Može li SPC da spreči da Stepinac postane svetac

Datum objave: četvrtak, 3 septembra, 2015
Objavljeno u Ostala stratišta
Veličina slova: A- A+

Poglavnik NDH Ante Pavelić i nadbiskup Alojzije Stepinac

Poglavnik NDH Ante Pavelić i nadbiskup Alojzije Stepinac

Hrvatska strana je uverena da je komisija za razgovore između katoličke i pravoslavne crkve osnovana sa jedinom namerom da se smire tenzije posle kanonizacije.

Kada o kardinalu Alojziju Stepincu, zagrebačkom nadbiskupu u vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), progovore srpska i hrvatska stručna i crkvena javnost, kao da opisuju dva potpuno različita čoveka. „Nadbiskup Stepinac je bio dobro obavešten o masovnim zločinima nad Srbima i Jevrejima, ali njegova podrška državi koja je te zločine činila do kraja rata nije bila ozbiljnije dovedena u pitanje”, kaže srpski istoričar dr Milan Koljanin, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju. „Teško ćete naći crkvenog prelata u celoj Evropi koji se jasnije i otvorenije usprotivio fašizmu i pomagao progonjenima tokom rata”, kaže hrvatski istoričar Miroslav Akmadža, vanredni profesor na Hrvatskim studijama Univerziteta u Zagrebu.

Podjednako su suprotstavljeni i stavovi Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj i Srpske pravoslavne crkve, pa ipak, njihovi predstavnici trebalo bi da sednu za isti sto i razgovaraju o Stepincu, koji je, kako je to rekao zagrebački nadbiskup Josip Bozanić, na korak do proglašenja za sveca. Formiranje komisije i dijalog o Stepincu predložio je papa Franjo. Koljanin i Akmadža smatraju da je taj njegov gest dobar, ali daju različita obrazloženja zašto tako misle. Koljanin je mišljenja da to pokazuje da Vatikan, ipak, ima oprezniji stav od Katoličke crkve u Hrvatskoj, koja nema nikakvu dilemu kada je reč o Stepinčevoj svetosti. Akmadža veruje da je komisija za razgovore između katoličke i pravoslavne crkve osnovana sa dobrom namerom – da se smire tenzije koje bi mogle da uslede nakon Stepinčeve kanonizacije.

-Tu nisu u pitanju samo srpsko-hrvatski odnosi, ja to razumem i u kontekstu želje Vatikana da se u taj period Drugog svetskog rata i pontifikata Pija Dvanaestog, po mnogo čemu kontroverznog, unese više svetla, pa u tom kontekstu i u ulogu nadbiskupa Stepinca, ali i predstavnika Vatikana u NDH. Nadam se da je to najava Vatikana da će dokumenti iz njihovih arhiva koji se tiču tog perioda biti dostupniji istraživačima. Veoma nas, na primer, zanimaju izveštaji koje je iz Zagreba za vreme NDH u Vatikan slao papin predstavnik opat Đuzepe Markone – kaže Koljanin.

Profesor Akmadža smatra da je odgađanje kanonizacije uvek moguće, ali je uveren da Katolička crkva neće podleći pritiscima spolja.

-Ako je cilj komisije smirivanje napetosti, scenario koji bi rezultirao time da Stepinac ne bude kanonizovan zbog prigovora Srpske pravoslavne crkve, a SPC je već navikla da katolici poštuju Stepinca, izazvao bi daleko teže posledice. Odnosi Katoličke crkve i SPC bili bi trajno narušeni i nepopravljivi – ističe Akmadža.

Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu, kaže da razgovori dve strane mogu da daju nova saznanja o ratnim prilikama u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i mestu nadbiskupa Stepinca, ako to Vatikan dozvoli i pruži na uvid nekoliko bitnih dokumenata.

-Smatram, međutim, da nas koji proučavamo noviju istoriju Srpske pravoslavne crkve to neće iznenaditi, iz prostog razloga što je nemoguće dati javnosti nešto što može promeniti gledanje na prošlost o kojoj dovoljno znamo i imamo svoje sudove. Rimokatolička crkva je veoma ozbiljna institucija koja ima programe i planove na decenije i vekove. To znači da će se proces posvećenja nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca završiti kad-tad i da na njegovo okončanje neće moći da utiče ni odlaganje koje forsira papa Franjo, niti moguće određene primedbe Srpske pravoslavne crkve – ističe Đurić Mišina.

Nije, međutim, samo za srpsku stranu Alojzije Stepinac kontroverzna ličnost. Katolička crkva u Hrvatskoj imenovala ga je i kao spasioca Jevreja, a to je, po oceni Alena Budaja, direktora Margelovog instituta iz Zagreba i saradnika Centra „Simon Vizental” iz Jerusalima, neprihvatljivo.

-To su većinom bili slučajevi spasavanja Jevreja koji su bili mahom pokršteni i koji su se deklarisali kao Hrvati. Međutim, ni pokrštene Jevreje, ni Srbe, koji su na nekim fotografijama čak i plakali prilikom tog čina, prelazak na katoličanstvo nije spasavao od koncentracionih logora. Na snazi su bili rasni zakoni, a po njima je važilo, „jednom Srbin, uvek Srbin”, kako je to jedan policajac rekao pokrštenom Srbinu iz Požege – kaže Budaj.

On navodi da se, čitajući Stepinčeve dnevnike, jasno vidi da je on bio izrazito negativno nastrojen prema Srbima i pravoslavcima, a s obzirom na pokrštavanja, progone i ubistva pravoslavnog sveštenstva, Budaj smatra da SPC ne bi trebalo da učestvuje u radu komisije.

-Katolička crkva je unapred odredila da će on biti svetac i pravoslavna crkva ne bi trebalo da se upušta u tu njihovu igru jer će na kraju ispasti da pristaje uz odluku Katoličke crkve. Kako god bilo, istorija je o Stepincu rekla svoje i ne možemo da zažmurimo na jedno oko zato što je nekoliko desetina Srba ili Jevreja bilo spaseno njegovom intervencijom. On može postati svetac za Katoličku crkvu, ali će biti svetac samo za njih, za nas ostale, on nikada neće biti svet – kaže Budaj.

Pozivom Vatikana, srpskoj crkvi je ponuđen dijalog na jednu od za nju najbolnijih tema, ali i tema o kojima srpski crkveni velikodostojnici u poslednje vreme najređe pričaju. Svojevremeno, baš zbog pozivanja na događaje iz perioda Drugog svetskog rata, govorenja o stradanju srpskog naroda u tom periodu, srpskom episkopatu žestoko je zamerano da koristi istoriju kao ratnu propagandu. Bilo je to u vreme građanskih ratova devedesetih godina prošlog veka. Pojedine svetske agencije, javljajući o smrti patrijarha Pavla, nisu propustile da podsete da poglavar SPC nije dovoljno učinio da osudi ratne zločine iz tog perioda, da se distancira od sveštenika koji su blagosiljali paravojne formacije. Sada se vode ozbiljne rasprave o tome je li nadbiskup Stepinac zaslužio da bude svetac, ali pitanje njegovog nečinjenja kad je reč o osudi i sprečavanju zločina nije postalo tema, iako je na njegovoj kanonskoj teritoriji bio jedan od najvećih logora smrti na ovim prostorima – Jasenovac. Đurić Mišina navodi da nas politički sistem i nedovoljno osećanje vrha Srpske patrijaršije za značaj informacija i medija u oblikovanju javnog mnjenja dovode u neprilike, pa neprestano moramo da se branimo i upoređujemo sa znatno slabijima od sebe. Za Koljanina, takav tretman je klasična podela na dobre i loše momke.

-To govori o jednoj velikoj nekritičnosti vodećih medija prema dešavanjima u Jugoslaviji. Zamerke upućivane patrijarhu Pavlu su deplasirane i deo su veoma jake propagandne kampanje koja je vođena protiv Srba. Stvoreni su novi stereotipi, a neki stari su aktivirani. Paradoksalno, jedan od njih je i da su Srbi izazivači Prvog i Drugog svetskog rata –kaže Koljanin

Lice i naličje milosrđa 

Julije Budisavljević, čuveni zagrebački lekar i muž dobrotvorke Diane Budisavljević, želeo je na suđenju Alojziju Stepincu 1946. godine da svedoči u kardinalovu korist, ali ga je u tome sprečio tužilac Jakov Blažević. Akmadža objašnjava da je ubrzo posle toga Budisavljević smenjen sa mesta direktora Hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu.

Budisavljević je tokom rata, zajedno s drugima, pokrenuo dobrotvornu organizaciju „Unutrašnji jugoslovenski front”, koja je delovala unutar Karitasa Zagrebačke nadbiskupije, s ciljem spasavanja progonjenih, uz Stepinčevu moralnu i materijalnu podršku. U skladu s tim mogao je mnogo toga reći o Stepinčevim dobrotvornim aktivnostima, a i sam Stepinac je na suđenju kazao da o svemu treba pitati Budisavljevića – kaže Akmadža. Milan Koljanin navodi da se držanje Stepinca prema spasavanju Srba jasno vidi iz dnevnika Dijane Budisavljević, da je ona naišla kod njega na potpunu ravnodušnost, a tek se kasnije, kada su okolnosti počele da se menjaju, odobrovoljio.

Budisavljevićevi motivi da svedoči bili su jasni, pratio je rad svoje žene na spasavanju srpske dece, tako da je video da je tu postojala i uloga samog Stepinca. Ali, druga je stvar što su Srbi kojima je spasen život morali da pređu na katoličku veru. Katolička crkva koristila je okolnosti da bi povećala svoje stado, što je nečasno. Poznata je priča o akciji Diane Budisavljević i spasavanju srpske dece iz logora, ali ona su, u stvari, spasena na taj način što su predata na čuvanje i usvojenje hrvatskim porodicama. Od njih je zavisilo da li će toj deci reći koje je njihovo pravo poreklo. Mnogi su tako praktično izgubili svoj identitet. To jeste bila humana akcija, spaseni su mnogi životi, ali ovo je naličje te akcije – napominje Koljanin.

Piše: Jelena Čalija

 

Izvor: POLITIKA, četvrtak 03. septembar 2015., str. 1 i 7

 

Vezane vijesti:

Pismo Episkopu Jovanu Ćulibrku

Patrijarh Irinej: Papa mi je rekao da nije hvalio Stepinca

Vladimir Umeljić: „Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi

Šta SPC misli o svetosti Stepinca

Pravo lice „blaženog“ nadbiskupa: Stepinac moli papu da spase NDH!

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top