МИРКО ЦРЕВАР: Како сам преживио покољ у Цреварима на Кордуну

Мирко Цревар је рођен 1925. године у Вргинмосту, од оца Милоша (Миле) и мајке Анице из Славског Поља рођене Самарџија. Било их је петоро дјеце, најстарија сестра Мирка, брат Ђуро сестре Даница и Катарина, Мирко и најмлађи од њих је брат Петар.

Мирко Цревар је био свједок покоља у Цреварима када су усташе покупиле у ноћи 10. на 11. август 1941. редом жене и дјецу и одвели их на жељезничку станицу. Ту су живјела 143 становника у 23 домаћинства. Најмлађи међу њима имао је нешто више од годину дана, а најстаријa жена Петра Цревар око 75 година.

– Ујутро су припуцали док су сви спавали. Ја ту ноћ нисам хтио да спавам у кући, спавао сам на сијену у штали. Са мном је био и мој брат од тетке Миле Тепшић који је побјегао из Борова од усташа гдје је живио и радио и склонио се код нас. Мислили смо да из штале можемо лакше побјећи ако усташе наиђу. У кући су били моја мајка, брат Петар и сестра Даница, а отац је 9 дана прије покоља заклан у Глинској цркви са још 1400 Срба, махом из котара Вргинмост и Глина. Најстарија сестра Мирка се удала и није била више у селу, Катарина је била на школовању у Београду, а брат Ђуро у Војној школи.

Чим је чуо пуцње Цревар је тражио од брата да бјеже, док су још могли. Међутим, Миле то није хтио, а Мирко га је послушао јер је био старији и искуснији, а и служио је војску.

– Када се стишала пуцњава и сванула зора, чуо сам тресак прозора у кући и глас мог одличног пријатеља Златка Бељана, сина Јосипа Бељана шефа Жељезничке станице. Они су били једина хрватска породица у нашем мјесту. Он је стално боравио код нас у кући, много пута јео у нашој кући. Друга дјеца су га задиркивала, а ја сам га узео у заштиту. Тада су у кући били мајка, сестра Даница и брат Петар. У том моменту сам подигао цријеп и вирио са тавана и чујем како један усташа пита моју мајку гдје јој је син, те јој задају ударце. Када сам видио да ми туку матер, слетио сам доље са сјеника.

Некадашњи пријатељ постао крвник

Његов пријатељ Златко Бељан одмах је рекао осталим усташама да је то тај кога траже. Затим су одмах почели да га туку и том приликом му сломили десну страну вилице и избили два зуба. Тада су њега, сестру Даницу, брата Петра, Милу и мајку одвели према жељезничкој станици. Већ је почело да свиће и раздањивало се.

Док су их водили показали су им да ће проћи као они који леже мртви на ливади. Цревар је послије сазнао да је то била његова тетка Василија, његов даљи рођак Петар Малобабић и његов син Мирко, колега Златковог оца Јосипа Бељана жељезничар.

– Када смо стигли на Жељезничку станицу пришао нам је Јосип Племенчић, он је неколико година прије отворио месницу у Вргинмосту, дошљак је, а тада је био усташки шеф за Вргинмост, оборили су Милу на шине и тај један усташа, који је имао преко 100 кила, се залетао и скакао на њега. Чуло се како му ломе кости. Моја мајка је притрчала и рекла Златку Бељану и молила га да не дозволи да то чине, након чега је жену која га је чувала и хранила, залетио се и ударио је тако да је пала у неко жбуње.

Иако је Цревар очекивао да је сљедећи по коме ће да скачу на шинама, ипак су покупили Милу и однијели га код остатка групе, извукли Миркову мајку из тог жбуња и заједно са Мирком и друго двоје дјеце их прикључили осталима.

– Наредили су нам да клечимо на кољенима и да нам глава буде обавезно окренута према земљи. У међувремену су одвојили старије мушкарце и натерали их да копају раку. То су били Станко Цревар (око 30 година), Раде Цревар (20), Миле Тепшић (28), Никола Малобабић (21,22), Милан Малобабић (око 18 година), Перо Самарџија (19, 20 година). Ми остали, док су копали раку, смо лежали склупчани и нисмо смјели да подигнемо главу. За то вријеме су нас ударали и мучили. Чули су се јауци на све стране. До подне је јама била ископана за 80 људи и почело је клање. Клао је професионални кољач и то тако да се људи што више муче прије него што издахну. Никада нисам чуо за такве простаклуке које су они нама изговарали. Усташе су играле коло док би се преклани копрцали и уживали у тим призорима.

Цревар је био изненађен окрутношћу усташа и није му било јасно зашто то раде. Све вријеме је чекао да неко наиђе и каже им да престану да то раде. Чак је у једном тренутку возом стигла група жена и дјеце, па су их гађали камењен, и жене су викале: „Кољите их, шта чекате?”

Одводе их у Вргинмост

Неколико минута прије него што је Мирко Цревар требало да дође на ред за клање, стигла су два жандара из Вргинмоста на бициклима.

– Тадашњи предсједник котара Вргинмост Станислав Ковачић је послао налог да се обустави клање и да се њему доведемо у надлежност. Опет само мене вежу и поред мене стављају Раду Цревара, јер је Миле, мој брат од тетке, био заклан. Воде нас у Вргинмост, иду и кола натоварена са стварима из наших кућа. У Вргинмосту су нас напале усташе, али је тамо и била група жандара који су нас бранили од усташа. Одводе нас на таван, претпостављам да је то био затвор. Ујутро је извршен попис, саслушавање и разврставање свих нас. Око 10 ујутро стижу камиони, дјецу млађу од 14 година (и мог брата Петра) одвозе у Петрињу у дјечји логор, нас остале укрцавају у други камион и одвозе нас до Карловца и Окружног затвора. Жене међу којима су биле моја мајка и сестра одвојили су у заједничку просторију у приземљу затвора, њих су убро и пустили. Док су нас четворицу Раду Цревара (20), Милана Малобабића (18), Вељка Цревара мога брата од стрица (17) и мене (15) стрпали у ћелију и рекли да идемо на преки суд.

Цревар каже да су њих четворица одмах знали да то значи да ће бити стрељани. У затвору је провео 80 дана. Осамдесет дана је чекао преки суд.

СЕСТРА КАТАРИНА

Сестра Катарина је живјела код ујака, он је био декан Правног факултета др Милош Самарџија и тамо је почела да студира.

– Кад је почео рат, било је неколико особа из мог краја који су искористили гужву и добили у Србији пасош и са њим су могли изићи из НДХ. Моја сестра, ја сам ово сазнао касније, она је стигла у Цреварску Страну са пасошима за нас све да нас одведе у Србију. Стигла је на дан покоља, што је невјероватно, и изашла је из влака, а до њега 5 метара смо ми лежали и чекали клање. Дошла је са женом од мог брата од стрица која је била Београђанка. Њима нису смјели ништа јер су имале српске пасоше, али су све вријеме слушале јауке, слушале пуцњаву, псовке. Нису могле да нам виде лица јер смо морали бити погнуте главе.

Када му се сестра Катарина вратила у Београд умрла је. Била је свједок тог ужаса покоља јер су је држали на станици док није наишао други воз за Београд. Када се вратила у Београд није више говорила, а након 6 дана умрла је у 21. години.

– Када су ме убацили у ћелију, ја крвав, све ме боли, све озбиљни људи, знам да нико није испод 20 година, а ја у 16-ој. И док неко уђе у ћелију, онда сви скоче: „Е одакле си, како си, шта има ново?“ То је био једини извор информација. Јаукао сам од болова. Бубрег су ми помјерили, сломили су ми вилицу.

Цревар каже да се пред рат појавила банда на Кордуну и водио ју је извјесни Вићулин, његовог пуног имена се не сјећа.

– Пита он мене: „Јеси ти чуо за Вићулинову банду?”, а ја кажем: „Како не бих чуо, то сви знају.” „А шта мислиш гдје је она сада?” „У, они су стрељани још одавно, објешени.” Он се насмије и каже: „Па ја сам Вићулин”. Кад ја нисам пао, јер Вићулин је био страх и трепет на терену. И сад ја гледам, ја са Вићулином у затвору. Родом је из Војишнице, а у оковима је двије године.

У затвору се знало тачно када се отварају врата редовно и када се отварају ванредно. То је 3 пута редовно и 2 пута ванредно. Свако јутро и увече би ударали по шипкама и провјеравали да није нека пресјечена. Врата се отварају ујутро у 6, у 13 часова и 18 часова. У 9 ујутро и 16 послијеподне ванредно, када је суђење и стријељање.

– И кад год се отвара ујутру рано, отварају за контролу и да нам дају парче хлеба и ништа више. У подне супа некаква безвезе, вечере нема. И то је тако ишло, навикнеш се и живиш. Када сам ишао на суђење, био је један стражар старији човјек који кад су нас изводили тако ме лијепо гледао и никад се није издерао на некога или нас тукао. Једно јутро када су ме позвали, повео ме је кроз ходник, каже: „Идеш на саслушање”. И шапуће ми: „Не бој се, неће те највјероватније стрељати, али немој ништа признати.” Шапуће мени, али ја сам мислио да ме провоцира.

Када су га са саслушања вратили назад у ћелију очекујући стрељање, поздравио се са свима. Чека 16 часова када је ванредно отварање ћелије и одвођење на стрељање.

– Увијек се чује да долази камион, и онда ми чекамо и слушамо да ли ће онај кога одводе пјевати или плакати, најчешће су пјевали док су одлазили на стрељање и узвикивали: „Живио Стаљин, живјела Комунистичка партија!” Пролази 16.00 часова… нико не отвара, прође тај цијели дан нико није дошао по мене. И гледају сви у мене, каже један: „Знао сам ја да неће тебе.” Рекох: „Чекај, чекам ја, можда су заузети, има других.” Сви се веселе, али искрено се веселе, већ смо били фамилија. Ја само гледам у врата.

Прошло је око 14 дана и у 9.00 сати отвара чича који му је шапнуо да ништа не признаје и весело му рекао: „Идеш кући”. Тада су их жандари спровели у Вргинмост и предали их полицији. Усташе пљују на њих, псују им мајку, али од жандара им не смију ништа. Трчали су до куће километар. Кућа уништена, нема прозора, врата, покрадено све.

– Мајка и сестра које су раније пуштене из затвора су биле код кумова Васковића у Златковићима код Петрове горе, и ја сам отишао тамо. У међувремену сам чуо да су ме усташе тражиле код куће, али сам знао да ће то учинити, па се нисам тамо задржавао. Од Васковића сам отишао да се пријавим у партизане.

КАКО САМ ИЗАШАО ИЗ ЗАТВОРА

Цревар је био изненађен како се ослободио преког суда. Његова стрина је имала брата Ђуру Цревара који је био водећи трговац у Вргинмосту, а прије тога је био трговац у Загребу, тамо је и завршио занат. Цревари су већином били трговци.

– Тај Ђуро је мене јако добро знао, његова жена се звала Резика Цревар, Хрватица, а ми је некако нисмо симпатисали, била је јако озбиљна. Њен рођени брат је био Павелићев доглавник. Резика је од брата тражила да ослободе мене и остале који су из Цревара дошли са мном у затвор.

Све вријеме је тражио Златка Бељана

Цревар каже да од тренутка када је изашао из затвора му је само било на уму да се свети Златку Бељану, и кроз цијели рат та мисао га неће напуштати. Стално је њега тражио. Пријатеља којег је са својом породицом гостио, хранио, чувао га од туђих задиркивања. Док је он њега и његову породицу повео на клање.

Међутим, није му одмах пошло за руком да се придружи партизанима јер су му надређени рекли да за њега имају важнији посао, да буде секретар СКОЈА. Био је дописник многих новина које су у то вријеме излазиле. И 1944. је написао брошуру Покољ на Цреварској Страни Агитпропу (назив за органе који су постојали при комитетима комунистичких партија).

– И то је одштампано у 20 примјерака. Послали су нешто у прву, другу и трећу бригаду. Покољ у Цреварској Страни је био интересантан. И на основу тога, да тога није било ја не бих ухватио Златка Вељана. Један мој колега, комесар као и ја, био је то добио.

Након штампања те брошуре Цревар је сазнао гдје живи Бељанова породица, тражио га је свуда, распитивао се, али никако није могао да га нађе. У тој потрази за Бељаном је сазнао да је Вићулин стијељан 1942, да је онај полицајац који је био добар према њему стрељан 1944. јер је помагао партизанима…

– Једнога дана августа или септембра 1945. мене зове један мој пријатељ комесар који је у Карловцу шеф УДБЕ. И каже: „Шта мислиш, шта ћу ти рећи? Долази одмах код мене.” „Немам времена, доћи ћу други пут”, одговорио сам му. „Добро, онда ти нећу рећи зашто зовем. Ево оног твога код мене.” „Кога мога? ” „Твога Златка Бељана”. Ја добро да се нисам срушио, почео сам се трести. Рекох: „Долазим првим влаком.” Улазим код њега у канцеларију, изљубимо се, и каже: „Доведите Златка”.

Цревар се сав тресао, мислио је када га види да ће га удавити голим рукама.

– Кад је он на вратима мене угледао, он је почео јаукати и клекао: „Јој Мирко, то си ти. ”И ја кажем овом моме да га воде, ни такао га нисам. Да сам га тако, удавио бих га. Од тог нашег сусрета рекли су ми да је престао да се брани на суду – рекао је Цревар и наставио да прича како је Бељан доспио у затвор.

Златко Бељан је послије ослобођења Карловца побјегао, пресвукао се као и већина усташа у домобранску униформу. Тада је много партизана изгинуло и доста домобрана примљено који су хтјели прећи у партизане.

– Један мој пријатељ који је ишао да обиђе војску 1945. након ослобођења Карловца, и у једном мјесту у близини упао је у команду батаљона и зинуо када је за столом у канцеларији видио Златка Бељана у нашој униформи. Почео је да галами шта ће он ту, рекли су му да је писар. Одмах им је наредио да га вежу. Одмах су га послали за Карловац.

Од браће и сестара Цревар само је Мирко још увијек жив, са својих 97 година.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Извор: Савез Срба из региона