У В О Д
Након смрти блажено-почившег патријарха Павла и све видљивијег јачања екуменистичке струје унутар СПЦ, веома сложени однос Ватикана и СПЦ свео се последњих година углавном на два отворена и међусобно повезана питања:
-Константни покушаји римске курије да што пре обезбеди званичну посету Папе Београду и
-Процес канонизације Алојза Степинца, загребачког надбискупа и кардинала, у време Павелићеве геноцидне НДХ.
При томе, од верујућих Срба очигледно се очекује се да ова питања третирају као део уступака и одрицања на безалтернативном европском путу, односно да наставе процес поништавања сопственог идентитета који је започела њихова политичка елита након пето-октобарског пуча 2000-те. Сам владајући политички естаблишмент свој став о овим питањима јасно је изразио позивом Папи да посети Србију, који му је током септембра 2015. и формално упутио председник Томислав Николић (уз разумљиву ограду да о томе претходно треба да се одреди и СПЦ). (1) Будући да Николићев позив није оспорен од ниједне битне политичке опције у Србији (чак ни оне која себе назива патриотском) јасно је како је политичка елита Србије, зарад сатанске илузије коју назива „напредак на европском путу“, спремна да занемари улогу коју је Алојзије Степинац имао у геноциду над српским народом током постојања злочиначке усташке државе (1941-1945).
Но, имају ли они право и мандат на тако нешто? Може ли било ко у световној или црквеној српској власти пренебрећи стотине хиљада зверски убијених и насилно покатоличених припадника сопственог народа, логоре за децу и присилне депортације, зарад било ког политичког циља или интереса, ма био он и стваран, а не илузоран као што је овај несретни „европски пут“? Које су стварне размере усташких злочина које српске „демократске“ власти потискују и релативизују на свим нивоима (од медија до званичних историјских уџбеника) и какво се јединство у Христу може тражити са Црквом која не само да није спремна конкретно осудити такве злочине и злочинце, већ је многима од њих помогла у скривању, а неке, попут Степинца, увела и у процес канонизације?
На ова и многа друга отворена питања, везана за процес канонизације Алојзја Степинца и његове узроке и последице, покушао је да одговори међународни округли сто који је водећи руски портал на српском језику, „Фонд Стратешке Културе“ из Москве, организовао дана 05.05.2016. године у просторијама „Клуба књижевника Србије“ у Београду, под називом „Канонизација Алојзја Степинца – изазови и одговори“.
У раду округлог стола узело је учешће шесторо учесника: др Ања Филимонова, главни и одговорни уредник ФСК-а на српском језику, др. Владимир Умељић, један од најугледнијих српских научника у дијаспори и творац теорије дефиниционизма, проф.др Мило Ломпар највећи српски експерат за рад и дело Милоша Црњанског, др Никола Жутић историчар, Ранко Гојковић, публициста и колумниста ФСК као и Владимир Димитријевић колумниста ФСК и модератор овог скупа, док је обавезама спречени историчар др Вељко Ђурић Мишина, свој реферат „Надбискуп Алојзије Степинац и Митрополит скопски Јосиф Цвијовић у Другом светском рату“, писмено приложио.
ПРЕГЛЕД РЕФЕРАТА
Уводни и по општем мишљењу најзапаженији реферат на овом скупу имала је др Ања Филимонова, главни и одговорни уредник ФСК на српском језику, под називом „Загребачки Конгрес 1900 као почетак организованог клерикализма“. Потпуно разобличујући кључна дешавања и одлуке које овај Конгрес чине темељом хрватског организованог клерикализма, Филимонова је недвосмислено указала на његову везу са геноцидним карактером касније усташке државе, јек како се изразила „геноцид који се десио у ХХ веку у НДХ није пао са неба, већ своје корене вуче управо у тим септембарским данима 1900-те, будући да су управо тада формирани правци рада са хрватским народом, који постаје само инструмент у рукама Ватикана у геноцидном чишћењу српског народа на југословенском простору“.
На самом почетку свог излагања др Ања Филимонова нагласила је да се активности Ватикана морају константно пратити и анализирати будући да је он непомирљиви непријатељ српског и свих других православних народа, што са својом активношћу не престаје никад и што је у својој суштини много више власт него црква.
Према мишљењу Филимонове „први свехрватски католички конгрес постао је полазна тачка у организационо-идеолошком обликовању хрватског католицизма, постављајући темеље клерикалног програма за читав 20 век“. Отпочео је 03.09.1900. у згради хрватског друштва „Соко“ у Загребу, а присуствовало му је око 5.000 људи.
Формално, Конгрес је себи поставио задатак да се бори против слабљења религиозног осећања, ширења верске равнодушности и појави исте у свим областима националног живота, као и да помогне у јачању националне свести хрватског народа као предзиђа хришћанства, али амбиције су очигледно биле далеко веће будући да је прдседавајући, Мирослав Кулмир, нагласио „како је наступило време да се Црква призна као темељ државног живота, као извор из кога потичу сви државни закони“.
Идејни темељ Конгреса биле су тезе о херојској борби хрватског народа за домовину и престо чији је извор непоколебљива оданост краљу и престолу, као и посланице Папе Лава XIII, посебно енциклике „Grande munos“ о томе да без вере нема ни прогреса ни слободе, при чему се подразумевало да само католичка црква указује на пут кадар да народе доведе до остварења грађанских врлина.
Према Филимоновој, пред хрватски народ Конгрес је поставио три основна конкретна задатка:
-удаљавање од погибељних либералних и револуционарних токова
-формулисање религиозног националног програма
-проналазак најефикаснијих метода за организовање тог народа на принципима истините католичке вере, а ради постављања хрватског територијалног питања била је изграђена сложена идеолошка шема.
Филимонова је указала на значајну улогу коју је на Загребачком свехрватском конгресу имало иступање Босанског надбискупа Штадлера засновано на концепту „И држава и Црква су од Бога“, па пошто су намењене истим грађанима државне и црквене власти не могу функционисати независно једна од друге. Будући да држава испуњава привремене задатке, док Црква испуњава вечне, међу њима постоји веза која подразумева „да Црква може преузети неке функције државе, али обрнуто понашање није дозвољено, односно требало би га оценити као протузаконито“. На бази овог става формулисан је један од битних закључака завршне Резолуције да у случају противречности између државних и црквених закона предност имају они који проистичу из црквених канона. Штадлер је такође тада промовисао и формулу „Хрвати – то значи католици!“ што је прво званично негирање постојања Хрвата православне вероисповести и најава насилних покрштавања која ће уследити сазревањем и проширењем ове идеје.
На овом конгресу донет је и закључак о бесмислености хрватског стремљења ка стварању независне националне и државне католичке Цркве, а нарочито о бесмислености напада на необориви стуб католицизма, примат светог Петра! – нагласила је Филимонова.
У оквиру рада по секцијама, који је отпочео дригог дана Конгреса, Филимонова се посебно осврнула на значај Резолуције, донете у оквиру секције „Католички живот“, а тицала се начина деловања клера у средњем и високошколском образовању предвиђајући пажљиви одабир катихета за средње школе и гимназије, који морају бити свештеници са високим нивоом опште културе и филозофско-религиозне спреме, потпуно посвећени ширењу идеја римо-католицизма. За загребачко свеучилиште, где је темељ религиозних предавања требало да буде енциклика Лава XIII „Eterni Patres“, Резолуција је налагала стварање посебне проповедничке службе, као и стварање посебне организације „Хришћански савез“ доступне свим католичким студентима, где би они могли усавршавати познавање хришћанских принципа, чинити дела милосрђа и учествовати у црквеним слављима и другим облицима хришћанског живота, а било је предвиђено и оснивање посебних студентских домова за католичке студенте.
У оквиру ове Резолуције донета је принципијелно важна одлука да се у хрватске земље врати Језуитски ред са центром у Загребу.
Приводећи своје сјајно излагање крају, др Ања Филимонова нагласила је да је председавајући Конгреса, Мирослав Кулмир, у својој завршној речи подвукао идеју о неопходности буђења католицизма у хрватском народу, односно уједињења свих сталежа хрватског народа око одбране свете хрватске вере која је истовремено и вера католичка, при чему је посебно апострофирао идентификацију хрватства и римокатолицизма.
Она је нагласила како је на „првом опште-хрватском католичком конгресу био разрађен метод формирања индивидуе и социума, типа друштва, погледа на свет и понашања, као и да је поново потврђен универзални карактер Римо-католичке цркве за све народе и државе света, као и њена независност од географских и временских оквира. Хрватски народ посебно је издвојен и додељена му је титула предворја хришћанства „Ante-morale Cristianitatis“
Закључујући, она је истакла како је након овог Конгреса у Хрватској примећен пораст организованог католицизма и развој хрватских католичких покрета, социјалног католицизма и свих облика хрватске католичке акције. „На њему су постављени темељи оног типа хрватског римо-католицизна који ће се касније улити у НДХ, која је од почетка била замишљена као тзв. „држава божија“, што се не би смело никада заборавити“ – завршила је Филимонова свој сјајни реферат који је разобличио и подсетио на стварне, али широј јавности недовољно познате, узроке оних појава које су довеле до великих страдања српског народа у ХХ веку.
Следећи реферат „Ватикан, хрватска католичка хијерархија и србоцид хрватске државе 1941-1945.“ изложио је др Владимир Умељић, један од најпознатијих српских научника у дијаспори, зачетник теорије дефиционизма и појма „србоцид“.
На самом почетку др. Умељић је указао да злочини НДХ над српским народом поред општих детерминанти које одговарају познатим појмовима дефиниције геноцида садрже и посебности које злочине србоцида на неки начин по бруталности и масовности издвајају од осталих злочина геноцида и то:
-Само у НДХ је евидентан регрес у средњовековну праксу насилног покатоличавања
-Само у НДХ је дошло до оснивања дечијих концентрационих логора
-Само у тој држави су римокатолички клирици (свештеници и фратри) били интегрисани и у највише световне управне структуре, подстицали, упућивали или чак предводили државне или парадржавне ескадроне смрти, па чак водили повремено и концентрационе логоре, и закључно
-Само у НДХ евидентиран је регрес убијања геноцидних жртава превасходно примитивним, атавистичким средствима (ножем, секиром, тестером, батином, мотиком, чекићем итд).
„При томе – нагласио је Умељић – Ватикан је, како указују веродостојни примарни историјски извори, од оснивања клеро-фашистиччке хрватске државе био упознат са стањем на лицу места без да је икада покушао да заустави или спречи масовне злочине“.
Ову своју тезу Умељић је поткрепљивао у више наврата током свог оргиналног излагања. Посебно је указао на историјску чињеницу да је приликом боравка у Риму ради потписивања тзв. „Римских уговора“ са фашистичком Италијом, 18.05.1941., Анте Павелић на молбу хрватских бискупа, био примљен у аудијенцију код Папе Пија ХХII, који му посвећује пола сата времена и даје благослов „иако зна да су само 4 дана раније Павелићеве пружане снаге, по наређењу и највероватније уз директно учешће хрватског министра пука, извршиле масован покољ Срба у Глини. Према подацима елитних СС обавештајних служби тада је побијено око 800 Срба (цивила)“.
Говорећи о самом Степинцу Умељић је упозорио оне његове апологете који покушавају да покажу како је он био осуђен од једног комунистичког суда који нема правно државне атрибуте, да не могу апстраховати постојање и непорециву делотворност суда просвећене историјске науке који је назавистан од било које идеологије, а који недвосмислено указује на повезаност Степинца и србоцидне усташке државе. У том смислу он је истакао три историјске чињенице које дефинишу улогу Степинца у геноцидној НДХ 1941-45:
-септембра 1942. на адреси Каптол br.4 Загребу, што је резиденција Загребачког надбискупа откривена је спомен плоча на којој је стајало да „су овде корени усташког ослободилачког покрета и овде су основане прве усташке борбене групе.“
-Андрија Артуковић је на свом суђењу 1986. године изјавио је како је све везано за покатоличавање препустио Степинцу, а овај то прихватио. „Ја сам ангажовао Степинца -изјавио је тада Артуковић – као једног светог човека да то уради у складу са својон савешћу
-Током 1944. године Степинац добија највише усташко одликовање, а у образложењу хрцатског уреда за одликовања стоји „да је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству“, а он је тај орден јавно носио све до 3. февруара 1945. године.
Умељић је, такође, подсетио да су постојала два званична покушаја, две молбе Меморијалном Центру „Јад Вашем“ (Yad Vashem) да се Степинац прогласи праведником из нејеврејских народа (као неко ко је током холокауста рискирао свој живот да би помогао Јеврејима). Оба захтева, 1970. и 1994. била су одбијена „услед тежине Степинчеве кривице“ (цитат образложења).
„Ватикан упркос томе намерава да га прогласи свецем“ – нагласио је др Умељић и наставио:
„У тренутку оснивања усташке државе СПЦ је у Хрватској имала 9 епископа, а крајем 1941 била су жива само четворица, с тим што ниједан није остао на хрватској територији. Хрватска држава протерује 334 од укупно 577 свештеника, убија 187. њих, 30 монаха и два вероучитеља, а верски објекти се отуђују, уништавају или претварају у штале и клозете. Усташе потпуно уништавају 145 цркава и 43 капеле. Нису забележени протести, нити противљење ни Степинца, ни високе црквене хијерархије“!
Др Владимир Умељић посебно је подвукао да ни после пропасти геноцидне усташке државе није престала сарадња између хрватске римо-католичке хијерархије и усташа. У Каптолској цркви се после завршетка рата крију усташки злочинци и високи функционери (Макс Лубурић, Степинац, Минтас, Крама Миливој и др.) Ту се, поред осталог, скрива државни аехив НДХ, филмови и плоче са Павелићевим говорима као и приватне ствари неких Павелићевих министара.
Римокатоличка црква спасила је, кроз пацовске канале Ватикана, не само Павелића, већ најмање још 5.000 високо позиционираних припадника усташког режима, а познато је и то да је Павелић велики део отетог плена оставио у Ватикану. У међувремену сазнало се шта се са тим пленом десило, као и са пленом отетим од Јевреја. Заобилазним путем, преко САД, њујоршки кардинал Спелман послао је то Ватикану који је пољском синдикату „Солидарност“ даривао око 100. милиона долара за рушење комунизма и Совјетског Савеза – завршио је др Владимир Умељић наглашавајући на тај начин континуитет анти-православне политике Ватикана.
Извор: ФСК (Фонд Стратешке Културе)
Везане вијести:
Oкругли сто ФСК-а: КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА – ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (2),
Тајна документа: Степинац и командант Јасеновца обманули свет
Патријарх Иринеј писао папи због канонизације Степинца
Вељко Ђурић Мишина: Мали прилог расправи око канонизације кардинала Степинца
ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу!
Писмо Епископу Јовану Ћулибрку