin stijeljan 1942, da je onaj policajac koji je bio dobar prema njemu streljan 1944. jer je pomagao partizanima…

– Jednoga dana avgusta ili septembra 1945. mene zove jedan moj prijatelj komesar koji je u Karlovcu šef UDBE. I kaže: „Šta misliš, šta ću ti reći? Dolazi odmah kod mene.” „Nemam vremena, doći ću drugi put”, odgovorio sam mu. „Dobro, onda ti neću reći zašto zovem. Evo onog tvoga kod mene.” „Koga moga? ” „Tvoga Zlatka Beljana”. Ja dobro da se nisam srušio, počeo sam se tresti. Rekoh: „Dolazim prvim vlakom.” Ulazim kod njega u kancelariju, izljubimo se, i kaže: „Dovedite Zlatka”.

Crevar se sav tresao, mislio je kada ga vidi da će ga udaviti golim rukama.

– Kad je on na vratima mene ugledao, on je počeo jaukati i klekao: „Joj Mirko, to si ti. ”I ja kažem ovom mome da ga vode, ni takao ga nisam. Da sam ga tako, udavio bih ga. Od tog našeg susreta rekli su mi da je prestao da se brani na sudu – rekao je Crevar i nastavio da priča kako je Beljan dospio u zatvor.

Zlatko Beljan je poslije oslobođenja Karlovca pobjegao, presvukao se kao i većina ustaša u domobransku uniformu. Tada je mnogo partizana izginulo i dosta domobrana primljeno koji su htjeli preći u partizane.

– Jedan moj prijatelj koji je išao da obiđe vojsku 1945. nakon oslobođenja Karlovca, i u jednom mjestu u blizini upao je u komandu bataljona i zinuo kada je za stolom u kancelariji vidio Zlatka Beljana u našoj uniformi. Počeo je da galami šta će on tu, rekli su mu da je pisar. Odmah im je naredio da ga vežu. Odmah su ga poslali za Karlovac.

Od braće i sestara Crevar samo je Mirko još uvijek živ, sa svojih 97 godina.

Novinar Srpskog kola

Dragana Bokun

Izvor: Savez Srba iz regiona

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozi rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: