Da pravo i pravda nisu isto i da će trebati još puno vremena da sve žrtve rata budu jednako tretirane, najbolje znaju članovi udruge Pravda iz Bjelovara. Njih stotinu zastupa interese svih onih kojima su tokom devedesetih godina minirani stambeni objekti na području izvan ratnog djelovanja. Umjesto odštete, posljednjih godinu i po na njihove adrese učestalo stižu rješenja o naplati sudskih troškova za izgubljene sporove protiv Republike Hrvatske, koja nije osigurala zaštitu njihove imovine. Nagomilani tokom dugih sudskih godina, ti troškovi danas iznose i do sto hiljada kuna.     Jedan od najdrastičnijih primjera je onaj Gojka Čizmića, koji je nakon pravomoćno odbijenog tužbenog zahtjeva zbog visokih parničnih troškova na javnoj

NOVI SAD – Beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar izjavio je da papa neće posetiti Jasenovac dok god srpska i hrvatska strana ne utvrde neporecivu istinu o tom logoru i stave istorijsku tačku na to stratište. “Nije realno očekivati od Svetog Oca da obiđe Jasenovac dok god dve strane koriste to stratište za međusobna prepucavanja, umesto da se bore i izbore za neporecivu istinu”, rekao je nadbiskup Hočevar u intervjuu novosadskom “Dnevniku”. On je upitao “zbog čega Hrvatska i Srbija konačno ne oforme zajedničku komisiju koja će staviti tačku na različita viđenja jasenovačkog logora, na licitiranje brojem žrtava”, i zašto se “prebacuje Crkvi za nešto što bi prethodno moralo da uradi društvo”.

Konstanta u politici Hrvata u poslednjih sto godina je antisrpstvo i antijugoslovenstvo, a u politici Srba prohrvatstvo i projugoslovenstvo 1. Uvod Među srpskim intelektualcima često se vodi polemika oko toga zašto Hrvati konstantno napreduju, a Srbi konstantno nazaduju. Razlozi su mnogobrojni, ali se svode na ideološku razinu: i pored svih promena, konstanta u politici Hrvata u poslednjih sto godina je nacionalizam i šovinizam, a konstanta u politici Srba antinacionalizam i antišovinizam. 2. Pre Prvog svetskog rata Hrvati su kraj XIX i početak XX veka započeli antisrpskim pogromima: 1892, 1895, 1899. i 1902. u antisrpskim demonstracijama u Zagrebu i drugim gradovima Hrvatske uništavana je imovina Srba, a bilo je i žrtava.

Nove skandalozne odluke Haškog tribunala su “zapadnobalkanske” borce za “istinu, odgovornost i pomirenje”, bacile na muke. Ugroziće, kažu, “regionalnu saradnju”. Ako mene pitate, kada bi ugrožavanje “regionalne saradnje” bila jedina negativna posledica haškog bezakonja, to i ne bi bila neka šteta. Da, na primer, dva hrvatska generala nisu dobila oslobađajuću presudu – od “regionalne saradnje” ne bi moglo da se živi. “Pomiritelji” bi mantrali o tome kako je “pravda zadovoljena” i kako valja “okrenuti novu stranicu” u istoriji “regiona”, i pohrliti u susret “svetloj budućnosti”, a one hiljade ubijenih i stotine hiljada iz Hrvatske proteranih Srba, pretpostavljam, ostaviti na milost i nemilost “mračnoj prošlosti”, kako “ista”, to jest “svetla budućnost”,

Svedočenje Nebojše Gojkovića iz Kipa, o pogromu Srba iz ovog zapadnoslavonskog sela, u zimu 1991. Ekshumiran i identifikovan samo Ilija Danojević. Od ostalih 18 još ni traga Nebojša Gojković / Foto: N. FIFIĆ Sve je kao što biva u srpskoj, domaćinskoj kući koja slavi svog Svetog Nikolu. Ikona, sveća, slavski kolač, bosiljak i tamjan. Ali, ništa nije isto. Od zime 1991. godine u domu Nebojše Gojkovića, prognanika iz zapadnoslavonskog sela Kip krsna slava slavi se kao ni u jednoj kući. Radost slave, svih ovih godina, pomućena je potresnim sećanjem na stradanje njegovih najbližih: oca Nikole, majke Milice, kao i sedamnaest rođaka i komšija. Nebojša Gojković slavu obeležava u Paraćinu, gde je sa

Doživotna presuda generalu Zdravku Tolimiru, pomoćniku za bezbednost i obaveštajne poslove komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, opravdano je izazvala burne reakcije. Oštra kazna izrečena generalu Tolimiru upečatljivo se izdvaja iz nedavne serije oslobađajućih presuda Haškog tribunala optuženicima iz redova drugih aktera tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, Gotovini, Markaču i Haradinaju. Ovoj grupi mogao bi se dodati i Naser Orić, koji je na sličan način bio oslobođen krivične odgovornosti pre nekoliko godina.   Navedeni kontrast bez sumnje ukazuje na suštinsku nejednakost po nacionalnom ključu optuženih pred Haškim tribunalom. Međutim, pored toga važno je baciti profesionalni pogled i na formu i sadržaj presude generalu Tolimiru, jer to sud diskredituje neuporedivo više

Govoreći o značaju Dana Ujedinjenja za Dubrovnik  ,,Dubrovnik”, list Srba katolika,  istakao je : ,,Dubrovnik je srećan što je 1 decembra 1918 g. srećno  dočekao uspostavljanje svoje hijadugodišnje slobode koju mu je tuđin za kratko vrijeme bio prekinuo, …”.   (1)   Patrijarh  Varnava i mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo posetili su 23.septembra 1934. Dubrovnik. O poseti : „veliko mnoštvo naroda prekrililo prostor pred crkvom sv. Vlaha i stvorilo gust špalir  na Trgu kralja Petra, preko kojeg je bio prostrt dugačak crveni ćilim od Orlandovog stuba do Čingrijeve ulice“. Pred Orlandovim stubom bili su među mnoštvom sveta predstavnici vlasti i lokalnih udruženja. Patrijarh je, zahvalivši na dobrodošlici i iskrenoj pažnji starog Dubrovnika, istakao da

Hvale se kafanski svirci da znaju sve odsvirati. Priđe im jedan gospodin i zatraži da odsviraju Bahovu fugu na šta će ti oni, onako uglas ”Bahovaaaa je fuga pregoleeeeeema…”     U našoj javnosti je sve prisutnija i sve agresivnija fašizacija nacionalizma u namjeri delegitimizacije bilo kojeg oblika nacionalnog mišljenja, jer, zaboga, sa fašistima (čitaj nacionalistima) se ne razgovara, njih jednostavno treba uništiti. Ako pođemo od činjenice da je intelektualno promišljanje od ideološkog narativa odvojeno dosljednom primjenom istog kriterijuma bez obzira da li mu rezultat analize ide u prilog, shvatićemo da su naši NVO ”antifašisti” ništa drugo do ideološke klepetuše. U prilog ovoj tezi izvešćemo kratku studiju slučaja. Naime, prošle