Бањалука Свједочи: Рођена сам у једном од најљепших села ко­је је смјештено на обали ријеке Саве, а то је село Међеђа, општина Босанска Дубица. Рођена сам 30. јула 1932. године, кћи Раде и мајке Савке, рођене Ружичић. Мајка домаћица, отац трговац – земљопосједник. Живјела сам и родила се у великој кући која је била на спрат са приземљем. Дужина куће је била 14, ширина 10 метара. Кућа је имала украсне изрезбарене балконе. На горњем спрату су биле четири собе плус дневни боравак, а на доњем спрату је био исти распоред, али са одређеном про­сторијом гдје је била смјештена трговачка радња (дућан). На горњем спрату је била остава за намирнице и

Дошао је крај ћутању о страдању Срба. У кон­тек­сту про­мијењених историјских околности, а у скла­­ду са смје­­­ром нових вјетрова, многе истине, па та­ко и истина о стра­­дању у логорима Независне Држа­ве Хрватске (НДХ) избија све више на видјело. Иако мно­го касни, за истину никад није касно.   Људи су за собом одувијек остављали свједочан­ства о свом животу и догађајима чији су били директни или инди­ректни, активни или пасивни учесници. Душан Бур­саћ, који се успро­тивио прекрајању истине, прикупио је не­колико потре­сних свје­дочења и смјестио их између корица књиге “Анђели у паклу“. То су само ријетки по­је­диначни случајеви, јер ријетки су и они који су пре­живјели пакао хрватских логора смрти. Многих више не­ма,

Трагао сам за правим а неупадљивим насловом за ову књигу, јер су за наслов моје објављене књиге, “Хрватски геноцид над Србима 1941-1945”, неки рекли да је провокативан, а неке књижаре књигу нису ни при­миле за стављање у излог, бојећи се нежељених после­дица. То је још један доказ колико је у свест људи уко­рењено “братство и јединство” између Срба и Хрвата, па везивање хрватског имена за геноцид, не само да није пожељно, већ то може да буде и врло опасно. Будући да се ради о страдању деце, моја жена Ева је предложила да овој књизи дам наслов “Анђели у па­клу”. Не знам како је било у Дантеовом “Паклу”, али из прича

Без обзира на евентуална реаговања на ову књигу, аутор констатује једну трагичну чи­ње­ницу да су Србима “браћа” Хрвати нанели нај­већа зла у читавој историји српског народа. У то­ме Хрвати далеко, далеко надмашују све друге српске непријатеље заједно:   Турску, која је владала српским земљама близу пет векова, послије пораза српске војске на Косову 1389. године;   Аустроугарску, која је на Берлинском кон­гре­су 1878. године добила мандат да окупира српску Босну и Херцеговину, а потом анектира 1908. године. Ова држава је 1914. године извршила агресију на Србију и Црну Гору, чиме је отпочео и Први светски рат. У томе агресивном нападу, Срби су имали око 1.250.000 жртава, али су тај број

Бања Лука Казује: Корачао сам у колони која је водила у Јасе­но­вац. Колона дуга, предуга. Не видим јој крај. Прати нас седам усташа. Униформе им та­мне, погледи још тамнији, а мржња немјерљива. Галаме и пријете нам. И сад чујем њихове гла­со­ве: „Сад ћете ви у Уну, сад у фуруну!” Ћутао сам. Са мном су били мајка, два брата и мала сестрица. Отац је остао у Козари, негдје у не­ком склоништу. Отишао је, још док смо били у ко­зарском збјегу, да нам прибави храну и није се вратио. Мислио сам на оца, а путовао у логор. Мајка је била мокра од врућине и страха. Усташе су се размахивале кундацима, псовкама, увре­дама.

Рођен 23. новембра 1939. године у селу Велика Жуљевица, Босански Нови Казује: Рођен сам у бројном домаћинству, а били смо и прилично имућни за наше сеоске прили­ке. Имали смо кућу, помоћне објекте, доста обра­диве земље и домаћих животиња. Отац је био запослен у Руднику лигнита “Ље­шљани” који се налазио недалеко од наше ку­ће. Остали укућани су радили на имању и чували сто­ку. У прољеће 1941. године почео је напад хрватске и њемачке војске на српска села у Пот­козарју. Због тога је наш народ избјегао у пла­нину Козару. У том збјегу били су и чланови на­шег домаћинства: дјед, баба, два стрица, мајка, брат, четири сестре и ја. У збјегу су била,

Рођена 14. марта 1933. године у селу Агинци, Босанска Дубица Свједочи: Давне 1933. године рођена сам 14. марта у селу Агинци, Козарска Дубица. Ту је поро­ди­чно имање Будимира, гдје се мој отац Милош бавио земљорадњом. Он је рођен 1900. годи­не. Моја мајка Анђа је рођена 1908. године у селу Влашковци. Као земљорадници, узгајали смо разну врсту стоке: коње, краве, свиње, овце, гу­ске, патке и кокоши. Имали смо велику кућу у ко­јој смо имали и дућан. Потом шталу и магазу гдје смо држали машину за вршидбу пшенице, а на спрату магазе, жито. Иза куће се налазио велики воћњак са обрадивом земљом, а поред тога смо имали и шуму. У домаћинству нас

Рођен 9. априла 1937. године у Горњим Подградцима, Босанска Градишка Пише: Моја сјећања сежу у далеку 1942. годину ка­да су Нијемци бомбардовали Козару и пот­козарска села, када су моје село надлијетале “штуке” – авиони који су ниско летјели и бомбардо­вали. Сјећам се када је пилана горјела и када су мјештани добили наређење да истакну бијеле за­ставе на куће тако да је и мене мајка дизала на кров куће да ставим комад чаршафа. Мој дјед је дошао по мене, моју мајку и сестру и ми смо понијели све што се могло понијети. Тако смо ишли петнаестак километара гдје су нас пре­узели Хрвати и отјерали у Стару Градишку. Ту су дједа оставили,

Рођен 6. маја 1927. године, Старчевица, Бањалука Казује: Отац Тодор, рођен 1902. године. Мајка Цви­јета, девојачки Зубовић, рођена 1907. го­ди­не. (Отац умро 1961, мајка 1994. године). Отац Тодор, радник Фабрике дувана Бања Лука, мајка домаћица. Имали смо зидану кућу од 140 квадрата. Штала од 150 квадрата је била зидана са пре­градама за смјештај краве, коња, оваца. Имали смо амбар, кошану, свињац и кокошарник. Од стоке смо имали коња, двије краве, десет оваца, двије свиње и 20 кокошака. У домаћинству су живјели: отац, мајка, дјеца: Ђуро, рођен 1927, Мирко, рођен 1929, Рајко, рођен 1931. године, Саво рођен 1933. године, сестра Љепосава, рођена 1935. и Мило­рад, рођен 1937. године. (Мирко, Рајко и

Рођен 1. марта 1931. године у селу Бистрица, општина Жепче Казује: Моји родитељи су се звали: Лучић (Томе) Перо (1910) радник, Алексић Босиљка, домаћица, рођена у Брезовим Данама. Мој отац је живио у заједничком домаћин­ству са стрицем Душаном, рођеним 1911. године који је био службеник у срезу Жепче. Родитељи и стриц су живјели у заједничком домаћинству са ба­бом Лучић Василијом, удовом погинулог Лу­чић Томе, бившег земљорадника из села Бистрица, Дринска бановина. Пошто сам ја најстарији унук, дали су ми име Томо по покојном дједу. Осно­вну школу похађао сам у Жепчу. Рат ме је затекао у трећем разреду. Што се тиче имовине, били смо солидног имовног стања. Покојна баба имала је

Бањалука Свједочи: Рођен сам у селу Слабиња, Босанска Дубица 15. 11. 1929. године од оца Милоша и мајке Милице. Име сам добио по дједу Стојану, који је умро неколико мјесеци прије мога рође­ња. Село Слабиња је било једно од већих и ра­зви­јених села тога краја, тј. између: Приједора, Бос. Новог, Костајнице, Дубице и планине Коза­ре. Село чине четири засеока: Раковача, Ишковац, Чапаја и Стријић. Имало је основну школу са не­колико стотина ђака, у којој су учила и дјеца из сусједних села. Доста дјеце је наставило са изу­ча­ва­њем заната и запошљавањем у градовима, а било је и тзв. “школараца” (тј. дјеце која су настављала школовање у гимназијама и учи­тељским школама). У

Рођена 1937. године у селу Крухарима, општина Сански Мост Свједочи: Рођена сам 27. јануара 1937. године у Кру­ха­рима код Санског Моста. Добила сам име Зорка и презиме Делић. Кад сам посвојена, у Загребу, добила сам име Зорица–Марија Дасо­вић. Док још нисам знала датум рођења, писало је да сам рођена 10. травња (априла), дан и мјесец оснивања НДХ. Занимљиво је и како сам “мијењала” вјеру. Рођењем сам Српкиња, православне вјероисповије­сти. Посвајањем поста­јем Хрватица, католичке вје­ре. Удајом, пишу ми да сам Југословенка, без вјере. Задњи родни лист који сам добила у Санском Мосту (који припада Федерацији БиХ), рубрике вјера и нацијаостале су пра­зне. Након оснивања НДХ, мој дјед је хапшен и затворен у подрум основне

Рођен 1934. године у селу Клековци, Босанска Дубица, професор Свједочи: Ову истиниту и тужну причу пишем, не да се над­мећем са онима којима је стало до ве­ли­чања броја жртава било кога народа, већ да се отргне од заборава једна истина која се односи на страдање свих чланова мога домаћинства у Другом свјетском рату. Осећао сам моралну обавезу да као једи­ни преживјели члан породице кажем како на сви­реп начин изгинуше моји најмилији: мајка Станка, отац Спасоје, браћа Милош, Михајло, Сретен, Рај­ко, Мирко, Бошко, Урош и Станко, сестре Вукоса­ва, Милка и Нада. Послије свега што сам доживио, био бих нај­сретнији када рата никада и нигде не би било, чак ни у дјечијим