Остружница срце српских устанака

Данашња Остружница је периферијско насеље Београда између висоравни Логориште и реке Саве

Остружница

ДАНАШЊА Остружница је периферијско насеље Београда између висоравни Логориште и реке Саве. Ова месна заједница градске општине Чукарица добила је градски превоз тек у 21. веку, пре четири године. Пролазнику кроз Остружницу с понеком оронулом старинском кућом тешко је и да замисли да се овде пре 210 налазила устаничка престоница у којој је 1804. заседала прва српска народна скупштина. Историчари кажу да је она суштински важнија од скупа у Орашцу, јер су у Остружници окупили представници свих побуњених нахија, прогласили општу мобилизацију и изгласали Карађорђа за ратног команданта – вожда.
Тада су одлучили да се настави бескомпромисна борба за ослобођење од дахија, али су и договарали уређење цивилне власти у будућој држави. После векова забране у Остружници се огласило звоно с цркве-брвнаре оглашавајући почетак општег устанака. О захтевима скупштине за аутономном српском државом званично су обавештене османска, хабсбуршка и руска царевина.

Тако је Остружница постала дипломатски центар и главни штаб опсаде устаника чији је циљ био ослобођење Београда, тада главног турског упоришта. На те велике догађаје подсећа тешко уочљива црна мермерна табла, налик надгробном споменику, на згради из тридесетих година прошлог века.

– Код Остружнице се прелазило у Хабзбуршку монархију где се набављало оружје, а одавде се водила дипломатска преписка – каже историчар Ненад Лукић. – Већ у првим месецима Првог српског устанка у Остружницу је смештена устаничка команда и један део устаника, док је други део био у логору у Железнику. Остружница, Умка, Железник, Жарково, Сремчица били су веома битни као центри опсаде око главне турске команде у Београду.

Овдашњи устаници у рано пролеће 1804. направили утврђење шанац на висоравни Логориште између Остружнице, Железника и Сремчице, одакле се као на длану види Београд и део Срема. Познаваоци старих гравира који дођу на Логориште лако препознају да су овде још почетком 18. века долазили вешти аустријски цртачи-шпијуни.

– У Остружници су се дешавале важне ствари за припреме свих аустро-турских ратова и српских устанака – каже Милорад Кира Сарајлић, потомак остружниче устаничке породице. – Овде су долазили најважнији аустријски обавештајци, а једно време је Јосиф Павле Митесер, шеф бечке тајне службе за Србију, живео у Остружници. Она је дала команданте, војводе и кнезове оба српска устанка.

Остружница је била и центар српске националне пропаганде и обавештајне службе која је припремала народ за устанке. Њени агенти, писмени монаси и свештеници овуда су долазили из Аустрије и враћали се са информацијама и мапама неопходним за војне операције. Кључна особа која је руководила овом мрежом био је поп Марко Ненадовић из остружничке цркве-брвнаре, свештеник и ратник родом из Груже, из Честина, некадашњег великог града срспке деспотовине. После Кочине крајине он је остао у Остружници с промењеним презименом, а његовом значају сведоче стихови Филипа Вишњића у „Почетку буне на дахије“ где га Турци убрајају међу највиђеније Србе којима треба скинути главу: „док погубим протопопа Марка из лијепа села Остружнице“.

– Црква је била једини чувар српског идентитета, писмености, историје и државотворности после пропасти деспотовине – каже протојереј Зоран Петровић, старешина данашње остружничке цркве посвећене преносу моштију светог оца Николаја. – Остружничка црква-брвнара и поп Марко су имали велику улогу у припремама и током Првог српског устанка. Али и у стварању српског парламентаризма, чија је колевка Остружничка скупштина.

О томе говори податак да је остружничкој цркви Карађорђе после скупштине поклонио звоно на коме је писало „Вожд Карађорђе Остружници 1804“, које су аустроугарски окупатори 1915. опљачкали.

– Други српски устанак је такође договаран у Остружници, па књаз Милош на месту старе цркве-брвнаре подиже 1833. нови храм-задужбину у исто време кад и свој конак у Топчидеру, а пре градње саборне цркве у Београду – каже прота Петровић. – То је било својеврсно признање свештенству и монаштву које је вековима одржавало сећање на средњовековну славу, али је водило и политичке преговоре и помагало у мобилизацији устаника и набавци оружја.

Срби из Србије су масовно преко Остружнице кришом одлазили у Аустрију да као добровољци учествују у аустро-турским ратовима у нади да ће Хабзбурзи испунити обећање о обнови аутономне Србије. Последњи такав рат 1788-1791. познат као Кочина крајина водили су практично сами српски фрајкори. Тако је створена национална војна организација и официрски кор с ратним искуством. По закључењу мира у Остружници и околини настанили су се управо ти ратници, будуће вође устанка.

Спомен плоче Вићентију и Николи Станковићу, јунацима из оба српска устанка који су рођени у овом месту

– Најпознатији је био Радич Петровић, фрајкорски капетан и један од главних команданата у Првом српском устанку – каже Лукић. – Међу првацима су били устанички војвода Ђорђе Миловановић Гузоња из Железника, касније командант београдске тврђаве, као и Ђорђе Симић рођен у Сремчици, заставник у фрајкору. Остружничанин је био и Петар Новаковић Чардаклија, фрајкорски капетан, трговац и дипломата. Вићентије Станковић из Остружнице био је капетан у Првом и учесник у Другом устанку, а 1815-16 и кнез Посавске кнежевине. Никола Станковић из Остружнице, учесник оба устанка, касније је био кнез целе нахије београдске.
– Прича о Остружници је прича о судбини српског народа, о јунаштву, бунама, сеобама и пропасти које су му доносили ратни сукоби с другима и политички ратови које смо водили међусобно – каже Сарајлић.

Име Остружнице враћа се у историју с новим ратовима који су оставили незалечиве ране. Село је од 1912-1918 изгубило 128 мушких глава.

– Кад смо на брегу изнад Саве почели радове на ископима за каблове багер је открио ужасну слику, строј скелета војника који су још држали пушке у рукама – каже Радослав Васиљевић. – Стари људи су нам објаснили да је реч о рововима бранилаца Београда на остружничком отсеку 1915. кад су се овде водиле страшне борбе. Људи који граде нове куће, тамо где их раније није било, често наилазе на сличне скелете.

У порти остружничке цркве сахрањени су команданти из оба устанка, а крај њих су споменици старадалима у Великом рату чије су кости расуте по свету.

Протојереј Зоран Петровић, старешина остружничке цркве

БЕОГРАД ОСЛОБАЂАН СА САВЕ

Опсадном линијом око Београда формираном у марту 1804. од Остружнице, преко Жаркова, Железника, Топчидера, Дедиња, Авале до Дунава пресечена је комуникација главних турских снага из Београдске тврђаве ка осталим деловима Пашалука. Турци су испадима из градских зидина узалудно покушавали да разбију опсаду нарочито на савском правцу, преко данашње Чукарице.

МОДЕРНИЗАЦИјА И МОБИЛИЗАЦИјА
ПОСЛЕ освајања Београда почетком 1807. устанички штаб се помера у њега и места са Чукарице губе на војном и политичком значају, каже историчар Ненад Лукић. – Међутим, ова села поново постају значајна почетком Другог устанка, из истих разлога као и у Првом. Касније само Остружница задржава значај, јер је у њој кнез целе Посавске кнежине Никола Станковић. Кад је седиште посавског среза 1856. премештено на Умку, она губи на важности, као и остала места на територији данашње Чукарице. Елита која је потекла из ових села затворила се у Београд и заборавила да ради на њиховој модернизацији и просвети. Сетили би их се само кад дође мобилизација – каже Лукић.

Извор: НОВОСТИ