Фељтон: Час историје – усташки логори смрти – мјеста незапамћеног погрома људи

Слана jе камена пустиња на Пагу. Земље ни за шаку.
Љети тамо сунце ужасно пржи, а нигдjе ни стабла ни грма. Тек понека травка.
Нитко тамо ниjе никада становао, нити би пожелио. На жалост, тисуће заточеника
тамошњег усташког логора – првог на подручjу тзв. Независне државе Хрватске –
нису имале избора…

 МОРЕ ЦРВЕНО ОД КРВИ |  Повратак на врх

Скица диjел отока Пага (начинила jу jе Окружна комисиjа за ратне злочине за Хрватско приморjе) на коjем су усташе, у љето 1941, усновале концентрациони логор

Иако су ухапшеници што су депортирани у логор Слану и

Метаjну били већ унаприjед осуђени на смрт, логорска jе управа све подузимала
да их до тренутка ликвидациjе исцрпи слабом прехраном, краjње нехигиjенским увjетима
смjештаjа и тешким физичким радом Јосип Балаж jедан од преживjелих логораша Слане, испричао jе 1979. године
приликом посjета Пагу:

Наше цjелодневно сљедовање хране било jе 20 декаграма
крумпира десет декаграма брашна. Неољуштен крумпир стављен jе у воду
да се куха и на то налиjевано размућено брашно. Та биjела, кашаста, одвратна
храна била jе цjелодневни оброк, па се већина логораша разбољела од
дизентериjе.

Изнад наших барака, тако рећи изнад глава, била jе
заходска jама (»латрина«), у коjу су се излиjевале вjечно пуне
кибле. Али сви логораши нису ни стизали до jаме, jер прољев не допушта чекање
на ред. Људи су били замазани од фекалиjа и на њима, као и свуда около,
скупљали су се роjеви муха. Несносан се смрад ширио свуда около. Епидемиjа дизентериjе
и глад исцрпљивали су заточенике па jе свакодневно било мртвих.

Једнога дана – наставља Балаж – усташе су нас
преселиле у бараке ограђене бодљикавом жицом. Тамо нисмо никога затекли,
али по урезаним именима и пребивалиштима видjели смо да су то били Срби из
Грубишног поља. Свакодневно су нас гонили на »купање« у jедну увалу, препуну
jежинаца, од коjих се дно црнило. Кад су нас натjерали у море, све се
зацрвењело од људске крви. Људи су запомагали од силних болова, не само због
сломљених ребара након удараца кундацима пушака, него и од убода jежева. Тако
jе то траjало циjело вриjеме док смо били на Пагу. Једни другима вадили смо
бодље. Многима jе помогла чиста мора вода, а многима су се убоди загноjили и
због тровања несретни су људи умирали.

Исказ
о пребацивању логораша из Карлобага до Слане дао jе и Шиме Маржић Црни:

У коловозу 1941. године усташе су ме мобилизирале да
своjим бродом превозим материjал за конц. логор Слана на Пагу, и то
сам радио дванаест дана. У првоj партиjи затвореника коjе сам превезао било jе
око 150 људи – Жидова и Срба – мушкараца, жена, стараца, дjеце… Док су
затвореници укрцавани на брод, усташе су их тукле кундацима, тако да им jе крв
шиктала из носа, уста и осталих диjелова тиjела. Затим су их с палубе брода
бацали у штиву. Приликом тог бацања многи су затвореници били изударани и
озлиjеђени. Како су им руке биле везане, нису могли зауставити крварење. Сав
моj брод био jе попрскан крвљу. Приликом приjевоза друге партиjе затвореника
поступак jе био исти, само што jе било око 130 људи. Напомињем да у штиву брода
може стати само педесет људи, а усташе су их трпали и више од стотину.

 УТИХНУЛА ХАРМОНИКА | Повратак на врх

Док
jе боравио у Пагу, бившег jе логораша Слане, Јосипа Балажа примио (10.
листопада 1979. године) тадашњи предсjедник Скупштине Паг Шиме Маржић Брнин.
Том приликом Маржић jе испричао:

– Ја
сам jедан од учесника у превожењу заточеника и материjала на оток, у логор и с
отока на копно. Свjедок сам и очевидац како су усташе поступале са
заточеницима. Своjим сам очима видио како су их убиjали, везали жицом с каменом
и бацали у море. Тако су знали везати од jедног до десет заточеника и све скупа
бацили у море.

–
Иако су ухапшеници депортирани у логор Слану и Метаjну били већ унаприjед
осуђени на смрт, логорска jе управа подузимала све да их до тренутка
ликвидациjе исцрпи слабом прехраном, краjње нехигиjенским увjетима смjештаjа и
тешким физичким радом. На уређењу логора радили су готово искључиво логораши.
Они су наjjедноставниjим алатом ломили камене стиjене коjе су носили на леђима
и уграђивали их у стражарнице. Радило се читавог дана, на ужареном камењару.
Логораши су често падали у несвиjест. Особито су били тешки увjети на градњи
пута између Доње и Башке Слане. Ту цестицу, широку око три метра, логораши су
градили голим рукама. Усташе су наредиле заточеницима да таj пут наспу шиљастим
камењем, како би интернирце, коjи су њиме морали ходати боси, изложили наjтежим
мукама. Логорашима су страдавали табани. На њима су имали отворене и гноjне
ране. Трпjели су страшне муке. Мучење логораша траjало jе дословно до самог
тренутка смрти. Многи су голим рукама у камењару морали копати властиту раку…

–
Једнога дана из Бања Луке jе стигло око 500 Срба – сjећа се Јосип  Балаж. – Они су одмах морали направити
бараку. То jе било мало даље од нас. Била jе врло брзо готова. Међу тим
Бањолучанима био jе jедан добар хармоникаш, с прекрасном хармоником, какву
дотад нисам видио. Он jе циjело вриjеме свирао и пjевао, све до касне ноћи.
Уjутро смо устали. Више ниjе било ни бараке ни људи. Прогутала их jе ноћ и
нигдjе ниjе остао ни наjмањи траг, као да jе то био само сан.

 СВЈЕДОЧАНСТВО КОЉАЧА | Повратак на врх

Једно
од наjстравичниjих свjедочанстава о усташком концентрационом логору Слана на
отоку Пагу испричао jе деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, коjег су партизани
ухватили 1942. године:

– Кад
сам дошао онамо (на Слану), запањило ме кад сам видио како муче људе. Дошла jе
нова скупина заточеника и нама jе речено да их одведемо на море и убиjемо. Ја и
неки моjи другови нисмо могли. Онда су нас грдили и предбацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су нам
да ниjе усташа онаj коjи не може с весељем убити Србина, Жидова и комуниста. Да
нас придобиjу за убиjање, давали су нама младима вина и ликера. Доводили су
пред нас заточене дjевоjке, свлачили их догола и говорили да можемо узети коjу
хоћемо, али да послиjе акта морамо убити. Тако су неки младићи, опиjени вином и
занесени страшћу, почели убиjати. Ја нисам могао. Гадило ми се то, и то сам
jавно рекао. Након неколико дана стигао jе из Загреба Макс Лубурић. Дошао jе
погледати како логор ради. Тек jе тада почело право клање.

Све море око Пага било jе црвено од крви – прича даље
Јосо Орешковић

-Лубурићу су реферирали да jа и jош неки нећемо
убиjати. На то jе Лубурић сазвао све усташе, построjи нас и одржао говор у
коjем jе рекао да су издаjице усташтва они коjи не могу убиjати Србе, Жидове и
комунисте. На то jе упитао тко jе таj –усташа- коjи не може убиjати. Јавио сам
се jа и нас jош неколико. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот
за поглавника, да мислим да бих могао убити неприjатеља у борби, али да не могу
убиjати голоруке људе, а особито жене и дjецу. Позвао jе jедног усташу из своjе
пратње и нешто му шапнуо. Оваj jе отишао и донио два двогодишња жидовска
дjетета. Лубрић ми jе предао jедно диjете и рекао ми да га закољем. Одговорио
сам да то не могу. На то су сви око мене праснули у смиjех ругали ми се и
викали – усташа- Онда jе Лубурић извадио нож и заклао преда мном диjете,
говорећи:

– Ево овако се ради-  Кад jе диjете
вриснуло и шикнула крв, око мене се све завртjело. Замало сам пао. Кад сам се
мало прибрао, Лубурић ми jе рекао да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми jе
под ногу ставио оно друго диjете Онда jе заповjедио: -Удри!. Ударио сам ногом и
згњечио главу дjетету. Лубурић ми jе пришао, потапшао ме по рамену и рекао :
-Браво! Бит ћеш ти добар усташа. Тако сам убио прво диjете. Након тога сам се
опио до смрти. У пиjанству сам заjедно с друговима силовао жидовске дjевоjке, а
онда смо их убиjали. Послиjе се нисам требао ни опиjати – завршио jе своjе
казивање усташа Јосо Орешковић.

 ПАШКИ МЕНГЕЛЕ | Повратак на врх

Камени под некадашњих логорских барака у Слани. На том оштром камењу боравили су и спавали логораши.

Риjетко тко ниjе чуо за „Јосефа
Менгелеа, злогласног нацистичког лиjечника из страшног логора смрти Аусцхwитз
(Осwиенцим) у Пољскоj. Таj лиjечник-убоjица изводио jе покусе на логорашима и
послао изравно у смрт тисуће и тисуће недужних мушкараца, жена и дjеце.

И Паг jе, односно усташки концентрациони
логор Слана, с Метаjном, имао свога Менгелеа! Био jе то студент Медицинског
факултета у Загребу Ловро Зубовић, пориjеклом из Зубовића, бурбатског села на
отоку Пагу, син Ловре Зубовића, гостионичара у Карлобагу.

Таj студент медицине коjи ниjе био
оспособљен да другима пружа лиjечничку помоћ већ jе у првим данима усташке
власти из Загреба пребачен у Паг – за усташког повjереника, да би ускоро био
одређен и за логорског лиjечника у Слани и Метаjни.

У почетку су усташе, дакако, мислиле
само на себе, па су Ловру Зубовића експресно „унаприjедиле“ у лиjечника како би
их могао лиjечит. Тако jе, то потврђуjу искази свjедока с Пага, одлазио с
лиjечничком торбом бродићем у Слану и Метаjну како би усташама давао инекциjе
против тифуса. Усташка jе команда врло брзо закључила да може њима пружати
медицинску помоћ, али и убиjати логораше. Од пакленске замисли до њена
остварења ниjе био дуг пут. Пашки Менгеле био jе ту и требало jе само
припремити отров. Ни то ниjе било тешко. Учинио jе то пашки љекарник Јосип
Чепулић, а припомогла му jе супруга Ивка. Супружници Чепулић припремили су
бочице с отровом, а Ловро Зубовић их jе у Слани и Метаjни убризгавао несретним
заточеницима, под изликом да им даjе ињекциjе притив тифуса! Логораши су након
тога умирали у страшним мукама.

Наjвећи масовни покољ на Слани коjи су
усташе обавиле само у jедном дану догодио се ноћу између 14. и 15. коловоза
1941. године. Таj усташки злочин извршен jе jугоисточно од логора. Слана, на
мjесту званом Фурнажа, над групом од око 800 логораша. Те стравичне ноћи сjећа
се и Владимир Кустић из Пага. Он нам jе испричао:

– Био сам с групом пашких младића на
рибарењу у ували Затон. Наjедном се

зраком проломила пуцњава, боље речено штекање
митраљеза, а у кратким предасима чуло се запомагање младих и старих. Те ноћи
стиjељани су и клани логораши. Ми смо око jедног сата у ноћи напустили риболов
и вратили се кућама, боjећи се да нас не погоди коjи метак. Уjутро 15. коловоза
1941. године, на Велику Госпу, видио сам на пашкоj Обали групу усташа коjи су
те ноћи клали. Били су се упутили у цркву, на мису. Униформе и чизме биле су им
упрљане крвљу.

 УКИДАЊЕ ЛОГОРА | Повратак на врх

Више
jе узрока увjетовало да усташе покраj коловоза 1941. године расформираjу
концентрациони логор на Пагу. Приjе свега то jе избиjање устанка у Лицу. Све су
чешће снаге народноослободилачког покрета ометале и прекидале прометнице.
Усташки транспорти заточеника од Загреба до Госпића жељезницом и камионима
постали су несигурни. Тиме jе био угрожен опстанак логора Јадовно краj Госпића
и Слана-Метаjна на Пагу. Други jе разлог развоj народноослободилачког покрета
на подручjу Друге демилитаризоване зоне коjа се налазила под усташком влашћу на
основи Римског уговора (од 18. свиња 1941). На том подручjу усташке власти нису
биле кадре угушити народни устанак. Тако су били наjнепосредниjе угрожени
интереси талиjанског окупатор, коjи jе и на том подручjу почео успостављати
своjу воjну и цивилну власт.

Дакако,
усташка jе власт расформирала логор на Пагу по злочиначком рецепту – уништити
све да би се прикрили трагови.

Иван
Билић Дуjе, управитељ лучког заступништва у Пагу, присуствовао jе обиласку
распуштеног логора Слана и о томе jе рекао:

– Кад
смо дошли у Слану, у jесен 1941. године, угледали смо jезовиту слику. Наилазили
смо на људе коjи су били убиjени, а нису били добро затрпани. Из тих плитких
jама вириле су руке, главе… У логору смо наилазили на остатке одjевних
предмета, ковчеге, термосице, жлице, разбиjене чаше. На многе лешеве био jе
наваљен само већи камен. Сва су мртва дjеца имала отворена уста и
наjвjероjатниjе су жива бацана у jаме…

Након
расформирања логора Слана Талиjани су извршили увиђаj и одлучили да лешеве
ископаjу и спале на ломачама, како би сприjечили заразу. О томе jе остао
записник талиjанске команде, односно дезинсекциjске секциjе под управом воjног
лиjечника, поручника дра Санте Стаззиjа. Извjештаj jе детаљан и прецизан па и
он помаже у расвjетљавању усташког злочина извршеног на Пагу у вруће љето 1941.
године.

Иван
Билић Дуjе био jе свjедок ископавања лешева у Слани, односно Фурнажи. О томе jе
испричао:

–
Присуствовао сам ископавању и спаљивању лешева. Колико jе жртава било, не могу
точно рећи. Али могу рећи да су покраj великог гробишта дневно горjеле три до
пет ломача са 45 до 70 лешева. То спаљивање убиjених људи траjало jе десетак
дана.

 ЛЕШЕВИ НА ЛОМАЧАМА | Повратак на врх

Пуних десет дана горjеле су, у jесен 1941. Година, ломаче с лешевима несретних заточеника Слане.

Спаљивању

лешева присуствовао jе и Павао Ловрић из Цриквенице. Он jе казивао:

– Нас
jе талиjанска команда у Цриквеници присилила да одред талиjанских санитараца
возимо до Слане. Приликом ископавања лешева видjели смо да ниjедна од
измрцварених и убиjених жртава ниjе имала код себе никаквих вриjедности или
накита. Било jе очито да су усташе опљачкале своjе жртве. Томе могу

додати да сам чуо од мjештана Пага да су усташе ходале
Пагом с накићеним рукама, са златним наруквицама од шаке до лакта.

–
Након ископавања лешева – наставља Ловрић – талиjански су воjници прегледали
зубала убиjених. Сви су лешеви имали jако отворена уста и преглед зубала ниjе
био тежак. Онима у коjих су нашли златне или сребрне зубе избиjали су их
камењем и спремали у сандук. Након свестране претраге све су те зубе помно
опрали шпиритом и потом их међусобно раздиjелили.

Извjештаj
талиjанског воjног лиjечника Санте Стаззиjа врло jе темељит и обилуjе
стравичним поjединостима. У њему смо прочитали:

• Талиjански су воjници спалили укупно 791 тиjело: 716
у главном гробљу у Малину, 20 у малом гробљу у Карлобашком Малину, 2 у зони
Малин, jедно уз обалу те 52 у jедном гробљу лиjево од Слане. Од свих лешева
било jе 407 мушкараца, 293 жене и 91 диjете (у доби од 5 до 14 година). Међу
убиjеном дjецом било jе jедно до око 5 мjесеци.

•Након што су све гробне jаме
испражњене, те лешеви спаљени, у jарке jе стављено живо вапно натопљено водом.
На вапно jе насут пепео људских костиjу, коjи jе затрпан слоjем вапна и земље.

•За спаљивање лешева и дезинфекциjу
терена утрошено jе 70 квинтала дрва, 250 килограма петролеjа, 550 килограма
бензина и 45 квинтала живог вапна.

У jесен 1945. Године Окружна комисиjа за ратне злочине за Хрватско приморjе обишла jе подручjе бившег логора у Слани. Из њених извjештаjа види се да jе jош било трагова тешких усташких злодjела

На
краjу Стаззиjева извjештаjа пише да jе талиjанска екипа радила десет дана и
утрошила укупно 2720 радних сати!

Једно
од наjважниjих питања везаних за усташки концентрациони логор Слана- Метаjна на
отоку Пагу jест и оно коjе говори о броjу заточеника што су доведени у логор и
о броjу убиjених. Морамо одмах рећи да ће точан броj убиjених остати вjечна
непознаница. У документима што их jе прикупила Окружна комисиjа за истраживање
ратних злочина за Хрватско приморjе, односно Лику, спомиње се више података о
броjу убиjених – од неколико тисућа па до више од двадесет тисућа мртвих. На
основи успоређивања више броjчаних података из различитих извора те с обзиром
на вриjеме постоjања логора сматрамо да jе наjвjеродостоjниjи податак о броjу
убиjених у логору на Пагу што се спомиње у елаборату – Злочин окупатору и
њихових помагача на подручjу Приморско-горанског округа- из 1947. године. У
њему се каже да jе у Слани убиjено око 6000 заточеника.

 КАЖЊЕНИ И НЕКАЖЊЕНИ КРВНИЦИ | Повратак на врх

Остаци костиjу откривени приjе двадесетак година у Шарановоj jами, у коjу су усташе бациле убиjене и живе заточенике логора Јадовно покраj Госпића. (снимио спеолог Срећко Божићевић)

За седамдесетак дана, колико jе у Слани и у Метаjни био усташки логор, над
тисућама заточеника косу смрти држало jе око 120 усташа. Главни командант
логора Слана био jе Иван Девчић звани Пивац, коjи jе на то место – дошао по
властитоj жељи, како jе обjављено у листу »Усташа« (од 3. српња 1941), његов jе
замjеник био Павао Девчић звани Жила, а заповjедник страже Фрањо Шљивар.
Главнокомандуjући у Метаjни био jе Макс Очић. У Слану jе долазио и Вjекослав
Макс Лубурић, човjек-звиjер и кључна особа за усташке логоре на подручjу тзв.
Независне државе Хрватске, Вентура Баљак, усташки боjник из Поличника (код
Задра), заповиjедао jе другима да убиjаjу, а и сам jе клао.

Још у
току рата или одмах након ослобођења, односно у првим годинама слободе, ухваћени
су и након суђења пред народним судом убиjени: Стипе Поточњак из Карлобага,
Винко Барић, Роко Павичић (Рокица) из Лукова Шугарjа, Ивка и Јосип Чепулић из
Пага, Вицко Херенда, Ивин, Иве Фестини, Ивин, Анте Фабиjанић, Шимин, Мате
Фабиjанић, Јурин, Грго Оштрић, Јурин – сви
из Пага, Јосо Орешковић из Госпића, Анте Кункера из Новаље, дон Љубо
Магаш, жупник из Зубовића, родом с Пашмана, Иван Бадурина, Ловрин, из Луна на
Пагу, Славко Баљак и Иван Кеврић из Поличника (код Задра), Макс Очић и Павао
Девчић Жила.

Познато
jе да су многи усташки злочинци избjегли руци правде побjегавши у иноземство.
Неки су у међусобном обрачуну убиjени, други су умрли, али може се
претпоставити да jош има живих крвника из усташког концентрационог логора
Слана-Метаjна.

Вjекослав
Макс Лубурић убиjен jе у Шпањолскоj 1969. године. Иван Девчић Пивац побjегао jе
уочи ослобођења, стигавши до Аргентине. Осим злодjела у Слани, уз образложење
проглашења ратним злочинцима налази се дуга листа његових злочина. Био jе
заповjедник по злу познате »Пивчеве боjне« и истакнути усташки кољач. Умро jе у
Аргентини 1974. године.

Ратни злочинац Јураj Руцкер побjегао jе
с Пага непосредно приjе ослобођења земље и према неким казивањима на Пагу,
данас живи у Аргентини. Чини се да се у истоj земљи скрасио и пашки Менгеле-
Ловро Зубовић.

 СПОМЕН ЗА ОПОМЕНУ | Повратак на врх

Гледамо
ли с аспекта споменичког обиљежавања, можемо рећи да подручjе бившег усташког
логора Слана и њему припадаjућег женског логора у Метаjни на отоку Пагу досад
ниjе озбиљниjе валоризирано, а нити обиљежено онако како би то заслуживало.
Ради спомена на неброjене несретне жртве подручjе Слане треба постати мjесто
опомене и незаборава. Јер мртви живима очи отвараjу да не обневиде на даветима
прошлости и да их препознаjу у сваком тренутку. Бивши логор Слана сада jе
обиљежен само jедном спомен-плочом, постављеном у Ували Доња Слана 1975.
године. То, дакако, ниjе довољно. Требало би учинити знатно више.

Опћински
одбор Савета удружења бораца народноослободилачког рата Пага зачетник jе идеjе
о уређењу Мемориjалног подручаj логора Слана, као и подизања споменика жртвама
у Слани и у Метаjни. Треба вjеровати да Пажани имаjу снаге да остваре ту
замисао. Не смиjу се заборавити ни млади, коjи могу помоћи добровољним радом.

Пале жртве у Слани заслужуjу достоjан споменик.
Морамо им поставити вjечно обиљежjе. Ради спомена њима и опомене – да се не би
поновило!