Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

Од Божића, радосни празници у низу…

Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали.

А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења…

Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

У мом крсту изгореле су фотографије мог најближег рода, ноћу састављам слике из приче бакине… „На кога је личио деда, кажи ми, нећу ником да често ноћу плачеш – одам…“

Ако у сну не препознам њега, кад Богојављање које је толико волео дође, препознаће он мене по крсту, по овој богојављенској сузи која истином тече и никад да прође.

За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема. Тамо им све дедине њиве и шуме помоћи неће, за вечност требају дела. И тај украдени камен од куће и цркве ником не може бити дом и огњиште, а камоли штала, животињама уточиште…

Камен памти, а ја од памтише баке знам, то чинити не ваља. И не вежите ми сећања за мрзњу, мој се нико светио није. И не питајте никад где је тај дедин Господ кад су клали био, ту уз мученике, ту где му је и син ради нашег спасења на крсту крварио…

Негде на северу Холандије у цркви твог имена палим свеће, хвала ти деда. У твојој души се збива царство неописиво, да није тако све би обесмислило. Хвала ти, деда, што крстом твојим сваки дан ходим у заранке, док росу бришем с лица… И прохује Црнчевићеви стихови у хладној равници…

„Сви ми дугујемо себе некој деци, будимо потомци да би били преци…“

Извор: Фејсбук страница – Оливера Шекуларац