I Srbi brišu Jasenovac (3): Sačuvala ih sveta Petka

Datum objave: četvrtak, septembar 29, 2011
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Smilja Tišma

Da li srpski političari imaju pravo da samo zarad dobrosusedskih odnosa planski guše sećanja na Jasenovac – neka izvuku zaključak i pouku iz priče koja sledi. To je priča tada devetoipogodišnje logorašice koja je prošla čak pet hrvatskih koljačkih logora. Devojčica kojoj su Hrvati pogubili sedamnaestoro članova porodice i to samo zato što su bili Srbi.

– Trčale smo 19. maja 1941. moja mlađa sestra i ja satima prema Bjelovaru ne znajući da u stvari na taj način trčimo ka logoru Jasenovac – počinje svoju ispovest 78-godišnja beogradska penzionerka Smilja Tišma.

Za “Vesti” prvi put priča o porodičnoj tragediji. Sa svoje dve sestre i bratom, od 1941. do 1944. godine prošla je čak pet hrvatskih logora.

Ostala je živa zahvaljujući i nekim hrvatskim porodicama.

Sačuvala je živote sestrama i bratu, ali u toj bici, u kojoj su jedini presuditelji bili kama i malj, izgubila je oca Iliju i majku Maru.

Izgubila je sve članove familije po majčinoj liniji, njih petnaestoro.

Deco, trčite za svojima!

A nakon dobijene bitke za živote, posle 1945. godine, krenule su nove, za egzistenciju: selidbe od doma do doma, od Subotice, Umke, Valjeva do Beograda…

Smilja završava Pravni fakultet, mlađa sestra Desa i brat Nikola mašinstvo, a najmlađa sestra Marija Hemijski fakultet.

Danas Smilja bije i treću bitku, kako kaže, najvažniju. Bitku protiv nevidljivog neprijatelja, protiv ćutanja o Jasenovcu u Beogradu. U ime Udruženja logoraša nedavno je predala peticiju predsedniku Borisu Tadiću za formiranje Muzeja genocida u zgradi na Starom sajmištu, u kome se nalazio logor od 1941. do 1944. godine.

Govorila je smireno i nekim čudnim stoičkim glasom. Tek kada se vratila na početke stradanja njenog i njenih familija, ocrtavao se nemir na njenom licu.

Kanula suza koja se lagano kotrljala niz obraz samo je posvedočila da doživljena tragedija i dalje netaknuta stanuje u njenoj duši.

– Moja mlađa sestra Desa i ja tog 19. maja1941. igrale smo se u nekom šumarku udaljenom od kuće jedan kilometar. Imala sam tada devet i po godina, a Desa osam i po. Kad smo se vratile, doživele smo šok: ulazna vrata otvorena, kuća prazna.

Primetio nas je komšija preko puta, Hrvat Mate Blažeković i grozničavim glasom objašnjavo da su majku, sestru i brata odvele ustaše. Panično je vikao:

“Deco, trčite, trčite, stići ćete ih!”

Tog prepodnevnog dana, u to slavonsko selo, Zrinska koje se nalazilo između Darovara, Bjelovara i Virovitice, upale su ustaše i kupile sve članove srpskih porodica – decu, žene, stare, mlade, čak i novorođenčad u kolevkama. Neki muškarci Srbi uspeli su da umaknu, a potom da se sakriju po Papuku. Među njima se nalazio i Smiljin stric Pavle koji je kasnije postao partizanski komadant.

– Posle nekoliko sati jurnjave stigle smo nepreglednu kolonu dece, žena, ljudi, bilo ih je na hiljade. Uspele smo da stignemo majku Maru, sedmogodišnjeg Nikolu i troipogodišnju Mariju, bile smo presrećne. Samo je majka znala šta nas čeka.

Neprestano nas je grlila, ljubila i plakala. Govorila je: “Deco, sveta Petka će vas sačuvati.”

Kolona od nekoliko hiljada Srba stigla je prvo u Bjelovar koji je nedeljama bio sabirni centar. Posle tri meseca druga stanica bila je Jasenovac u kome se već nalazila glava ove porodice – Marin suprug Ilija, otac ovo četvoro dece.

– Tek posle rata saznala sam da mi je otac život izgubio u Jasenovcu. Bio je uhapšen 17. maja sa još šesnaestoricom uglednih seljaka Srba iz Zrinjske. Sa njima je bio i Mirko Gužvica. Mirko se našao među onih hiljadu logoraša koji su 22. aprila 1945. izvršili proboj i ostao među 122 preživela. Ispričao mi je da su jednog jutra našli mog oca mrtvog ispred peći.

U tom istom logoru majka, brat, sestre i ja sa Srbima iz Zrinske živeli smo u jednom ćošku. Pod vedrim nebom proveli smo puna tri meseca bez mogućnosti da se bar zaklonimo od sunca. Bili smo kao u nekoj rupi, ali sve se moglo čuti.

Danonoćno su se stravično razlegala kreštanja i psovanja koljača, krkljanja zaklanih, tupi udarci maljeva, jauci mučenih, zapomaganja, štektanje mitraljeza.

Nizali su se užasi kao na traci, na glad smo zaboravljali, od straha deca glasa nisu ispuštala, iako smo ošišani ličili na leševe koji hodaju. Povremeno bi se samo čuo majčin glas – Deco, vaš će spasti sveta Petka.

I da li je sveta Petka, usred tog pakla, tvorevine pomućenog ljudskog uma, počela da vuče prve nevidiljive poteze? Pošto je u logoru Jasenovac bitisao živi leš na živom lešu, upravitelji – pomahnitale zveri, odlučuju da jednu grupu Srba iz Zrinske prebace iz Jasenovca u Staru Gradišku. Nesrećne logoraše utovarali su kao stvari, bacali su ih jedno na drugo, bilo je ugušenih i polomljenih.

– I u Gradiški se od prvog mraka do zore od dečjih jauka nije moglo oka sklopiti. Kasnije sam saznala od unijatkinje Mare Vejnović, preživele
logorašice, da su decu ubijali mažući im usne otrovom. Umirala su u neviđenim mukama.

Pošto je ova grupa Srba bila prekobrojna iz Stare Gradiške, izmučene žive leševe ustaše sele u Sisak koji je bio specijalizovani logor za decu, mlađe žene i starije muškarce. Tu su počele stravične selekcije. Jedne noći počeli su da odvajaju mlade majke od svoje dece. Fizički sposobnije, priseća se Smilja, slali su u Nemačku na prinudni rad, a kako su ostale skončale, samo se može pretpostaviti.

– Nas četvoro od majke Mare odvojili su na sam dan Svete Petke 1942. godine.

Sve četvoro držala nas je u krilu, milovala i ljubila, neprestano govoreći: “Deco, vas će spasti sveta Petka.” Njene reči jedva su se čule od vriske dece i majki koja se prolamala logorom. Bio je to poslednji susret sa našom majkom, koju nikada više nismo videli, niti smo ikada išta saznali o njoj.

Časna sestraSmilji je brat Nikola noć uoči bekstva u partizane rekao da ide kako bi osvetio oca i majku.

– Ubrzo je postao je kurir štaba 28. divizije i njenog komadanta, narodnog heroja Gece Bogdanovića. Njega je, kao i nas, zaista čuvala sveta Petka. To potvrđuju i dva sudbonosna trenutka. U Jasterbarskom su odvajali mušku decu i nekuda ih odvodili, činili su to katolički sveštenici. Časna sestra mi je šapnula: “Sakrij brata”, tako moj Nikola nije odveden.

Dvadesetak kilometara od Ljubljane 1945, Nikola kao partizanski kurir upada u minsko polje, sve odleti u vazduh, a Nikola i njegov konj – živi i zdravi! – ispričala je Smilja Tišma.

Solunac iz Zrinske

Porodica Tišma doselila se u Slavoniju, u selo Zrinska 1924. godine sa dvanaestoro dece. Stigla je iz Kninske Krajine, iz sela Ivoševići. Naime, baka Marija odmah posle smrti dede Andrije prodala je veliko imanje u Dalmaciji i kupila takođe veliko imanje u Slavoniji.

Deda Andrija je kao dobrovoljac stigao u Srbiju na početku Prvog svetskog rata, zajedno sa srpskom vojskom povlačio se preko Albanije. Bio na Krfu, ali se preko Soluna, Kajmakčalana, Bitolja vratio u Srbiju s teškim ranama od čijih posledica je umro 1924. godine.

Umesto majčine zaštite, Božje priviđenje činilo je svoje. Iz sisačkog logora krajem 1942. godine jednu grupu izmučene i na ivici života dece logoraša ustaše sele u logor Jastrebarsko među kojima je bila Smilja sa svojim sestrama i bratom. I tu opet kreću božjim priviđenjem da se javljaju plemeniti ljudi. Smilja se seća imena učitelja Križanića, jednog Mlinara, pamti i danas njihova dela.
Zauvek je zapamtila ime Sofije Struški i njene hrane. A godine 1944, tada već 12-godišnja devojčica, prekaljena logorašica uspela je da tajno pošalje ceduljicu svom čika Mati Blažekoviću, onom istom komšiji Hrvatu koji je njoj i Desi pomogao 1941. da pronađu majku Maru.

– Petnaestak dana kasnije, septembra 1944, čika Mate je stigao u Jastrebarsko, garantovao komandantu logora da niko od naših nije u partizanima. Uspeo je da nas posle tri godine pakla i pet preživelih logora konačno vrati u rodno selo Zrinska u kome su sve srpske kuće bile spaljene i do temelja razrušene.

Sa deset u partizane

Čim su stigli u Zrinsku, brat Nikola sa svojih deset godina pobegao je stricu Pavlu u partizane, Smilja i Desa živele su u Matinoj kući, a najmlađa Marija bila je u komšiluku. U daljem spasavanju ove dece učestvovala je i baka Gizela, hrabra Nemica koja se žestoko suprotstavljala Nemcima. Ustašama bi – kad god bi pokušavali da odvedu ove devojčice – pretila im upravo Nemcima.
Došlo je na kraju oslobođenje i suočavanje s istinom da će junaci ove priče odrastati bez majke i oca koji su stradali samo zbog toga što su Srbi. A pouka, ima li je?

– Odlučila sam da kao živi svedok prvi put ispričam ovu tragičnu porodičnu priču kako bih sprečila brisanje uspomena na Jasenovac – poručila je Smilja Tišma.

Izvor: Vesti online

 

Vezane vijesti:

I Srbi brišu Jasenovac (1): Kradu nam i sećanja!

I Srbi brišu Jasenovac (2): Nečastivi na Pravnom fakultetu

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top