ПАРТИЗАНИ И ЧЕТНИЦИ И ДАЉЕ РАТУЈУ – И никако да одложе оружје!

Комунистичка пошаст стигла је Србима само две године пошто је поломила Русију и тек што је основана (1919), Комунистичка партија Југославије (КПЈ) заложила се за успостављање „совјетског Балкана“, за прогон „западних Срба“ с њихових вековних простора јер су они тамо означени као „окупатори“, за разбијање тек створене Југославије „на посебне државе – Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију… док ће се мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер је њихову земљу… »анектирала« српска буржоазија“.

КП је подржала усташки устанак у Лици (1932), а нешто касније, у затвору у Сремској Митровици,  Миле Будак и Моша Пијаде потписали су споразум о уништавању Срба.

На Бујанској конференцији (1943), Миладин Поповић и Душан Мугоша обећали су Шиптарима Косово и Метохију, а заслуга је Сретена Вукосављевића, министра за аграрну реформу и колонизацију, што је одбио да потпише декрет о исељавању тамошњих Срба када је 1947. Енвер Хоџа дошао да му се, у складу с договором, „преда Косово“. (Енвер се тада вратио празних руку, али је после тога над Србима тамо појачан терор и он се данас демократски нашао у завршној фази).

На заседању Авноја у Јајцу, на коме је припремљена основа за дефинитивни слом Србије, она није имала својих представника.

А комунизам је и заснован с јединим циљем да сатире народ – по скраћеном поступку.

Кад то Срби схвате, не знам хоће ли им бити лакше, али би можда могли макар покушати да своје четничко-партизанско ратовање приводе крају, рецимо, по оном обрасцу који им је, као добар фашиста, оставио Франко; кад је, наиме, у Шпанији завршен грађански рат, ако сам добро запамтио, он је подигао заједнички споменик и својим присталицама и својим непријатељима и на њему записао: Они су се борили за Шпанију.

Можда је време да Срби престану да се боре – против Србије.

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

Имао сам шест година кад сам први пут видео „Моша и Ђилаша“. И после схватио: они су дошли у Пипере да тамо „поведу крваво коло“, по оним правилима које је годину дана касније, на Првом заседању Авноја у Бихаћу, формулисао исти тај Мошо:  „Потребно је… створити много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете почети да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку… Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо направити бескућнике, пролетере. Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити. Ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира“.

Биће да је управо због тога своје „ослободиоце“ народ називао комунистичким олошем будући да је ударну комунистичку песницу чинио онај друштвени слој коме је обећано да ће моћи опљачкати све оно што није ни покушао зарадити; њима се  прикључио и робијашки талог који је 1941. пуштен из затворâ (да не би изгинуо под немачким бомбама) јер је с комунистима могао најбоље задовољити своје лупешке и убилачке нагоне, а онај виши „командни слој“ довела им је Коминтерна тражећи од својих „савезника Немаца“ да из својих затвора ослободи проверене „шпанске борце“ и да им омогући да у Југославији стигну до оних места у којима ће бити „најупотребљивији“.

И тада су из европских затвора стигли каснији највиши Брозови команданти Пеко Дапчевић, Иво Рукавина, Иван Гошњак, Владимир Поповић, Коста Нађ, Вељко Ковачевић, Владо Ћетковић, Роберт Домани, Срећко Манола, Стјепан Милашинчић, Драго Штајнбергер-Адолф, Иван Хариш (чувени Брозов Илија Громовник!), Изидор Штрок, Јаков Кршчевић“, при чему је њихово пуштање на слободу тражио Броз и од Павелића и од Коминтерне, а они тај захтев непосредно проследили Хитлеру и тако се догодило да су елитни робијаши преузели команду над нерадницима, ништацима, положарама, сецикесама и убицама и од њих направили окосницу елитних јединица ослободилачке комунистичке војске; њима се, две године касније прикључило 80.000 пролетера-усташа, које је Броз 2. јула 1943. позвао под комунистичку заставу гарантујући им и безбедност и чинове које су стекли као народноослободилачке усташе, а отворио им и могућност да и у комунистичкој војсци стигну до највиших командних положаја, ако не да је у једном тренутку и у целини преузму (онолико усташа уписано је у комунисте до 6. априла 1944, али то Брозу није било довољно па је после неколико месеци позвао и онај усташки остатак да му се придружи и тада му се нису прикључили само они који су били или глуви па позив нису чули или глупи па у њега нису поверовали – и после се упутили према Блајбургу).

У склопу тога Брозовог пројекта у комунисте је уписана и 13. СС Ханџар дивизија Мухамеда Хаџиефендића, ваљда ће се сазнати да ли у тај круг улази и 16. СС Ханџар дивизија (заборавио сам у којој је од њих за Хитлера ратовао рахметли Алија Изетбеговић), као што је извесно да је од њих најславнија она пуковнија Марка Месића која је с Немцима ратовала за Стаљинград, а после тога, уз долину Западне Мораве, Србе ослобађала и од најумнијих глава и од најбољих домаћина. И све је то чињено по обрасцу провереном у Совјетском Савезу, а Иван Иљин представио га на следећи начин: „Привремена Влада је амнестирала криминалце… ослобађајући место у затворима  за »контрареволуционаре« – и стални станари тамница слили су се са рево­луцијом. Криминалци који су прихватили комунистички програм брзо и лако су урастали у партију, посебно у ЧЕКУ… Криминалитет се учинио природним корективом у комунистичкој лудници… У револуцији политичко ураста у кри­минално. У социјалној и социјалистичкој револуцији политика и криминал по­стају неразлучни“.

Комунисти су се на тај начин, дакле, нашли на истом таласу са фашизмом коме се мора признати да је представљао дечје лице комунизма. Комунисти су, наиме, много темељитије сатирали сопствене народе него што је то фашистима успевало са сатирањем туђих. Уосталом, још је пре много деценија то исто тврдио и онај француски министар полиције, а та је његова изјава изазвала констернацију у сваком кутку тадашњега комунистичког раја на нашој планети.

КОМУНИСТИ ТЕМЕЉИТИЈЕ САТИРАЛИ НАРОДЕ ОД ФАШИСТА

Колико су то комунисти успешно чинили, може се видети и из последица четворогодишњег партизанског ратовања, увек по западним српским просторима (другде се то, и прецизније, одређује као НДХ), ратовања које је, истовремено, било и припрема за разарање Србије. Комунисти су се, наиме, за премештање својих „ратних“ активности озбиљно припремали већ од 20. октобра 1943, када су покренули „савезничку авијацију“ на разарање свих важнијих градских центара по Србији и Црној Гори. Иако је то врло успешно чињено пуних једанаест месеци, све до 18. септембра 1944. године, на та разарања гледа се и данас као на мистерију: „Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњега дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна  ни ко је ту операцију захтевао.

Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили »на посебан начин«, зашто су Србију и Црну Гору засипали »теписима бомби«, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно  што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој. Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори »немају готово никакве губитке«, а да је њен прави ефекат »хиљаде наших мртвих људи«, како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ“. (Иван Миладиновић, Депеша открива: Тито је бомбардовао Србију. – Вечерње Новости, Београд, 12–19. јануар 2015; после се показало да су савезници, од српског злата које је „чувано“ по разним светским банкарским трезорима, наплатили сваку бомбу коју су бацили на Србију, као што су то у Првом светском рату учинили и Французи наплаћујући Србима сваки метак и сваку пертлу, а ови им, заузврат, на Калемегдану подигли Споменик захвалности.)

Треба одмах рећи да у томе није било никакве мистерије, али јесте незапамћене злочиначке стратегије јер су комунисти употребили савезничку авијацију да прочисти терен на коме ће они, кад преузму власт, продужити са злочинима какве модерна цивилизација још није забележила. Они би најпре „обавештавали“ народ да ће бомбардовати немачке положаје „по градској периферији“, да би се, кад се народ групише у центру градова, „одједном“ сетили да су с Немцима „потписали договор о ненападању“, после чега су легитимни ратни циљеви тада постајали деца, жене и старци. И то само по српским градовима, а како се тада тамо ратовало против болница, породилишта, цркава и културноисторијских споменика, нека покажу још неки примери:

• Представник „Одељења за Европу у Стејт департменту, Матјус, 14. августа шаље допис Рузвелту у коме га обавештава да се оружје које се шаље у Југославију користи за окршаје са покретом Драже Михаиловића, а не против Немаца. Примили смо више извештаја да се америчко оружје шаље за убијање Срба… Постоји још америчких докумената из којих се може закључити да је циљ ваздушних напада заправо покоравање Србије и да се омогући што безболнији улазак Титових партизана, а не борба против Немаца“;
• „У својим мемоарским записима, генерал Маклин о ваздушној кампањи у Србији уопште не помиње ометање немачког повлачења из Грчке, већ пише о помоћи комунистима да »поново освоје Србију«“;
• „Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије“;
• „Квислиншка влада генерала Милана Недића, која је чинила све што је могла да заштити народ од »помоћи« Енглеза и Американаца, убрзо је била на вешалима или у вечном изгнанству“, а „нова комунистичка власт, која се устоличила и на крви ових несрећника, никад није ни помишљала на потребу да попише невине жртве англоамеричког бомбардовања, а камоли да обелодани истину о овим терористичким операцијама. Није то покушала ни за Титовог живота, а ни после његове смрти. Чак ни после распада Титовог Савеза комуниста, ни после крвавог слома комунистичке Југославије“.

Комунистичка пошаст стигла је Србима само две године пошто је поломила Русију и тек што је основана (1919), Комунистичка партија Југославије (КПЈ) заложила се за успостављање „совјетског Балкана“, за прогон „западних Срба“ с њихових вековних простора јер су они тамо означени као „окупатори“, за разбијање тек створене Југославије „на посебне државе – Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију… док ће се мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер је њихову земљу… »анектирала« српска буржоазија“. КП је подржала усташки устанак у Лици (1932), а нешто касније, у затвору у Сремској Митровици,  Миле Будак и Моша Пијаде потписали су споразум о уништавању Срба. На Бујанској конференцији (1943), Миладин Поповић и Душан Мугоша обећали су Шиптарима Косово и Метохију, а заслуга је Сретена Вукосављевића, министра за аграрну реформу и колонизацију, што је одбио да потпише декрет о исељавању тамошњих Срба када је 1947. Енвер Хоџа дошао да му се, у складу с договором, „преда Косово“. (Енвер се тада вратио празних руку, али је после тога над Србима тамо појачан терор и он се данас демократски нашао у завршној фази).

На заседању Авноја у Јајцу, на коме је припремљена основа за дефинитивни слом Србије, она није имала својих представника. О њеној судбини тамо су одлучивали они који су се потписивали латиницом, њен суноврат планирали и тамо је касније одвели: хрватски и словеначки комунисти, уз помоћ својих српских истомишљеника, специјалиста за прљаве партијске послове. На то указује и чињеница да су комунисти у Србији и Црној Гори тада имали само покрајинске, а у Хрватској и Словенији централне комитете. Разлози за такав однос били су врло једноставни: Србе је требало држати под контролом, онемогућити им увид у све „стратешке замисли“ о ономе што се српском народу припремало и употребити их тамо где им „учитељи“ нису могли стићи – као „контролоре лијевих скретања“ у Херцеговини и Црној Гори, тј. тамо где усташка кама није могла досегнути. Не знам шта је све у Херцеговини постигао Петар Драпшин, али је упамћено да су у Црној Гори, како рекох на почетку, крваво коло заиграли Милован Ђилас и Моша Пијаде, да је после њиховога боравка тамо почела да се исписује књига Пакао и комунизам у Црној Гори, да се прича о колашинском затвору и Пасјем гробљу, да се помињу Кечина јама и Мачкова јама, да је у ону прву убачено више од 3.500 људи, а у ову другу, „мало забачену“, Јован Капичић, тамо познат као Јово Капа, убацио је само двеста заробљених талијанских војника и „400 Срба“ (тада још нису били „Црногорци“), а причало се и о многим другим страхотама.

НАШИ ПАРТИЗАНИ – РАТОВАЛИ ЈЕДИНО ПРОТИВ СРБА

Друге сличне појединости „инвентарисао“ сам у другим приликама, а ово што сад помињем сматрам довољним за неке општије експликације о ономе што су социјалисти/комунисти, од Светозара Марковића до Димитрија Туцовића, припремали Србима а донели им током Другога светског рата: за све то време, „наши партизани“, тј. комунисти, ратовали су једино против Срба, те је, „у том смислу“, између њих и фашиста било много више савезништава и додирних тачака него изразитијих разлика и непријатељстава.

Да је тако, нека као потврда најпре послуже њихови „програмски наводи“ или накнадна признања неких истакнутих комунистичких ратника. Такав је био, рецимо, Ратко Дражевић, за кога је остао запис да је „неограничено располагао туђим животима, чашћу и иметком“, да је био „партизан, удбаш, државни шверцер, обавештајац, моћни филмски продуцент, највећи љубавник Титове епохе. Можда једини који је срушио мит о партизанској херојској и честитој борби не штедећи ни себе кад је Марићу својевремено признао да неке нарочите борбе он и његови другови са Немцима нису ни водили, да су цео рат чекали кад ће се појавити Руси да ослободе земљу и да се њихова борба углавном сводила на хватање и клање четника. Признао је и комунистичка масовна убиства српских сељака извршена из обести и најнижих страсти“ (https://www.ekspres.net/vesti/bog-udbe-hapsili-smo-srbe-da-bi-im-oteli-zene-i-cerke). Тиме је он само посведочио да се понашао у складу  с оним што је потписао начелник штаба партизанске команде Арсо Јовановић у „Наредби Строго Пов. број 39 од 27. децембра 1941“, и то „под претњом смртне казне“ за све партизанске команданте и политичке комесаре ако би се десило да се наредбе не изврше:

• „Да се команданти и пол(итички) комесари, официри, каплари и војници свих родова имају безусловно убудуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији“.
• „Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г. под строго пов. број 14)“.
• „Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали“.
• „Такође и са усташама бесмислено би било с наше стране да се води било каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити“.
• „Да би се код окупатора могао изазвати већи гнев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства“.
• „Да команданти и пол(итички) комесари најхитније предузму на својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репресалије“.
• „Команданти имају безусловно да на својим територијама спрече народу, без обзира на вероисповест, посећивање цркава и манастира, а њихове свештенике у колико појединци не би из ма којих разлога желели прићи нашој борби, одмах таквог ликвидирати…“.
• „Да команданти и полит(ички) комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити ради подизања морала код наших другова приликом пресудних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба одмах ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета“ (уп. о томе и Милослав Самарџић, Партизанке строго пов. – Таблоид, Београд, бр. 235, 23. јун 2011, 36–37).

Та се наредба помиње и у једној сличној и врло је занимљиво како се оне међусобно потврђују:

„Наредба КПЈ за Црну Гору, 5. 2. 1942. године. Строго пов. Наређујемо: Командантима и политичким комесарима са подручја Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних објашњења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики Срби.

Њих треба најстрожије казнити тако убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривице. Куће конфисковати, а по том запалити. Стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стријељати.

Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви команданти, политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак“.

А потписали су је Владо Мартиновић-Бајица и, незаобилазни, Милован Ђилас, не знам колико су они тада побили Васојевића, али је остало сведочанство неких бораца Четврте крајишке бригаде да се та јединица повукла из Велике дан пре него што је, 28. јула 1944. године, 21. СС дивизија „Скендербег“ спалила тај крај и поклала много стотина српске нејачи (Политика, 6. децембар 2015, 27). И не зна се је ли та дивизија била тада уписана у партизане као оне две усташке које су напред поменуте, али је извесно да су комунисти врло брижљиво водили рачуна да сатиру Србе где су год могли, али и пазили да се при томе никад не нађу у близини немачких јединица (а с усташама су и без тога били доказани савезници).

У вези с тим помињем овде и нека своја сећања на појединости о којима говоримо. Једно је на оно време кад су, после слома на Сутјесци, у Пипере стигли остаци једне велике партизанске јединице и кад су, у иначе врло безводном крају, сви „ублови“ били потровани плодовима партизанских љубави. Друго је сећање из знатно каснијег времена и тиче се једнога потоњег генерала и народног хероја: његова је борк(ињ)а остала у другом стању, он послао војника да је убије, војник је затекао с другарицом и убио обе. Треће је везано за време кад је рат свуда у Европи већ био завршен осим, како веле наши комунисти, у Словенији – где је требало побити све оне заробљенике које су им Енглези вратили из Аустрије и чијим лешевима је требало заравнити топовске траншеје код Дравограда или напунити јаме око Кочевског рога: причао ми је непосредни сведок да је испред заробљеничког строја наишао Крцун са пратњом водећи једном руком на кратком каишу полицијску керину, а у другој држећи пиштољ. И сваком другом – метак у чело!

И кад испразни шаржер, преко рамена преда пиштољ пратиоцу, а од њега узме други. Па опет тако. Шокиран причом, нисам питао ни колико је био дуг ред ни колико је пиштоља променио, а после за то није било прилике – мој се казивач убрзо после тога упокојио.

У својој књизи Казна и злочин (Београд, 2015) Милан Радановић педантно је описао све четничке злочине, па међу њима и онај с краја децембра 1943. године у Вранићу, код Београда, кад је поклано седамдесетак житеља тога села, међу њима и неколико деце; као кривац за тај злочин проглашен је Дража Михаиловић, али се касније показало да и то треба унети у списак комунистичких заслуга (уп. Новица Стевановић, Комунисти клали у четничким униформама. – Српска ствар, Београд, бр. 2, 15. фебр. 2014, 30–31), као што ваља очекивати да ће се наћи још покоји податак о томе како су то радили многи комунистички функционери којима ће се, покаткад, пронаћи и покоја „брадата“ фотографија.

Занимљиво је, међутим, да се у многим таквим записима жртве помињу поименично, а ређи су они у којима се оне броје десетинама или стотинама  Комунисти, међутим, не помињу своје заслуге у сатирању Срба: Ранковић се једном похвалио да је од 1945–1951. побијено 586.000 „народних непријатеља“, Брозов историчар Антун Милетић записао је да је на Сремском фронту изгинуло 80.000 српских дечака (Новица Војиновић вели да их је било 180.000!), у јаму Понор код Фоче, од 13. до 20. маја 1945. убачено је 25–30 хиљада присилно мобилисаних дечака који су се враћали из источне Босни, а почетком августа додато им је још 20–25 хиљада деце од 7–15 година и сви затрпани јаловином из оближњег рудника.

Захваљујући бризи комуниста „о природним сексуалним потребама“, уз оно о чему смо напред говорили, ми данас знамо понешто и о ономе што народу није требало саопштавати, а две су такве појединости посебно занимљиве. Прву је отворио један генерал јавно се „пожаливши“ да су му неки „другови преузели“ жену (весели муж тада није знао да су се над њом измењала 54 члана ЦК – како је то касније елегантно саопштио Ратко Дражевић) и он је тада, не знам већ у ком контексту, поменуо ону бетонску платформу у Ђердапу на којој је било сложено четири милиона кг тротила с тим да се, у случају совјетске агресије, Дунав прегради и Србија потопи (при чему су пре тога по Србији били демонтирани сви индустријски капацитети и пренесени у „братске западне републике“, а она банатска пруга стигла у Албанију и тамо спојила Драч и Елбасан).

Посебно је, међутим, занимљива и друга појединост: кад је батаљена Ужичка република, пре одступања за Босну да се измакне од Немаца и примакне својим усташким савезницима, потоњи „највећи син наших народа и народности“ уприличио је трагичну представу на Кадињачи жртвујући двеста бораца Радничког батаљона послатих да („праћкама“) зауставе моћну немачку моторизовану колону да би он још једну ноћ могао мирно преспавати у удобном кревету – са својом секретарицом.

***

Срби су били моћни док су их предводили најбољи, док су имали своје цареве и своје патријархе, а кад су они нестали, заслуге да се српска жишка не угаси припале су кмету и попу, при чему је онај први увек морао бити најчеститији и најбољи домаћин у селу, а онај други био изаслан да подржи молитвом и укрепи благословом. Последњи пут Срби су се вратили тим својим, православним, исходиштима десетак година на почетку прошлог века, после два исцрпљујућа балканска рата успели да заљуљају Аустроугарску монархију и помогли јој да се распадне.

И то је трајало док Србима, из неког западноевропско-америчког бордела, нису послати комунисти и почели да им школују и кмета и попа бирајући за оне прве пијанице, протуве и сличне ништарије, а оне друге срамотећи их и постављајући за министре полиције или за председнике „својих“ свештеничких удружења, али и школујући их за највиша звања и у „њиховој Цркви“ и у њиховој Партији. (Да је тако, исповедио је владика Данило Будимски признајући да је био „њихов питомац“, али да не зна „ко су били други“; после су „други“ причали да је „таквих“ било више од 2.000, али ће се то сазнати тек кад се отворе тајне полицијске архиве ако у међувремену нису „прочишћене“ или се некуд „посакривале“.)

За разлику од некада природно хармонизоване световне и духовне власти код Срба (и Руса!) и њихове окренутости према народу, њено „хармонизовање по комунистичким правилима“ извршено је тако што је усмерено против народа. И то се потврђује најпре чињеницом да је световна власт разрадила моћне механизме за сатирање народа, а да је духовна, уместо да се томе супротстави као морални коректив, постала комунистичка слушкиња па и она почела да се понаша на исти начин, да се залаже за „сличне вредности“ и да, као и комунисти, „суди по скраћеном поступку“.

А комунизам је и заснован с јединим циљем да сатире народ – по скраћеном поступку.

Кад то Срби схвате, не знам хоће ли им бити лакше, али би можда могли макар покушати да своје четничко-партизанско ратовање приводе крају, рецимо, по оном обрасцу који им је, као добар фашиста, оставио Франко; кад је, наиме, у Шпанији завршен грађански рат, ако сам добро запамтио, он је подигао заједнички споменик и својим присталицама и својим непријатељима и на њему записао: Они су се борили за Шпанију.

Можда је време да Срби престану да се боре – против Србије.

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

Извор: balkanskageopolitika.com