Ово су сви високи усташки званичници који су побегли у Аргентину и затровали хрватску дијаспору

„Новости“, српски недељник који излази у Хрватској, објавиле су попис високих усташких званичника који су с Павелићем на челу побегли у Аргентину и својом фашистичком идеологијом контаминирали хрватску дијаспору.

Министарске функције у влади тзв. Независне Државе Хрватске између 1941. и 1945. заузимала су укупно 42 мушкарца. Четворица, од којих је Младена Лорковића и Анту Вокића дао смакнути сам Анте Павелић, нису доживела крај рата. Нове југословенске власти ухватиле су и на смрт осудиле тринаесторицу, укључујући Милу Будака и Славка Кватерника. Од преосталих 25 усташких министара, неколицина је побегла у САД (Андрија Артуковић и Јанко Тортић) и друге земље, док се главнина, њих 17 на челу с Павелићем, преко Аустрије и Италије склонила у Аргентину.

Нема спора у литератури око састава трећег хрватског досељеничког таласа у Аргентину у годинама иза рата, постоје само терминолошке разлике, када се уместо о усташкој радије говори о ‘политичкој’ или ‘државотворној’ емиграцији. Али и тада су, као што показује проусташким ревизионизмом тешко инфицирана хрватска Википедија, ствари сасвим јасне, пише портал „Новости“.

„Као што се борила за Независну Државу Хрватску, исто тако државотворна емиграција у Аргентини наставила је битку у истом правцу након трагичног нестанка НДХ; овај пут за поновну истински независну и суверену хрватску државу“ стоји у тексту под насловом „Хрвати у Аргентини“.

Тамо се у погледу процене броја досељеника износе подаци о пет хиљада до 20 хиљада, а као најновији цитирају се подаци из књиге ‘Географија Аргентине’ Николе Гламузине: „Укупан број се кретао од 5000 до 10.000, а углавном су то били политички емигранти, породице припадника усташког покрета.“ Истраживања на темељу службених аргентинских статистика говоре о броју мањем од пет хиљада.

Њихове је одласке организовао из Ватикана католички свештеник Крунослав Драгановић, док је у Буенос Ајресу, где им је уточиште пружио режим Хуана Перона, један од главних оперативаца био фра Блаж Штефанић, а онда и кардиолог Бранко Бензон, члан прве, привремене владе НДХ и Павелићев ратни дипломат који је 1947. стигао из Франкове Шпаније и спријатељио се с Пероном. Павелић је у Аргентину дошао у новембру 1948, италијанским паробродом Сестиере. Ту се склонили и Јозо Думанџић, који је током рата вршио четири министарске функције у НДХ, министар спољних послова Стијепо Перић, члан привремене владе Марко Вершић, министри унутрашњих послова Анте Никшић и Мато Фрковић, министри економије и трговине Јосип Цабас, Вјекослав Вранчић и Драгутин Тотх, који је једно време био и министар државне ризнице, министар наставе Миле Старчевић, министри шумарства и рударства Ивица Фрковић и Јосип Бален, који је био и министар народне економије, министар саобраћаја Химлија Бешлагић, министар сељачке економије Стјепан Хефер, министар здравства Иван Петрић и министар за ослобођена подручја Едо Булат. Сви осим проф. Вершића имали су докторске титуле.

Од преживелих чланова Главног усташког стана домогли су се Аргентине доглавници Стипе Матијевић и Иван Ћелан, ађутант Иван Оршанић, који је био шеф унапређења и управни заповедник Усташке младежи, те ађутанткиња Мира Врљичак, заповедница Женске усташке младежи, заједно са супругом Казимиром који је био усташки конзул у Мадриду. Тамо је стигла и неколицина великих жупана НДХ, као што су Иван Асанчаић (Барања), Томиша Гргић (Хум, Покупје), Мирослав Сушић (Винодол-Подгорје) и Иван Бабић (Лаштва и Плива).

За политичким је водством ишао и велики број заповедника. Једно од најпознатијих имена је оно пуковника Еугена Диде Кватерника, директора за јавни ред и сигурност и шефа Усташке надзорне службе, који је до сукоба с Павелићем 1943. предводио расне прогоне. Друго је оно Динка Шакића, заповедника Старе Градишке и Јасеновца, који ће 1998. бити изручен Хрватској, а Аргентине се дочепао и злогласни заповедник логора Јадовно Иван Девчић Пивац.

У Аргентину су ушли и генерал Иво Херенчић и пуковник Данијел Црљен, који су учествовали у блајбуршким преговорима с Енглезима, генерали Матија Чанић, Федор Драгојлов и Драгутин Рубчић, пуковници Славко Цесарић, Ћирил Ћудина и Иван Стиер, деда данашњег ХДЗ-овог саборског заступника Давора Стиера, као и многи други виши и нижи официри НДХ. Од гомиле нижих усташких званичника, читав је низ оних који ће се истакнути каснијим радом у емиграцији, као што су Иван Корскy, Фрањо Невистић, Иво Ројница или Винко Николић, од којих ће неке, као последњу двојицу, Фрањо Туђман 1990-их почастити државним дужностима и одличјима.

Цела је фашистичка елита, дакле, стигла ту, и политичка, и војна, и интелектуална, требало је само наставити радити, оснивањем владе у егзилу, покретањем медија и организација, од којих је испрва најутицајнији био Павелићев Хрватски ослободилачки покрет.

Инсерт из филма: Јасеновац суштина ужаса можете погледати овдје.

(portalnovosti.com)

Извор: ВЛИЦ

Везане вијести:

Китаровићева ћутала пред усташком реториком

Ловац на нацисте Хрватској предсједници: Зар се ви поносите Павелићем и Шакићем?

Жестоке реакције опозиционих странака на изјаву предсједнице у Аргентини – Весна Пусић: Па она говори против Устава своје земље…

Грабар Китаровић: Многи Хрвати су пронашли слободу у Аргентини