Okrugli sto FSK-a: KANONIZACIJA ALOJZIJA STEPINCA – IZAZOVI I ODGOVORI (2)

Datum objave: sreda, 1 juna, 2016
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

PREGLED REFERATA (nastavak)

Alojzije Stepinac
Alojzije Stepinac

Ukazujući na do sada nedovoljno poznate ili zanemarivane stavove Miroslava Krleže prof. dr Milo Lompar je u svom referatu „Krleža i Magnum Crimen“ jasno i dosledno je ukazao na činjenice koje pobijaju uvreženo mišljenje o Krleži kao neprijatelju i najvećem kritičaru hrvatskog klerikalizma. Pažljivo prateći njegov odnos prema monumentalnom delu Viktora Novaka „Magnum Crimen“(1), Lompar je u svom izlaganju razobličio Krležine dvojne standarde i pokušaje da zapravo relativizuje hrvatske zločine počinjene nad srpskim, jevrejskim i ostalim stanovništvom.

Podsećajući da su još u prvom izdanju Magnum Crimen-a iz 1948. godine iz knjige uklonjena najmanje dva suštinski bitna poglavlja, a možda i više, Lompar je naveo mišljenje poznatog istoričara Milorada Ekmečića da je u to vreme ovu vrstu redakture u komunističkoj Hrvatskoj vršila grupa intelektualaca okupljena oko Miroslava Krleže. Pa, ipak, istinski odnos Krleže prema Magnum Crimen-u, najbolje se može pratiti iz njegovih „Marginalija“ što su beleške koje je ovaj hrvatski književnik vodio u decenijama nastajanja Enciklopedije Jugoslavije i iz kojih se vidi mera i stepen njegovog stvarnog uticaja „na ideološku i kulturno-političku svest titoističke Jugoslavije.

Ukazujući na izrazito negativan stav koji Krleža ima prema Viktoru Novaku, piscu Magnum Crimen-a Lompar ga ilustruje citatom iz „Marginalija“ gde Krleža kritikujući Novakovo unitarno jugoslovenstvo i anti-klerikalizam, kaže: „nacionalni odrodi tipa Viktora Novaka“, pri čemu ističe da „tih klerikalizama ima kod nas nekoliko vrsta i nije katolički jedini“. Dakle, evidentno je da Krleži smeta jasna kritika hrvatskog klerikalizma izneta u Magnum Crimen-u i da pokušava da ga relativizuje praveći lažnu simetriju sa navodnim drugim klerikalizmima u Titovoj Jugoslaviji, što je u stvaranju Enciklopedije Jugoslavije imalo i praktične reperkusije (recimo ne pominjanje u Enciklopediji hrvatskog militantnog klerikalca fra Didaka Buntića, o čijem se srbofobstvu opširno piše u Magnum Crimen-u).

Rimokatolička crkva nikada nije osudila ustaške genocidne zločine, niti je pokušala da ih spreči, iako verodostojni istorijski izvori pokazuju da je sa njima bila upoznata, ali je zato otvoreno pomagala u njihovom zataškavanju i spašavanju preko 5.000 ustaških zločinaca nakon sloma zločinačke NDH-a, računajući i samog Pavelića.

Pored poznate Krležine teze o „nekoliko kamiona ustaša“ koji nisu imali širu podršku u hrvatskom narodu, o pokušajima relativizacije hrvatskih zločina govori i Krležin stav o reaktivnom karakteru hrvatskog nacionalizma, čime se on približava Franu Supilu u njegovim stavovima da hrvatski nacionalizam nije plod organizovane politike već samo reakcija na druge nacionalizme, pre svega srpski. Bukvalno sa ovakvim stavom Krleža je izašao pred Tita 1974. godine prilikom službene delegacijske posete o čemu postoje stenografske beleške.

Na kraju izlaganja dr Milo Lompar je napravio poređenje između Krležinog i Andrićevog antiklerikalizma, pri čemu Krležinu tezu „nije taj klerikalizam jedini“ poredi sa Andrićevim stavom izrečenim otprilike u isto vreme, pola godine pred Andrićevu smrt: „Posebno je opasan hrvatski šovinizam i to zbog snage koja stoji iza njega – Katolička crkva, moćna, sa neiscrpnim sredstvima i obrazovanim i disciplinovanim kadrom“.

Poredeći stavove dva velika književnika, oba izrečena 1974. godine, u razmaku od par meseci, dr Lompar je efektno ukazao na dvojnost Krležinih standarda i njegov lažni antiklerikalizam.

Svakako najveći naučni autoritet na polju otkrivanja identiteta Srba katolika u Hrvatskoj, dr Nikola Žutić na ovom okruglom stolu nastupio je sa referatom „Stepinac i Katolička akcija“. On je hronološkim pregledom delovanja Alojzija Stepinca između dva svetska rata, pokazao kako je „Katolička akcija“, kao krovna organizacija hrvatskog katoličkog prozelitizma, svo vreme delovala pod njegovim nadzorom.

Na samom početku izlaganja Žutić je istakao da je „Katolička akcija“, kao socijalni, nepolitički, oblik rimokatolicizma, uspostavljena u vreme pape Pija XI, inspirisana enciklikom Ubi arcano Dei. Zamišljena kao svojevrsni odgovor crkve na pojavu liberalizma  ona je trebala da obuhvati društveni global i bukvalno prati katolike od kolevke do groba, a ideološko-politički bila je bliska italijanskom fašizmu. U to vreme u Hrvatskoj je delovala još jedna organizacija sličnog tipa, „Katolički pokret“, i između njih je postojao određeni rivalitet,  a jačanje „Katoličke akcije“ poklapa se sa dolaskom Stepinca na mesto zagrebačkog nadbiskupa, budući da je njegov prethodnik Bauer više propagirao „Katolički pokret“.

Osvrćući se, ukratko, na uspon Stepinca pre dolaska na mesto zagrebačkog nadbiskupa Žutić je pomenuo dva bitna detalja. Prvi je njegovo javljanje kao dobrovoljca u Jugoslovensku legiju, koja je znatno doprinela da Stepinac od Kraljevine Jugoslavije dobije podršku prilikom izbora za nadbiskupa. Žutić je naglasio da se Stepinac u dobrovoljce prijavio kako bi se oslobodio zarobljeništva kod italijanske vojske u koje je dospeo kao vojnik Austrougarske i da je na Solunski front stigao tek decembra 1918, kada je rat već bio završen i nije se zaista borio na strani Srba, o čemu je pisao i hrvatski istoričar Ljubo Boban.

Drugi bitan detalj je da se, između dva rata Stepinac prijavio za studije u jezuitski kolegijum sveučilišta „Gregorijana“, gde boravi od 1924 do 1931, čime praktično postaje jezuitski štićenik. Tek nakon toga on dolazi u Zagreb kod tadašnjeg nadbiskupa Bauera gde kreće njegova ubrzana karijera pod patronatom jezuitskog reda. Prilikom izbora Stepinca za zagrebačkog nadbiskupa od kralja Aleksandra skrivana je činjenica da je Stepinac bio jezuita, kao i da jezuiti upravljaju hrvatskim katoličkim episkopatom, pre svega kroz uticaj sarajevskog nadbiskupa Šarića.

Budući da su jezuiti forsirali „Katoličku akciju“ kao način prodora u mase, bilo je logično što je Stepinac nakon izbora praktično preuzeo vođstvo ovog projekta. Za veoma kratko vreme u okviru „Katoličke akcije“ formirano je nekoliko organizacija (Orlovi, Križari, Hrvatski junaci, Hrvatski soko, Katolički muževi, SKOM, Katolićke žene i dr.) koje su pokrile različite segmente hrvatskog društva, a Hrvatski junaci koji su aktivnosti otpočeli 1936. predstavljali su militantnu, nacionalističku, organizaciju koja je retorikom o nacionalnoj čistoti zapravo začetak klero-fašističkog delovanja u Hrvatskoj, koje će svoju kulminaciju dostići u NDH.

Kao jedan od oblika masovnog delovanja „Katolička akcija“ koristila je tzv „zborovanja“ koja je u nekoliko navrata predvodio sam Stepinac.

Stepinac je imao veoma dobre odnose sa namesnikom, Knezom Pavlom, a iako se o konkordatskom pitanju formalno nije izjašnjavao iz Stepinčevog dnevnika vidi se jasna osuda sprečavanja ovog čina, kao i podrška uobličavanju Hrvatske kao banovine 1939. godine.

Iz Stepinčevog dnevnika možemo videti i izuzetno negativnu, gotovo besnu, reakciju na beogradske događaje od 27. marta 1941, kada je rekao kako je „šizma najveće prokletstvo Evrope, skoro veće i od protestatizma. Tu nema morala, nema načela, nema istine“.

Završavajući svoje izlaganje osvrtom na Stepinčevo delovanje tokom postojanja NDH, dr Nikola Žutić je kazao kako je Stepinac „bio inspirator i propagator genocida“, i ukazao na naročitu aktivnost „Katoličke akcije“ u tom periodu kroz nekoliko njenih organizacija (Križari, Domagoj itd). On je podvukao da se pred papom Stepinac hvalio kako je pokrstio preko 240.000 Srba i završio konstatacijom da je svojim delovanjem između dva rata, a pogotovo usmeravajući delatnost „Katoličke akcije“, Stepinac pripremio „žetvu srpske narodne njive“.

Ne postoji nijedan zvanični dokument koji bi dokazivao da je Stepinac osudio ili pokušao da se suprostavi Pavelićevoj politici genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom, kao ni procesima nasilnog pokrštavanja pravoslavnog življa. Izjave nekih njegovih prijatelja, poput Meštrovića, kako je umeo da „ukori“ Pavelića ne mogu se smatrati istorijski verodostojnim. Ali, zato, postoji mnoštvo dokaza da je Stepinac direktnim ili indirektnim delovanjem bio sastavni deo srbocidnog mehanizma NDH, a čiji je deo iznet na ovom skupu.

Pravoslavni publicista i stalni saradnik FSK-a, Ranko Gojković, u upečatljivom referatu „Lažno hrišćanstvo i srbocid u Hercegovini“ izneo je mnoštvo konkretnih činjenica o stradanju hercegovačkih Srba, među kojima je bilo i članova njegove porodice i kroz konkretna imena pokazao direktnu vezu katoličkog klera sa izvršenim srbocidom u Hercegovini tokom II Svetskog rata.

Gojković je izlaganje počeo objašnjavajući zbog čega je rimokatolicizam lažno hrišćanstvo i zašto on uz rimokatolička uvek upotrebljava termin „tzv. crkva“., ističući da ono što je napisano u dogmatima Prvog Vatikanskog koncila uveliko prevazilazi sve one jeresi osuđene na sedam Vaseljenskih sabora. On je ukazao da progon srpskog naroda do istrebljenja od tzv. rimokatoličke crkve nije prestajao od misije našeg duhovnog stvoritelja, Svetitelja Save, do današnjeg dana i da je „Vatikan vekovima baštinio i svesrdno podržavao koncepciju ksenofobne velikohrvatske srbocidne ideje. Ta rasističko-patološka ideja velike, katoličke, etnički čiste Hrvatske, zahvaljujući pre svega Vatikanu, nadživljavala je sve države koje su propadale, i rasističko hrvatsko državno-istorijsko pravo kao feniks je, uz logističku podršku Vatikana, oživljavalo sa istom silinom u novim državama nezavisno od političkog i društvenog sistema. Srbocid se, znači, spremao i sprovodio kako u rimokatoličkoj austrougarskoj monarhiji i klero-nacističkoj NDH, tako i u komunističkoj Jugoslaviji, Tuđmanovoj Hrvatskoj, sve do današnje Hrvatske pod vlašću Grabar-Kitarović“.

Prelazeći na srbocid učinjen tokom II Svetskog rata Gojković je naglasio kako je on u klero-nacističkoj NDH praktično obuhvatao biološki, kulturni i duhovni genocid, što je akademik Dinko Davidov nazvao „totalnim genocidom“. Postoje brojna, neoboriva svedočanstva, da je on sprovođen u potpunom saglasju svetovne vlasti i hrvatskog katoličkog klira. Hitlerov specijalni opunomoćenik za Balkan, dr Herman Najbaher, procenjuje da je broj zaklanih Srba, bez odbrane, iznosio oko 750.000.

O stradanju Srba u Hercegovini svedoči blizu 110 pronađenih stratišta, a u Hercegovini je zabeleženo ulešće katoličkog klira u svim vidovima genocidnih zločina koji su vršeni nad Srbima, računajući i direktno učešće u ubijanju, a posebnu svirepost pokazali su prema pracoslavnom sveštenstvu. Kao ilustraciju težine ustaških zločina Gojković je pročitao pismo italijanskog generala Alesandra Lozana u kome opisuje stravičan zločin u selu Prebilovci.

U nastavku Gojković je imenovao pripadnike klira koji su direktno učestvovali u zločonu srbocida (fra Leo Petrović, sekretar mostarskog katoličkog biskupa, fra Radoslav Glavaš, franjevac, don Bosiljko Vukojević, fra Bono Jelavić iz Vitine, fra Juro Vrdoljak, Simon Buntić, fra Srećko Perić i mnogi drugi). Rimokatolička tzv. crkva nikada se nije ogradila od delovanja hercegovačkih biskupa.

Gojković je opisao i zločin u selu Pridvorica, gde je za pravoslavni Božić 1942. ubijeno preko 160 meštana, od kojih je prema spisku bilo 46 Gojkovića, najbližih rođaka njegovog pokojnog oca.

Zaključujući izlaganje Gojković je, obraćajući se kao verujući pravoslavni hrišćanin, naglasio da Srbi nemaju samo ogromne gradove zverski ubijenih Srba pod zemljom, već i grandiozne gradove živih duša na Nebesima. „Srbi moraju izvlačiti pouke iz svoje istorije, ako ne žele da im se ona ponovi, moraju znati svoju istoriju i poštovati svoje umrle koji su bili ubijani samo zato što su bili pravoslavni hrišćani“ – istakao je Gojković, naglasivši da to mora pratiti i saznanje da smo mi, pravoslavni hrišćani, svetlost svetu i da je bolje stradati za Hrista, nego biti ubica Hrišćana.

Završni referat pod nazivom „Dejan Medaković o razvoju kulta Alojzija Stepinca u Hrvata“ podneo je mr Vladimir Dimitrijević, medijator ovog skupa, čiji su nadahuti uvodi i komentari doprineli sjajnom utisku ovog okruglog stola.

Na početku on je izneo par podataka o poznatom srpskom naučniku, akademiku Dejanu Medakoviću, naglašavajući da je on bio potomak ugledne srpske porodice iz Hrvatske, da mu je otac bio na čelu hrvatskog Sabora u doba Austrougarske, da je stekao izuzetno obrazovanje počev od katoličke gimnazije do najviših akademskih titula, kao i da je spadao u ljude koji su verovali u neophodnost iskrenog dijaloga Srba i Hrvata. Pa, ipak, budući da je morao da beži iz Hrvatske pred ustašama, Medaković je sa pažnjom pratio proces kanonizacije Stepinca i svoje impresije o tome iznosio u dnevniku „Dani sećanja“, obimnom delu od osam tomova.

Budući da je u svom radu obradio svih osam tomova Vladimir Dimitrijević je u izlaganju izneo samo deo Medakovićevih  impresija o procesu kanonizacije Stepinca, najavivši da će se ostalo moći pročitati u najavljenom zborniku radova.

Medaković, prateći pisanje poznatog katoličkog glasnika “Glas Koncila“, beleži da je pitanje moguće kanonizacije Stepinca prvi put pomenuo kardinal Franjo Kuharić prilikom hodočasne posete Papi 1979. godine, kada je Papi izneo spisak hrvatskih svetaca koje treba kanonizovati, pri čemu je posebno apostrofirao osnivača „Križara“, Hansa Ivana Merca i Alojzija Stepinca.

U dnevniku Dejana Medakovića našlo se mesta i za tekst poznatog srpskom intelektualca Žike Stojkovića o Stepincu pisan za list „Pravoslavlje“ koji na intervenciju tadašnjeg patrijarha Germana nije objavljen u ovom listu (German se je  uplašio mogućih posledica). U tom tekstu Stojković ističe da ne postoje nikakvi tragovi bilo kakve intervencije pape Pija XII protiv zločina u NDH i naglašava da je on vanredno primio u ličnu audijenciju Pavelića i njegove ustaše maja 1941. Stojković takođe naglašava da je upravo papa odabrao Stepinca za glavnog vikara zločinačke ustaške vojske, a pominje i pismo Stepinca poglavniku Paveliću u kome traži da se pravoslavni manastir Orahovica, iz koga su srpski kaluđeri proterani ili pobijeni preda na upotrebu katoličkom monaštvu.

Medaković je u svojim dnevnicima, 15.02.1980, povodom zadušnica organizovanim za Stepinca u Zagrebu zabeležio sledeće: … „uporno pripremaju teren za njegovu beatifikaciju i temeljno, planski, grade njegov kult. Niko to ne sprečava, a sutra to više neće biti moguće. I ko će onda iz glava ovog lakovernog sveta izbiti uverenje da je on mučenik i svetac. Čak i sa dokazima u ruci ljudi će se okretati od istine. Još jedan falsifikat se neometano zgrađuje u našu budućnost … A samo je pitanje vremena kada će se i formalno obaviti Stepinčeva beatifikacija“

Sve rečeno, ukazao je Dimitrijević, ilustruje da je Medaković sjajno i među prvima, osetio u kom pravcu rimokatolicizam ide kada je u pitanju beatifikacija Alojzja Stepinca i da je na posledice blagovremeno upozoravao smatrajući da će „kanonizacija Stepinca trajno zagaditi odnose između Srba i Hrvata“.

Završavajući izlaganje Dimitrijević je naglasio da je izneo samo deo svog obimnog rada koji obuhvati svih osam tomova Medakovićevog dnevnika i da će celokupan sadržaj biti publikovan u Zborniku.

Iako organizator nije predvideo panel posle izloženih referata, na zahtev prisutnih učesnici su odgovorili na niz pitanja i saslušali nekoliko inicijativa, spontano produživši rad za više od 30 minuta, što vrlo upečatljivo ilustruje sjajnu atmosferu koju su kompetentni izlagači uspostavili sa slušaocima.

Takođe, valja istaći da je u okviru ovog Okruglog stola dr Vladimir Umeljić imao mini promociju svoje nove knjige „Okcidentalno-evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom i balkanski ratovi krajem XX veka (Kontinuitet istorije u prizmi teorije definicionizma)“ u kojoj je kratko upoznao prisutne sa sadržajem ovog dvotomnog dela.

DOMETI OKRUGLOG STOLA „KANONIZACIJA ALOJZIJA STEPINCA – IZAZOVI I ODGOVORI“

Nakon nekoliko sati upečatljivih izlaganja koja nikog u sali nisu ostavila ravnodušnim, nakon više desetina iznetih činjenica i zaključaka od kojih neki bacaju potpuno novu svetlost na značaj i ulogu katoličkog klera kako u činjenju, tako i u pokušaju prikrivanja zločina genocida nad srpskim narodom u Pavelićevoj NDH (1941-1945), nema sumnje da će materijali sa ovog okruglog stola predstavljati značajan naučni doprinos, ako ne i svojevrsnu prekretnicu, u daljem izučavanju fenomenologije genocidne prirode ustaštva i hrvatskog klerikalizma, bar za pravoslavnu istorijsku nauku.

Pre nego što ukažemo na neke konkretne domete ovog skupa koji će se svakako pamtiti i pominjati u daljim istraživanjima, kao njegovu posebnu vrednost vredi istaći multidisciplinarnost u pristupu temi, kao i spremnost i snagu diskutanata da ih u iznošenju činjenica i donošenju zaključaka  ne vodi nacionalna pristrasnost, već argumenti i sposobnost objektivnog sadledavanja činjenica.

A sada o konkretnom na šta je ukazao okrugli sto FSK-a, a nije bilo  dovoljnoj meri poznato u široj javnosti:

Pre svega, ovaj skup je nedvosmisleni ukazao da militantni hrvatski klerikalizam i ustaštvo nisu splet slučajnih istorijskih okolnosti, kako je recimo tvrdio Krleža, već pažljivo usmeravan i razvijan projekat Vatikana (Rimokatoličke crkve) koji je aktiviran kada su se za to stekli uslovi. Rad sa hrvatskim narodom u tom smislu otpočeo je Prvim svehrvatskim katoličkim kongresom 1900-te, kada su postavljeni temelji organitovanog hrvatskog klerikalizma a praktično traje i danas, što se pokazalo kako u ratovima 90-tih, tako i u najnovijem bujanju hrvatskog klerikalnog nacionalizma.

Rimokatolička crkva nikada nije osudila ustaške genocidne zločine, niti je pokušala da ih spreči, iako verodostojni istorijski izvori pokazuju da je sa njima bila upoznata, ali je zato otvoreno pomagala u njihovom zataškavanju i spašavanju preko 5.000 ustaških zločinaca nakon sloma zločinačke NDH-a, računajući i samog Pavelića.

Hrvatski katolički kler nije bio samo duhovni oslonac ustaškim legijama već i direktni inspirator, pokretač i neposredni učesnik u vršenju zločina, posebno nad pravoslavnim sveštenstvom.

Iako su po brutalnosti na terenu bili poznati pripadnici franjevačkog reda, Okrugli sto FSK-a ukazao je da su organizaciju klerikalnih aktivnosti na višem nivou, u ustaškoj Hrvatskoj, držali članovi jezuitskog reda, koji su u Zagreb dovedeni po jednoj od odluka pomenutog „Prvog svehrvatskog katoličkog kongresa“, nakon čega su preuzeli formiranje i kontrolu projekta „Katolička akcija“, a zatim i ubacivanje svog štićenika Alojzija Stepinca u blizinu ostarelog biskupa Bauera, a zatim i njegovo ustoličenje kao novog biskupa zagrebačkog. Iako je Kralj Aleksandar lično dao pristanak za Stepinčev izbor, on u tom trenutku nije znao da je Stepinac pripadnik jezuitskog reda. Ove činjenice veoma su značajne u kontekstu  današnjih saznanja o metodologiji delovanja Jezuita i njihovoj ulozi u stvaranju Novog svetskog poretka.

Ne postoji nijedan zvanični dokument koji bi dokazivao da je Stepinac osudio ili pokušao da se suprostavi Pavelićevoj politici genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom, kao ni procesima nasilnog pokrštavanja pravoslavnog življa. Izjave nekih njegovih prijatelja, poput Meštrovića, kako je umeo da „ukori“ Pavelića ne mogu se smatrati istorijski verodostojnim. Ali, zato, postoji mnoštvo dokaza da je Stepinac direktnim ili indirektnim delovanjem bio sastavni deo srbocidnog mehanizma NDH, a čiji je deo iznet na ovom skupu.

U pogledu verodostojnosti veoma su precizni, pedantni i objektivni nemački vojni i policijski izvori koji su svoje komande obaveštavali o ustaškim zločinima.

Beatifikaciju Stepinca kao prvi korak njegove kanonizacije formalno je učinio Papa Pavle II, 03.10. 1998. godine, ali na tome se strpljivo radilo od 1979. godine kada je kardinal Franjo Kuharić prilikom hodočasne posete Papi prvi put pomenuo takvu mogućnost. U to vreme bilo je srpskih intelektualaca, poput Dejana Medakovića ili Žike Stojkovića, koji su sagledali težinu ovog procesa po srpski narod, ali zbog dvojnih standarda koje je Titova Jugoslavija imala prema verskim konfesijama nije bilo zvaničnih reakcija ni intelektualaca ni SPC.

Sama beatifikacija Stepinca može se smatrati novim antisrpskim i antipravoslavnim projektom rimokatolicizma, jer je jasno da njegovo proglašavanje za „svetog“ menja i falsifikuje genocidni karakter zločinačke ustaške države. Otuda ovaj proces za Srbe i pravoslavce uopšte nije samo poruka iz prošlosti, već i poruka za budućnost. Poruka da se moramo okrenuti sebi i učiti iz svoje istorije i svojih nacionalnih iskustava, a ne iz onoga što nam nude naši vekovni i nepomirljivi neprijatelji.

U tom smislu Okrugli sto FSK-a „Kanonizacija Alojzija Stepinca – izazovi i odgovori“ mogla bi biti inspirativni izvor generacijama. Zato sa nestrpljenjem očekujemo najavljeni Zbornik koji će nam doneti i onaj deo sadržaja koji, zbog vremenskog ograničenja diskusija, nismo čuli u izlaganjima. A do tada svakako pogledajte video pregled ovog Okruglog stola u produkciji FSK, na Ju tjubu i samom portalu.

___________________________

  • – Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (lat. magnum crimen — veliki zločin) je knjiga o razvoju klerikalizma u Hrvatskoj od kraja veka do kraja Drugog svetskog rata, dr Viktora Novaka (1889—1977), hrvatskog katoličkog sveštenika i profesora Univerziteta u Beogradu, šefa Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i počasnog člana Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti,[1] koja je prvi put izdata u Zagrebu 1948. godine. Novak je na 1119 stranica (u 18 poglavlja) predstavio razvoj klerikalizma u Hrvatskoj od početka 20. veka (Vikipedia)

Izvor: FSK (Fond Strateške Kulture)

Vezane vijesti:

Okrugli sto FSK-a: KANONIZACIJA ALOJZIJA STEPINCA – IZAZOVI I ODGOVORI (1),

Tajna dokumenta: Stepinac i komandant Jasenovca obmanuli svet

Patrijarh Irinej pisao papi zbog kanonizacije Stepinca

Veljko Đurić Mišina: Mali prilog raspravi oko kanonizacije kardinala Stepinca

EPISKOP SLAVONSKI JOVAN ĆULIBRK: Srbi, dobro vagajte svaku reč o Stepincu!

Pismo Episkopu Jovanu Ćulibrku




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top