Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

Навршило се осам година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша.

ENGLISH VERSION

Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи „Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.“ чији је аутор.

Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре.

Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт.

Ујутро устајемо, хладно, све је влажно, „целта” се бијели. Промијеним хлаче – оне блатне у торбу, а оне као капут обучем.

„Наступ” за доручак.

Прође доручак. Вратим се назад у бараку до мога лежаја. Видим тамо лијево неколико дјечака. Неки су са Билогоре. Раније их нисам познавао, али ту смо се упознали.

Били су то Милан Сужњевић из Велике Барне, Никола Пелиновић из Малог Грђевца, раније споменути Стојан Дардић и још неки чијих се имена више не сјећам. Остали су они који су раније дотјерани са Козаре, Кордуна и Баније.

Сви смо уплашени јер се прочуло да су болесна дјеца поубијана, поклана. Једни се тјеше да ћемо ићи у Градину, у Босну, купити воће па ћемо се и најести. О смртном исходу нитко не говори иако је то у свакоме на свој начин присутно. Уз све то, та неизвјесност нас удрвењује.

Налазим се у једном посебном стању. Слутим крај, готово сам га свјестан. Растанак са животом… Међутим, страх је одсутан. Ваљда зато што нема никаквог другог излаза. Постоји само смрт. Ето, она треба сваки час да дође у облику усташког позива „у наступ”. И тиме је прва фаза завршена. Слиједи комад пута до Саве или Градине. А сама смрт, чин умирања – то ми није јасно, о томе немам никакве предоџбе. Знам што је смрт, али како она овдје настаје, чиме, што је то – то не знам, немам представе о томе „чину”. Тај „чин” није у мом злослутном размишљању присутан.

Пуно, често, готово стално се овдје говори о смрти, о клању, о убијању… Видио сам и стријељање оне шеснаесторице. Видио сам оног јадног старца Јоцу за кога исто рекоше да је завршио у Сави. Видио сам на насипу оног усташу на коњу како је батином убио човјека па су га, кажу, затрпали у насип.

Видио сам како усташа „из вица” тјера оног јадног Адама (Максима?), по манирима и прозванога луђака, „да легне”. Он јадан клечи, плаче и моли: „Јој, немојте, јој, молим вас!” То је у логору за поједине усташе била забава – наредити заточенику да легне и опалити у њега метак, најчешће у главу. То нисам видио, али се о томе често причало. Ето, знао је то и јадни Адам. Кажу да се послије тога негдје сакрио, да су га усташе тражиле „ради забаве”, но нису га нашли док се није сам појавио (извукао се из неких дрва, дасака).

Једном приликом сам видио како један младић (16-17 година) гласно плаче: „Јој, убили су мога тају, убили су мога тају! Јој, шта ћу, убили су мога тају”! Виче јадан и гестикулира, нитко га не покушава тјешити. Приђе ту неки усташа и каже: „Ма, тко ти је то рек’о? Нису га убили, отишао је на рад”. Наставља јадни младић, гласно и стереотипно: „Јој, убили су га, убили су ми мога тају”! У то долази заставник „101” на коњу, стаде и слуша па рече: „Па нису га убили, јеб’о т’ он. Шта се дереш”? „Јој, јесу, јесу! Убили су га”! „Води га тамо таји”, заповиједи „101”, „покажи му тају”. Усташа га поведе за раме, а нама је било јасно шта ће му се догодити. Јадан младић у томе свом јаду није могао ни претпоставити да ће га усташа или убити или, што се далеко чешће радило, заклати.

Ваљда у тим одсутним увјетима нема разума или у тим увјетима нормалан разум не може реално закључивати. Чим сам чуо болно нарицање јадног младића, слутио сам што ће му се догодити. Закључио сам да се није смио тако изложити, да је морао размишљати о томе што би му се могло догодити.

Пред тај догађај, неколико ноћи прије спавања (мрак у ово доба брзо пада), сједио сам у бараци и плакао питајући се: „Хоћемо ли се икада сви састати за оним нашим кухињским столом”? Сазнања и вријеме увјерили су ме, још прије годину дана, да су ми оца и брата, и све оне који су са њима отјерани, усташе убиле у Јадовну. Но, ја сам претпостављао и њих за тим столом.

А за мајку и сестру нисам знао гдје су завршиле. То фиксирање кухињског стола мора да је било наметнуто осјећајем глади. Ето, да се сакупимо баш за тим столом.

А и самоћа је ту дала своје. Проживио сам нестанак Пере и чика Тоше, а вијест о томе како је у смрт отишао Милан Адамовић била је још свјежа. Ето, све то није ми „дочарало” један или више начина како ћу ускоро завршити. Тјерају нас у смрт, идемо тамо гдје нас више неће бити живих. То се мора, тамо нас тјерају да нестанемо. То је схватљиво, ето, управо то у злослутњи чекамо. Али, у мени „чина” нестајања нема, то је потпуно одсутно. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт.

„Дјеца у наступ”, чују се гласови усташа. Гласови се не чују испред, већ тамо ниже наше бараке. Брзо излазимо. Мени је далеко тамо до мога лежаја па, будући да не бих хтио да изађем задњи, умјесто моје крпаре, ту са нечијег лежаја узмем некакав јорган. Јер, зима је, хладно, влажно, пада солика, а покривача је остало од болесне дјеце која су поубијана прије дан, два.

Постројавају нас ту у блату. Око нас је пет, шест усташа. Заповиједају да станемо у двије врсте, у два реда. Држим онај јорган на рамену, а усташа стаде преда ме и каже: „А што ће ти то”? „Па то је моје. Треба ми”, одговарам. „За пола сата ништа вам неће требати. Свима ће вам се гркљани бијелити. Баци то”! Бацим онај јорган иза леђа у блато и шутим.

Ту постојасмо нешто подуже кад наредише „одступ”. Разиђосмо се – неки у бараку, неки ходају око бараке, неки одоше према кухињи. Нетко рече да у кантама испред кухиње има доста слатке репе. Нас неколико пође тамо, вадимо комаде репе. Покушавам јести, облизујем је, али не иде. Бацим натраг и одох у бараку. Једни леже, други стоје у бараци, неки су вани. Већ смо добро огладнили. Нас неколико опет идемо до канти са репом. Поново пробавамо, али не иде. Враћамо се према бараци.

Кад – опет „наступ”. Постројимо се и чекамо. Опет исте усташе. Ходају око нас. Долази још један па га ови питају: „’Е л’ да вежемо”? „Немојте, неће они бити готови још сат, два. Дајте им ’одступ’”. Опет се разиђемо, ходамо, мало прилегнемо. Сви углавном шуте. Оста нејасно оно: „Је л’ да вежемо”? Поче прича око тога да ли се то односи на нас. Слиједи питање: „Зашто би нас везали”, али одговора нема.

„Бар да нам даду нешто јести”, коментирају неки, па опет навраћају до канти са слатком репом. Сад расправљамо о томе како то да је репа тако слатка, а не може се јести. Ја размишљам за себе, знам да су (особито Пемци) правили од те репе сируп, а, ето, за јело не ваља. Прошло је подоста времена. Магловито је, суморно и сумрачно.

Према нама сад иде неколико усташа више, кад, са насипа који је ту пет, шест корака иза нас, неки човјек пита: „Који је ту Милан Басташић”?

„Ја сам”, одговорим некако суздржљиво, полугласно.

„Ајде ’вамо, жури се”, каже он и ја кренем према насипу. Он ме сачека. Иде преда мном, ја за њим.

Чујем, усташе се тамо нешто деру око „наступа” и постројавања. Ништа се не односи на мене. Нису нити запитали камо ме овај одведе. Сви ти детаљи остали су ми дубоко урезани у сјећање. Но, иако свјестан тога да су сви који су остали тада отишли у смрт, о завршном чину њихова стравичног неповратног пута нисам никада размишљао. Све се завршило моментом мога одласка према насипу.

Тек много година касније, пошто сам прочитао књиге др Николе Николића Јасеновачки логор смрти и Козарачка дјеца, у овој другој нашао сам текст који ме је подсјетио на питање усташе који је прилазио строју још док сам ја био у њему: „’Е л’ да вежемо”? Тада, пошто нам је поново дат „одступ”, ми дјеца нисмо могли себи објаснити да се то односи на нас. На питање – зашто би нас везали – нисмо могли наћи одговор.

О поступцима према дјеци, која су у строју чекала ликвидацију-клање, и о догађањима у том строју, Николић пише:

“Покуњени учитељи повукоше се до умјетне браварије Јурице Пандића и Драгеца Плечка и стадоше из ње вирити, потресени сазнањем што ће се даље догађати с дјецом. Мало затим опколио их је усташки сат и почео им жицом везати руке иза леђа. Тада се збио један од неописивих и најпотреснијих догађаја у логору. Дјеца су почела вриштати, викати, дозивати учитеље, Бога, врага, оца. Кроз ту ужасну вику, плач и вриску чула се исто тако вика и псовке усташа и шамарање избезумљене дјеце. Тачно у 17 сати, у сам сумрак 15. октобра 1942. сат је повео дјецу, већ напол мртву од страха, према Сави, на скелу за Градину.

Поворка дјеце свезане жицом прошла је уз ужасну кукњаву, запомагање, проклињање и псовање кроз врата логора, оставивши шест дјечјих лешева пред заповједништвом које су брзо покупили логорашки гробари”.

Др Никола Николић описује овакве сцене у више наврата, са датумима, бројевима и свједоцима. Према тим описима, даде се закључити да је строј дјеце – заточеника (из кога ме избавио Жига) поклан 29. октобра 1942. године.

(Из књиге: Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941-1991. )

Приредио: Душан ( Милан) Басташић

Предсједник УГ Јадовно 1941. Бања Лука

udruzenje@jadovno.com

Везани прилози:

Милан Басташић: Усташки терор не сме у заборав

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац