Откривамо што тачно смета СПЦ у вези канонизације Степинца

У првом писму папи Фрањи патријарх Српске православне цркве пише: ‘Ми Вас, Ваша Светости, молимо да питање канонизације кардинала Степинца скинете с дневног реда и препустите непогрешивом Суду Божјем’

Мотивиран искључиво жељом да се задовољи велики и оправдани интерес јавности, али и да се престане манипулирати неинформираним грађанима, међу њима и вјерницима, како католичким тако и православним (али и другим, жидовским, на примјер), замолио сам патријарха Српске православне цркве (СПЦ) господина Иринеја да ме прими на разговор како бих из прве руке сазнао што точно смета СПЦ-у у најављеној канонизацији загребачког надбискупа и кардинала Алојзија Степинца. Сусрет се догодио у суботу 28. студенога у сједишту патријаршије, у Београду, а разговор је трајао нешто више од сат времена.

Патријарх је саслушао моје аргументе, уједно сам га извијестио о садржају знанственог скупа ‘’Кардинал Степинац и Срби у Хрватској у контексту II. свјетског рата и пораћа’’ који је одржан у Надбискупијском пасторалном институту у Загребу 24. студенога 2015. године те је пристао да ми појасни и прошири изјаве које је дао лани српским медијима. Подсјетимо, патријарх Иринеј је у интервјуу за Политику (који је пренијела агенција Тањуг 2. српња 2014.) рекао да су најаве из Ватикана да би кардинал Степинац могао бити канонизиран до краја 2014. године биле ‘’велико изненађење за српске архијереје’’, јер – ‘’да неко буде свет, то мора бити заиста свијетла и света особа коју прихваћају као такву и други кршћани’’. Тада смо сазнали да је господин Иринеј писао папи Фрањи негодујући због најаве Степинчеве канонизације.

Без преседана
Када се пак сазнало да је папа Фрањо прихватио молбу СПЦ-а да се питање канонизације кардинала Степинца скине с дневног реда и одгоди до даљњега, односно када се сазнало да је папа Фрањо предложио оснивање мјешовито католичко-православне комисије која би требала претрести аргументе једне и друге стране, односно преиспитати спорна питања за СПЦ, констернација у редовима Католичке цркве у Републици Хрватској била је потпуна. У више је наврата насљедник Алојзија Степинца загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић покушао појаснити што се то догађа. Најшире је то настојао учинити тијеком проповиједи одржаној на Трсату у Ријеци у недјељу 30. коловоза 2015. приликом славља 300. обљетнице круњења чудотворне слике Мајке Божје Трсатске. Тада је рекао да је потез који је папа Фрањо учинио према СПЦ ‘’екуменски’’ и ‘’без преседана’’, али је додао, покушавајући примирити духове овдашњих католика, да је папа Фрањо ‘’увјерен да је Степинац свет’’.

Није требало дуго чекати да се догоди још једно искрење између Београда и Загреба: почетком рујна патријарх Иринеј изјавио је да је добио писмо папе Фрање и да у том писму папа Фрањо, за разлику од онога што је на Трсату јамчио и рекао кардинал Бозанић, не говори да је Степинац свет: ‘’Није точно да је папа Фрањо подржао проглашење Степинца за свеца. Папа ми је поручио да ће о свему томе још размислити!’’

Елем, о свему сам овому темељито и кронолошки поредано разговарао с патријархом провјеравајући сваку информацију те, напокон, слушајући зашто се СПЦ не може мирити с најавом Степинчеве канонизације.

Неред у комуникацији
Сматрао сам, и то сам рекао патријарху, да ситуацију треба учинити што је могуће транспарентнијом, да ствари треба демистифицирати, да људима треба омогућити да сазнају чињенице и тако сам дошао у посјед двају писама које је патријарх Иринеј у име Светог синода СПЦ-а послао папи Фрањи. Разумије се да није пристојно (нити могуће) објавити сав садржај тих писама, али ћемо овдје навести битне дијелове, и то поготово што нисмо у посједу Папиних писама патријарху Иринеју.

Писмо послано 30. травња
Писма су, важно је истакнути, показала да кардинал Јосип Бозанић није баш најбоље информиран о цијелом процесу. На примјер, прво патријархово писмо Папи није упућено ‘’крајем липња’’ већ крајем травња 2014. Уосталом, кардиналов блиски сурадник и професор моралне теологије др. Стјепан Балобан недавно се пожалио у Гласу Концила (25. листопада, чланак ‘’Зашто запријеке канонизацији блаженога Алојзија Степинца?’’), да су неред у комуникацији унијели донедавни апостолски нунциј у Републици Србији монс. Орландо Антонини и ватиканска дипломација (!), односно рекао је да би ‘’према начелу супсидијарности и синодалности – а прије свега због вјерника и Цркве у Хрватској – било пуно учинковитије да је од почетка била у разговор и расправу укључена Црква у Хрватској преко својих легитимних представника.’’ Тако се, ‘’нажалост’’ (ламентира проф. Балобан), ‘’догодило да се о веома осјетљивој теми проглашења светим Алојзија Степинца расправљало без битне стране, тј. Католичке цркве у Хрватској’’.
‘Нека се отворе архиви’

Писма су показала и нешто далеко важније: да папа Фрањо разумије да се не може пријећи само тако преко контроверзи које је оставио иза себе ратни Степинац те да Папа жели случај Степинца ставити у контекст дигитализације и најављеног отварања архива такођер спорног папе Пија XII. (за што се залагао још као надбискуп Буенос Аиреса. Види у Јорге Бергоглио и Абрахам Скорка, ‘’О небу и о земљи’’, ВБЗ, Загреб, 2013. стр. 140). Уосталом, отварање архива Пија XII. неће само одговорити на питање и циљ који папа Фрањо поставља: ‘’Нека се отворе архиви и нека се све рашчисти. Нека се види је ли се могло нешто више учинити, па ако смо у нечему погријешили, морат ћемо то признати’’, већ ће се за хрватске истражитеље и ширу публику на нашим просторима поставити (по мени кључно) питање које као публицист и стручно заинтересиран за Степинца проблематизирам низ година: хоће ли се Степинац моћи извући из сјене проблематичног папе Пија XII., односно зашто Ватикан није желио признати НДХ, за што се пак залагао сам Степинац?

Вријеме је, дакле, да вас упознам с тиме што је код Степинца спорно за СПЦ. У првоме писму који потписује као предсједник Светог архијерејског синода Српске православне цркве (Број 1684 од 30. травња 2014. године), патријарх Иринеј реагира на најаве кардинала Ангела Амата, префекта Конгрегације за проглашење светих, да постоји иницијатива да се Папи (пошто је признато чудо изљечења по заговору блаженог Алојзија Степинца, оп. Д.П.) ‘’предложи да се кардинал Алојзије Степинац, надбискуп загребачки за вријеме Другог свјетског рата, уздигне у ред светих Римокатоличке цркве’’, те да је то навело Свети синод СПЦ-а да пишу Папи, јер, ‘’као и у случају Степинчева сувременика, папе Пија XII.’’, тако ‘’изгледа да нема краја контроверзи’’ – како кажу истраживачи – ‘’у вези с улогом надбискупа загребачког у Другом свјетском рату’’.

Истичући да је ‘’тој контроверзи на најгори могући начин придонијела крвава комунистичка страховлада послије Другог свјетског рата, као и процес који се против кардинала Степинца водио пред комунистичким судом 1946. године, а који је резултирао његовим дугогодишњим затвором и конфинацијом’’, реагира се на слику која је створена овим процесом јер ‘’на тај начин није у јавности никад створен избалансиран хисторијски суд о Степинцу’’.

Биљешке у дневнику
Признајући да се Степинац заузимао за поједине прогоњене Србе и Жидове, владике с патријархом на челу желе истине ради казати и ово: ‘’Кардинал Степинац је свесрдно подржао стварање Независне Државе Хрватске, обасуо је похвалама њено водство и вишеструко судјеловао у стварању атмосфере нетолеранције која је царевала у тој држави, копији Хитлерове Њемачке и Муссолинијеве Италије. Док данас све цивилизиране нације и хисторијска наука дају висок значај пучу којим се 27. ожујка 1941. године Југославија отргла из Тројног пакта, кардинал Степинац је исти пуч прогласио издајом за коју је оптужио Православну цркву. Православље је прогласио за ‘највеће проклетство Европе’ и управо те ријечи забиљежио у свом дневнику одмах послије кобних догађаја који ће увести Југославију у рат, довести до њеног пада и до стварања Независне (сиц!) Државе Хрватске.’’

Једино таквим његовим односом према Српској православној цркви, наводи патријарх папи Фрањи, могуће је објаснити и његов однос према присилном превођењу Срба у тзв. Независној Држави Хрватској у римокатоличку вјеру и Цркву (покатоличено је око 240-250 тисућа људи), а притом је та присилна прозелитистичка акција спровођена најчешће и кроз поновно крштавање. Степинац је, додуше, подсјећао на то да прелазак на католичанство треба бити слободно, али прозелитизам у пракси није спријечио него и одобрио, иако је свакоме, а понајприје њему самом, било јасно под каквим ужасним насиљем се оно врши.
Злочиначка природа тзв. НДХ убрзо је постала јасна и онима који су у њој видјели легитимно право хрватског народа на своју државу, али и тада, ‘’када су државне власти Независне Државе Хрватске бестидно и наочиглед свих претвориле земљу у клаоницу, кардинал Степинац се суздржавао од осуде режима, залажући се искључиво за појединачне жртве прогона и немајући снаге да осуди власт коју је од почетка тако срдачно поздравио’’.

СПЦ највише смета (и боли) што, нажалост, кардинал Степинац ‘’није протестирао него је шутио и када се знало да је нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три православна епископа, више стотина православних свећеника и монаха и више стотина тисућа православних вјерника, његових суграђана. Није протестирао него је шутио и кад су хрватски усташе, између осталих, мучили и убијали и оне православне Србе (..) Није протестирао него је шутио и пред чињеницом да су у ‘његовој’ држави хладнокрвно, плански и суставно убијана и дјеца ‘непоћудних’ грађана те државе – Срба, Жидова, Цигана…’’.

Укратко, СПЦ не може пријећи преко енциклике папе Пија XI. Нон аббиамо бисогно, којом је храбро и правовремено осуђена државолатрија фашистичког режима, а која је (енциклика) изгубила вриједност у НДХ само зато што се крвави усташки режим издавао за римокатолички, али да се због тога кардиналу Степинцу треба посветити трезвено и мудро разматрање ‘’његова мјеста у хисторији, поготову ако је оно оптерећено Јадовном и Јасеновцем, свеколиким симболом страдања више од милијун православних Срба и Жидова у Другом свјетском рату, у тадашњој Независној Држави Хрватској и шире, у Југославији’’.

Језива смрт
СПЦ упозорава папу Фрању на неке примјере, најблаже речено, амбивалентности у понашању кардинала Степинца. Тако је и његово писмо тадашњем министру унутрашњих послова Независне Државе Хрватске, Андрији Артуковићу, који је у том тренутку – 22. свибња 1941. године – надгледао спровођење убилачких процеса у комплексу логора Јадовно који је сâм и створио. У овом писму, Степинац моли Артуковића ‘’да се жидовски и остали слични закони (мјере против Срба и друго) проводе тако да се у сваком човјеку поштује личност и човјечје достојанство’’. Кардинал Степинац, како видимо из писма, не само да ничим не доводи у питање постојање законâ и мјерâ против Жидова и Срба него се залаже за поштовање њиховог ‘’достојанства’’ у тренутку када је итекако добро знао да споменуте ‘’мјере’’ значе скоро искључиво језиву смрт десетина тисућа људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм НДХ.

Ако се не ради о цинизму, пише патријарх Папи, сигурно је ријеч о ‘’стравичном компромису’’, каквих је на жалост било много у односима Степинца и његова клера с Независном Државом Хрватском (као отеготна се околност спомиње и чињеница да је Степинац био војни бискуп снагама НДХ, оп. Д.П.) и који су, и поред спашавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према ‘’Римокатоличкој цркви у Хрвата, симболизираној у личности кардинала Степинца’’. Степинчева шутња, према ставу СПЦ-а, није пут ка помирењу када су у питању Римокатоличка и Православна црква. Напротив, ‘’бојимо се да је сувише отворених питања и незалијечених рана које кардинал Степинац симболизира те би његова канонизација само продубила ране и постојеће разлике, а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу придонијела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог стољећа, догађајима од којих су само непријатељи кршћанства имали користи и радости’’.

Ова кључна реченица служи као увод у молбу што је и циљ 9 страница дугог писма: да се заустави процес канонизације, и то као дио процеса ‘’заљечења рâна између кршћанског Истока и Запада и у времену када се отварамо једни према другима’’. Патријарх Иринеј то изражава овим ријечима: ‘’Због свега искрено изнесеног у Нашем братском писму, а у име љубави Криста Спаситеља, којом нас једино Он љуби, позивајући нас да и ми љубимо једни друге као што Он љуби нас, Ми Вас, Ваша Светости, молимо да питање канонизације кардинала Степинца скинете с дневног реда и препустите непогрешивом Суду Божјем. Тиме ћете дати снажан подстрек дијалогу истине и љубави на путу ка јединству кршћана и показати да аутентични смисао примата у Цркви јест кенотичко, саможртвено, Кристовим примјером надахнуто служење свим црквама Божјим у свијету и њиховом јединству у пуноћи Једне, Свете, Католичанске и Апостолске цркве. Насупрот томе, Степинчева би канонизација, на нашу велику жалост, православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, сусједних и географски измијешаних кршћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега кршћанскога призвања недостојну прошлост’’.

Неупућени Срби
Након овога писма (и других сличних којих је папа Фрањо добио, а која су била доступна овоме новинару), како је познато, папа Фрањо је одговорио патријарху и предложио формирање споменуте комисије. Процес канонизације Алојзија Степинца (након завршетка предмета у Конгрегацији за каузе светаца се само чекао Папин декрет и одређивање датума церемоније, оп. Д.П.), насупрот тврдњама хрватских (над)бискупа и свећеника (неких од њих, попут постулатора Степинчеве каузе, монс. Јурја Батеље, јако непријатељски настројени према православним свећеницима, оп. Д.П.) одгађа се до даљњега, а не ‘’за неко вријеме’’ као да је то питање само које године, што је за Јутарњи лист управо изјавио предсједник ХБК др. Желимир Пуљић (28. просинца).

Заблуда хрватских католика, коју понавља и задарски надбискуп Пуљић, је да се мисли како ће се, ето, неупућене Србе, оптерећени ‘’предрасудама’’, увјерити у светост Степинца с обзиром да ‘’канонизација не долази у питање’’. Истина је пак другачија: канонизација јест свакако доведена у питање. Јер не само што су Папини критерији нешто различити од Бозанићевих или Пуљићевих (ако је пак ријеч о супротстављању нацистима, Папи је примјер понашање блаженог кардинала Цлеменса Аугуста вон Галена, названог ‘’лав од Мüнстера’’, јер тај је прелат заиста за рата имао живот на коцки) већ су Хрвати очито заборавили да је поступак Степинчеве беатификације (доготовљен 1998.) прескочио ратног Степинца и бавио се искључиво ‘’мученичким питањем’’, дакле Степинцем након 1946.

Стога велико свјетло на цијели овај процес баца и друго патријархово писмо папи Фрањи (документ број 909., дуго четири страница и у потпуности непознато до овога тренутка) које је потписано у Београду 10. српња 2015. У њему патријарх захваљује на другом Папином писму потписаном у Ватикану 19. вељаче 2015. и ту се види да је СПЦ изразила забринутост због могуће канонизације Алојзија Степинца још за понтификата папе Бенедикта XVI. којим су владике такођер писали!

Почетак писма посланог 10. српња
Српске владике не крију одушевљење гестом папе Фрање да заустави канонизацију и да се формира речена комисија јер се тиме отвара ‘’нови ниво односа међу црквама’’. Преко кардинала Курта Коцха, задуженог за односе с другим кршћанима, а који је два пута ове године боравио у Београду, предлаже се папи Фрањи да резултат комисије буде, међу осталим, и акт ‘’прочишћења хисторијског сјећања’’. Предлаже се да се рад најављене радне групе усредоточи ‘’на личност кардинала Степинца и његову дјелатност за вријеме Другог свјетског рата, али и у времену које је рату претходило и за ратом услиједило’’.

Наиме, владике су увјерене да ће се тако ‘’истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у коме је дјеловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двију Цркава и односа српског и хрватског народа у вријеме Другог свјетског рата. Сматрају представници СПЦ-а да комисија мора имати међународни карактер и да ‘’ће овакав разговор бити плодан и користан уколико у њему, поред пастира двију Цркава, буду судјеловали и они који су стручни за тему о којој је ријеч, што подразумијева судјеловање међународних стручњака који би осигурали највишу разину разговора и његову плодотворност’’.

Позив на молитву
СПЦ је одлучио да о овому обавијести друге аутокефалне православне цркве и да их позове на молитву, чиме цијели процес сада добива једну потпуну нову димензију дијалога Београда и Ватикана, али и с цијелим православним свијетом! Моли се Папа, коначно, да у блиској будућности прими делегацију СПЦ-а у саставу архиепископ-митрополит црногорско-приморски др. Амфилохије (Радовић), епископ новосадски и бачки др. Иринеј (Буловић) и професор др. Дарко Танасковић, бивши велепосланик Србије при Светој Столици – ‘’која би Вам уручила приједлог чланова наше Комисије за дијалог о кардиналу Степинцу’’.
Патријарх Иринеј предлаже и формирање једне трајне делегације СПЦ-а ‘’за непосредни дијалог ин цонтинуо са Светом Столицом’’ јер су увјерени да је отворена једна потпуно нова страница не само у југоисточној Еуропи, већ уопће у католичко-православним односима чиме Српска православна црква свједочи да јој је стало до мира, до помирења и до развитка дијалога и екуменизма, овдје и у свијету.

Аутор: Драго Пилсел

Извор: JUTARNJI LIST

Везане вијести:

Може ли СПЦ да спречи да Степинац постане светац

Патријарх Иринеј: Још није време за посету папе

Патријарх Иринеј: Папа ми је рекао да није хвалио Степинца