Радмила Вуковић, рођена Крагуљ: ДЈЕТИЊСТВО МЕЂУ ЦРНИМ МАРАМАМА

Моји родитељи Јово и Деса су живјели у својој кући у Санском Мосту, на лијевој обали Сане, у тада главној улици. У приземљу је отац држао гостионицу, а горе смо ми становали, брат, сестра и ја.

Још у мају 1941. године Витомир Гутић, бањалучки стожерник, у свом говору позива на уништење Срба, а касније и на њихово истребљење. Тад се многи угледни Срби узнемирише и почеше ковати планове за бијег у Београд.

Пошто је мој отац, по причању, био тих и повучен, рече да он неће ићи јер се није ни о шта огријешио, и тако остаде.

Ипак, једне топле јунске ноћи 1941. године он је легао као и обично уз мене да ме успава, пошто сам ја тада била сасвим мала. Недуго затим дођоше усташе у кућу да га воде наводно на рад у Њемачку. Рекоше мојој мајци да му спреми одјећу која ће му тамо требати. Она то на брзину и уради и тада га одведоше.

Међутим, то је била само превара јер су га одвели у градски магацин за резерве хране на лијевој обали Сане недалеко од наше куће. Сутра ујутру мајка Деса сва испрепадана трчи преко улице у кућу гдје је становао адвокат др Јосип Церјан и тамо налази његову супругу и каже јој шта се синоћ десило тражећи утјешну ријеч.

На то све комшиница, нимало узнемирена, каже јој: „Госпођо Десо, молите се богу“ и тиме заврши. Мајци је било све јасно већ тада.

Недуго затим, 2. августа 1941, на св. Илију, послије свих мучења и изгладњивања у том магацину гдје су непрестано поред наше куће доводили мушкарце из околних села, све их поведоше кроз град ве-зане два по два, мислећи да ће у Њемачку.

Не, нису отишли у Њемачку, него на Шушњар, тако везани. Мој отац је био везан са Пером Зуринићем јер су близу и становали. И данас има на Шушњару она плоча и њих двојица заједно. Тако исто мајчин рођени брат, мој ујак Душан Ковачевић, који је имао 19 година и студирао у Београду па дошао кући на ферје.

Опет усташе дођоше у њихову кућу у Кључкој улици да би и њега извели из кревета и одведоше недалеко од куће, у основну школу, код парка на тргу. И тако позатвараше те ноћи највиђеније грађане Санског Моста да би и њих послије извјесног времена одвели везане на Шушњар.

Мајка нам је причала да су се тог дана, послије одвођења свих, око подне чули пуцњи са Шушњара. Тада су у граду настали јауци дјеце, мајки и супруга, јер су чули шта се дешава са њиховим најмилијима.

Тог 2. августа 1941. стријељано је у Санском Мосту више хиљада Срба, чак ни Сански Мост није имао толико становника јер су доведени сви Срби из околних села. Било је чудно да грађани других националности нису дигли глас против ових злочина, јер су се сви познавали и живјели у добрим односима. Међутим, по причању мајке, био је тада мали број и племенитих пријатеља, али само појединачно, Хрвата и муслимана.

Стари Сањани су добро знали који су то.

Послије стријељања, причала је мајка, да су се огласила звона са православне цркве у знак велике туге и растанка на такав начин са Србима из Санског Моста. И послије свега 3. августа 1941. Католичка црква шаље поруку да они који су остали у животу, углавном жене и дјеца, дођу пред њихову цркву да би били преведени у католичку вјеру. Њихов свећеник Шеремет (познати усташа) држао им је проповјед са причом да их тако штити од логора смрти. Сви су добили бројанице и наставили такав живот.

Исто тако су стријељани Крагуљи из Крухара одакле је био мој отац.

Тако сам ја дјетињство провела међу црним марамама и у црнини своје мајке, баке, тетке и свих осталих који су се скупљали у кући и тако ваљда о томе причали. Одрастала сам без иједног мушког рођака, као што су отац, дјед, ујак, стриц… јер су сви били поубијани.

Послије свега усташки настројени грађани Санског Моста формирају свој усташки одбор, у коме је и наш комшија Јосип Церјан. Недуго потом, пошто је остала гостионица послије мог оца, по наговору Хасана Кикића, Лазара Шушнице и Миланчића Миљевића који су већ били у партизанима, да Деса одржи гостионицу да би се они могли ту тајно састајати, одржавати састанке и одатле слати храну и муницију партизанима у Грмеч за борце.

И Деса пристаде.

Брзо послије тога долазе усташе по мајку Десу и одводе у затвор, јер су чули да се прикључила партизанском покету. На њену срећу није била дуго у затвору јер у Сански Мост стиже италијанска војска која се није понашала као окупаторска и захваљујући њима мајка излази из затвора. Наставила је тајно тај рад за партизане и о њеној сарадњи је писао Хасан Кикић у својим дјелима.

По завршетку рата она ради у трговини и као борца је послије извјесног времена пензионишу. А кад сам ја дошла до средње школе добила сам стипендију од тадашње власти као „жртва фашистичког терора“.

Ово су све казивања моје мајке пошто сам ја иза Јове остала сасвим мала и нисам се ничег сјећала.

Извор:

ШУШЊАР 1941. – ЗБОРНИК САОПШТЕЊА И СВЈЕДОЧЕЊА СА ТРЕЋЕГ ОКРУГЛОГ СТОЛА одржаног у Оштрој Луци 1. августа 2013. године