Из вијести која није до краја провјерена, сазнајемо да ће Смиља Тишма отворити Прву (конститутивну) седницу Народне скупштине Републике Србије. Датум још није познат.
Смиља Тишма је рођена у селу Зринска (Зрињска у изговору Билогораца) на Видовдан 1930. од оца Илије и мајке Марије рођ. 1896. Јошиловић у Горњој Ковачици.
Смиљин дјед Андрија Тишма био је солунски добровољац, па је то можда био један од разлога да му је син Илија међу првим Србима из Зринске одведен од усташа 17. маја 1941. и убијен 1943. у Јасеновцу. Укупно десет Тишми из овог насеља са око 120 српских кућа изгубило је живот у Другом свјетском рату.
Ускоро након оца, у јулу 1941. и Смиља је заједно са мајком, двије сестре и братом одведена од куће у дугој колони са стотинама жена и дјеце. Сестра Десанка је имала осам година, Марија четири, а брат Никола седам. Мјесецима су их усташе држали у логорима у Великом Грђевцу и Бјеловару, а онда пустили кући у Зринску, гдје су дочекали хладну јесен у празној и опљачканој кући.
Још једном су одведени од куће, овај пут у Стару Градишку и за многе је ово био пут без повратка.27. октобра 1942. за Тишме је био трагичан дан. Пребацили су их у Сисак и тада су посљедњи пут видјели мајку Марију.
„Пољубила нас је, прекрстила сваког од нас, и рекла нам: – Дjецо моја мила, данас је Света Петка. Нека вас чува Бог и Света Петка!”.
Али, то није крај ужаса које су морале гледати дјечје очи затворенице број 1008 у логору Сисак. Са братом и сестрама их пребаццују у дјечји логор у Јастребарско, а почетком 1943. у Храстовско у Хрватско Загорје у сеоске породице, гдје бар није било опасности по живот и страшне глади.Неким чудом, дописница коју је Смиља добила од неке жене и послала, стигла је у Зринску до комшије Мате Блаженковића, Хрвата који са женом Евом није имао дјеце.
Успио је да од усташких власти добије дозволу, долази почетком љета у Храстовско и одводи дјецу кући. “У вријеме жетве стигли смо у Зрињску. Нас дјецу су крили, чували од метака, рафала, митраљеза, јер су отворено ратовали усташе, партизани и Нијемци. Смјењивали су се унашем селу.“
Послије рата општина Грубишно Поље је дјецу палих бораца и малишане без родитеља дала на старање у домове.
Смиља је у Београду завршила основну и средњу школу, а касније економски факултет. Брат Никола је такође био у Београду, гдје и данас живи, сестра Десанка се школовала у Новом Саду, касније отишла у Америку, а Марија остала у Ваљеву.
Смиља је радила до пензионисања у Министарству за рад и борачка питања. Тек након тога се могла посветити сликарству и свом раскошном таленту, за који не можемо ни наслутити у што би процвјетао да је живот ишао срећнијим током.Али, он је имао и у „оном“ и у „овом“ рату друге приоритете, често и на уштрб Божијих закона.
Смиља је прије мјесец дана напунила девет деценија живота, гдје свака ријеч има своју тежину и вриједи је саслушати:
– Може тај „мирољубиви” свијет новог свјетског поретка да окреће главу од српских стратишта, и цијела Европа, па и данашња Хрватска. Сјенке убијених пратиће и њих и њихове потомке. … Јер истина никуда не иде, станује код жртава.
Она чека! И неумољива је.
То су Божји закони.
Извор: Ранко Раделић – Фејсбук страница
Везане вијести:
Чудесна животна епопеја од усташког логора до Скупштине …
И Срби бришу Јасеновац (3): Сачувала их света Петка | Јадовно …
Изложба о Јасеновцу у УН поново узбуркала односе Србије и …
„Злочин без кајања”: Документарац посвећен прогону и страдању …
Ранко Раделић: Однос према Јасеновцу је калибрисан као мјера …