Београд — Ниjедан четник у Србиjи ни осам година пошто су у формалном смислу изjедначени са партизанима jош ниjе добио пензиjу или државну помоћ.   Од када jе Србиjа свечано усвоjила закон коjим се ови ривали из Другог светског рата стављаjу у исту раван, Министарству рада и социjалне политике обратило се чак 3.000 четника са захтевом да им се призна борачки статус. Сви они су, међутим, jош „на чекању“.   Скупштина Србиjе jе, обjашњаваjу у Министарству, jош 21. децембра 2004. усвоjила Измене закона о правима бораца, воjних инвалида и чланова њихових породица, а 17. jуна 2005. Влада jе донела и Уредбу о начину остваривања њихових права.   „У почетку су

Соколска жупа Мостар основала jе новембра 1926. прву соколску чету у Биjелом Пољу код Мостара. Јачи покрет на селу настаjе у 1927, 1928. и 1929, када се оснива у билећком, гатачком, коњичком, корчуланском, мостарском, невесињском, столачком и требињском срезу 30 соколских чета. Одржана jе у Мостару 1935. конференциjа ССКЈ посвећена соколским четама у коjоj су учествовали представници свих жупа из Југославиjе, а присуствовали су и чланови старешинства Савеза Сокола.  На конференциjи jе утврђен став да су чете jеднаке са друштвима. Зато су сеоске чете имале свог старешину и старешинство. Соколска друштва су сеоским четама пружала помоћ у кадровима, учитељима вежбања и предавачима за течаjеве описмењавања, воћарства, пчеларства. Такође пружали су

Соколи су се и пре уjедињења 1918. налазили у сукобу са хрватским сепаратистима и делом католичке цркве. Соколи су били препрека хрватским сепаратистима у остваривању њихових циљева. Зато су сепаратисти заjедно са делом католичких свештеника тежили да свим средствима онемогуће рад сокола. Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференциjи од 17. новембра 1932, и њезиним обjављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 jануара 1933. дошло jе до отвореног сукоба.  У Извештаjу за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 1933. истиче се: „Нападаj нас ниjе изненадио, jер нерасположење са стране католичког епископата било нам jе већ и од пре  познато и осећали смо га на сваком кораку”.

У сенци драме око састављања нове владе, у Србиjи jе готово незапажено прошло обележавање 70-годишњице битке на Козари, велике народне трагедиjе и jедне од централних тачака митологиjе бивше СФРЈ. Комунистичка историографиjа направила jе од Козаре симбол партизанског и народног отпора и страдања, премда jе с воjног становишта у суштини реч о великом поразу, у коме jе од око 6.000 партизана обруч пробило само око 900 бораца и око 10.000 људи, док jе око 70.000 становника Козаре и Поткозарjа остало на милост и немилост Немаца и усташа. Читаве генерациjе тада су избрисане немачким аутоматима и усташким камама, а ужасна судбина козарачке деце чини ову планину поред Јасеновца и Јадовна jедним од