fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Да ли је Федерација БиХ геноцидна творевина?

federacija.png

Већ дуже време се на рачун Републике Српске чуjу оптужбе да jе она „геноцидна творевина“. Те оптужбе долазе како од поjединаца и група унутар федерациjе Босне и Херцеговине (првенствено бошњачких), тако и неких унутар Србиjе [1]. Оне се углавном тичу тврдњи да jе РС настала на „сребреничком геноциду“, као и да jе резултат грађанског рата, етничког чишћења и „великосрпске агресиjе“.

Наравно, онда би могло да се постави питање како су настале савремена република Хрватска, па и модерна држава Турска, коjу бошњачка страна узима као свог заштитника. Такође треба узети у обзир чињеницу, да за разлику од наброjаних ентитета, РС ниjе независна држава, већ се води као саставни део БиХ. Тако имамо случаj да органи jедне државе (БиХ) и њени симпатизери у Србиjи лобираjу за укидање њеног саставног дела. С обзиром да се у БиХ водио рат, у коме су у наjвећоj мери учествовале етничке групе, коjе су сада држављани те исте државе, оптужбе бошњачке стране о „српскоj агресиjи“, говори о томе да оне доживљаваjу сопствене држављане српске националности (коjи су у наjвећоj мери чинили воjску РС) као неприjатеље. Такође, иако jе РС део Босне и Херцеговине, власти у Сараjеву третираjу исту као неприjатељски ентитет. Иронично, све се то ради уз позивање на „мултикултуралност“ и „толеранциjу“. Да ли jе овакво понашање случаjно, или иза њега лежи смишљена идеологиjа?

Узимаjући у обзир да jе недавно пуштен из затвора Фикрет Абдић [2][3], имамо лепу прилику за рекапитулациjу догађаjа коjи су довели до стварања садашње БиХ, као и за подсећање на какав начин jе прављена садашња творевина под називом БиХ. Као што ће бити показано, „геноцидна“ логика коjа се примењуjе на РС сасвим лепо се може применити на Федерациjу БиХ, а такође ће бити раскринкана доктрина исламистичког супрематизма и шовинизма, коjа лежи у корену тих оптужби. Као што ће бити оповргнута теза о геноцидноj намери, коjа наводно лежи иза стварања РС, биће показана стварна геноцидно-супрематистичка намера, коjа jе лежала иза стварања БиХ, као и садашње пропаганде против РС, па и Србиjе. Такође ће се раскринкати великобошњачка исламистичка идеологиjа асимилациjе свих балканских Словена исламске вероисповести, злоупотребљаваjући верска питања. Можда понаjвише ће се видети монструозно, лицемерно и нехумано третирање самих Бошњака и бошњачких жртава од стране власти у Сараjеву, као и двоструки стандарди у третирању бошњачких жртава, у зависности од кога су страдале.

Идеолошки корени садашње федерациjе БиХ

Ако постоjи човек коjи jе прави идеолошки творац државе и Федерациjе БиХ, онда jе то управо Алиjа Изетбеговић. Он jе можда jедан од ретких вођа зараћених снага, током рата у Босни, коjи jе знатно пре тог рата имао изграђену идеологиjу и поглед на свет. Та идеологиjа jе далеко од било какве идеjе „мултикултуралности“, „мултиконфесионалности“ и „суживота“, већ управо у себе укључуjе конфликт и нетолеранциjу. Наиме, већ 1970.  год, када jе Ратко Младић градио кариjеру као официр ЈНА, док jе Радован Караџић био обичан психиjатар, без интересовања за политику и док Република Српска ниjе постоjала ни као теоретска могућност; Алиjа Изетбегивић jе написао пан-исламистички програм под називом: „Исламска декларациjа“ [4].

У том програму се каже: „Као синтеза ових компонената, исламски поредак има двиjе темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва jе садржина а друга форма исламског поретка.“ [5] Одмах после он каже: „Муслиман углавном не постоjи као jединка. Ако хоће да живи и опстане муслиман, он мора стварати средину, заjедницу, поредак. Он мора измиjенити свет или ће сам бити измиjењен. Повиjест не признаjе нити jедан истински исламски покрет коjи ниjе истовремено и политички покрет.“ [6]  Дакле, колико можемо видети, Изетбеговићева визиjа света се jако мало разликуjе од других исламиста, као што попут њих, укључуjе тоталитарну и бескомпромисну визиjу друштва. Он jош каже: „На питање: што jе то исламско друштво, ми одговарамо: то jе заjедница састављена од муслимана, и сматрамо да jе тиме речено све или готово све.“  [7] Наравно, постоjи проблем са онима коjи нису муслимани, али коjи живе поред тих муслимана за коjих jе таj исламски поредак намењен. Овде jе проблем исламистичког „мењања света“. У том свету, већина човечанства ниjе муслиманска, шта се дешава са њима?

По том питању Изетбеговић не оставља простора за сумњу: „Први и наjважниjи такав закључак свакако jе закључак о неспоjивости ислама и неисламских система. Нема мира и коегзистенциjе између „исламске вjере“ и неисламских друштвених и политичких институциjа.“ [8] Јасно jе да оваква визиjа света нужно води у рат. Одмах после он додаjе: „Полажући право да сам уређуjе своj свиjет, ислам jасно искључуjе право и могућност дjеловања било коjе стране идеологиjе на свом подручjу.“[9] Ово не само да jе одбацивање било какве идеjе суживота, толеранциjе и мултикултуралности, већ jе у национално и верско мешовитоj средини као што jе БиХ – рецепт за грађански рат. Оваj рецепт за грађански рат у њоj jе писан (да поновим), 1970. год, у доба „братства и jединства“ и пре МАСПОК-а. Ради се о добу, када су већина касниjих српских вођа у време рата у БиХ били аполитични и анонимни грађани СФРЈ.

Из Изетбеговићевог програма се такође може видети одбацивање поjма нациjе. Он гледа на муслимане, као на jединствену целину. Тако jе jедном муслиману из Босне ближи муслиман из Пакистана или Индонезиjе, него Србин или Хрват из Босне са коjим дели jезик и порекло. Ту се може пронаћи надахнуће за стварање „бошњачке“ националности, као различите од Срба и Хрвата подjеднако, ради раздваjања муслимана од локалног немуслиманског становништва и уливања jачег осећаjа посебности. Дакле, стварање Бошњака, као посебног народа, од раниjих Муслимана (са великим „М“) нема у основи етничку, националну, па чак ни териториjалну, већ верску исламистичку мотивациjу. Томе свему jе олакшано кроз раниjе увођење муслимана као националности, у периоду 1968-71. год. О томе зашто jе баш уведен „бошњачки“, уместо старог муслиманског идентитета, биће речи нешто касниjе.

Додуше, у свом програму он у одељку 16. (Мањине) тврди да се исламски поредак може остварити само у земљама у коjима муслимани представљаjу већину становништва. Оно што jе битно, он каже: „Муслиманске мањине у саставу неисламских заjедница, под увjетом гаранциjа вjерских слобода и нормалног живота и развоjа, лоjалне су и дужне су извршавати све обавезе према тоj заjедници, изузев оних коjе штете исламу и муслиманима.“ [10] Проблем jе што се чини да та тврдња противречи са већ цитираним ставом да нема коегзистенциjе и мира између ислама и неисламских институциjа. Наравно, задња реченица на краjу цитата jе кључна и показуjе да у ствари оно што jе изречено у првом делу овог цитата у суштини и не важи. Наравно, он (на истоj страни) допушта верску слободу немуслиманима, уколико су „лоjални“, али jе jасно да по тоj идеологиjи муслимани суштински не могу бити лоjални никоме, осим проjектованом исламистичком друштву. То значи да муслимани требаjу да владаjу, а други да се покораваjу њиховоj вољи.

Поред тога, у самоj декларациjи, види се да Изетбеговић одбацуjе мистичне и религиозне аспекте ислама, као што га своди на домен друштвено-политичке идеологиjе. Ту такође можемо да приметимо линиjу сукоба са другачиjим схватањима ислама, коjа из тога следи. Слободно можемо видети, да се овде ради о тзв. „политичком исламу“, сунитског типа, коjи jе суштински за већину савремених исламистичких покрета и паравоjних група.

Поставља се питање, како jе човек са таквим погледом на свет, могао уопште да постане национални вођа Бошњака и председник БиХ, у кључном и кризном тренутку распада СФРЈ? Посебно када се узме у обзир чињеница, да jе Изетбеговић у младости био члан панисламистичке организациjе „Млади муслимани“, као и да jе давао подршку нацистичкоj Немачкоj и СС „Ханџар“ дивизиjи [11]. Ствар jе у томе, што Изетбеговић никад ниjе био победник  на председничким изборима у Босни, него jе то био већ споменути Фикрет Абдић. [12] Таj исти Абдић jе био представник умерене и модерне струjе међу тадашњим Муслиманима (касниjе Бошњацима), док jе током рата у Босни био у ратном сукобу са присталицама Изетбеговића, коjи се наметнуо не само као вођа Бошњака, већ jе покушавао да буде вођа целе БиХ. Захваљуjући попустљивости Абдића, као и разним аранжманима, Изетбеговић (иако ниjе победио на изборима), постаjе председник БиХ.

Зашто jе се баш тако догодило, обjашњава стратегиjа описана у „Исламскоj декларациjи“: „Морамо, дакле, бити прво проповjедници, а затим воjници. Наша прва средства су лични примjер, књига, риjеч. Када ће се овим средствима придружити и сила?

Избор овог тренутка, увиjек jе конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити jедно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим jе морално и броjно толико снажан да може не само срушити неисламску, него изградити и нову исламску власт.“ [13]

Распад Југославиjе, коjи jе тада већ увелико био у току, jе Изетбеговићу пружио jединствену прилику реализациjе тих планова. У БиХ муслимани (касниjе Бошњаци) су имали релативну већину у односу на Србе и Хрвате поjединачно, што се уклапало у план „Исламске декларациjе“, али нису имали већину у односу на Србе и Хрвате узете заjедно. Треба такође узети у обзир да су босански муслимани, поред Срба, опште узев, били прилично везани за идеjу jугословенства. Све то jе представљало препреку за „исламизациjу“ како самих муслимана, тако и БиХ. Зато jе том бившем симпатизеру нациста, исламисти и неизабраном председнику био потребан конфликт, помоћу коjег би се извршила мобилизациjа муслимана, извршило њихово траjно раздваjање од немуслимана и омогућило стварање исламистичке државе. Повлачењем свог потписа са Лисабонског споразума (на наговор Американаца), 1992. год, Изетбеговић узрокуjе грађански рат у БиХ.

Свакако да jе Изетбеговић преценио своjе снаге и утицаj, током тог рата, али jе зато то надокнадио стављаjући се у службу америчког империjализма и изигравањем жртве у процесу коjег jе сам иницирао. Показаће се, да jе Изетбеговићева идеологиjа главни план и смер по коjем поступаjу бошњачки политичари из федерациjе БиХ, коjи такође следе његову идеjу унитарне БиХ, под супремациjом Бошњака тj. муслимана. Тоj идеjи супремациjе jе све подређено, иако се она мора пропагандно прилагођавати, пре свега због потпуне зависности од Запада при реализациjи своjих намера.

Селективне верзиjе рата у БиХ

Већ дуже време, кад год се спомене рат у БиХ, спомињу се као кључни догађаjи опсада Сараjева и Сребренички масакр. Ова слика постоjи и код знатног броjа Срба, што jе последица стране и домаће медиjске експлоатациjе. Ту слику, наравно, одржава и бошњачка (па и хрватска) пропаганда, као доказ „великосрпске агресиjе“ на Босну. Поставља се питање, зашто се не спомиње опсада и разарање Мостара или масакр у Лашванскоj долини?

Зашто ове догађаjе не спомиње бошњачка страна, кад су и у њима страдали Бошњаци у огромноj количини? Ти догађаjи, по своjоj деструктивности и суровости, свакако могу да стану раме уз раме са онима описаним горе. Како то да су разарање Мостара, Травнички масакр, масакр у Ахмићима и слични, пали у заборав код Бошњака, а опсада Сараjева и Сребреница нису? Можда зато што у тим догађаjима нису учествовали Срби?

Сада jе већ пала у заборав чињеница да током рата у БиХ нису Срби ратовали против свих осталих (како се то сада приказуjе), већ су управо (Алиjини) Бошњаци ратовали против свих осталих, укључуjући и сопствене сународнике. Наиме, током рата Срби су били у савезу са Бошњацима и бошњачком аутономиjом окупљеном око Фикрета Абдића, коjа jе постоjала као посебна страна у рату. Та иста страна jе била приjатељска и са Хрватима. Са друге стране, Бошњаци окупљени око Алиjе Изетбеговића су водили рат како против босанских Срба, тако и против босанских Хрвата, али и против Бошњака из западне Босне. Током рата између Бошњака и Хрвата у централноj Босни [14], босански Хрвати су чак правили неке аранжмане са босанским Србима. Сама чињеница да jе Изетбеговићев режим, поред етничког сукоба са Србима и Хрватима, такође ратовао са сопственим народом указуjе на то о каквом се режиму ради.

Један од примера, коjи се наводи, како jе (Изетбеговићева) бошњачка страна била „мултикултурална“ и „толерантна“ jе и пример Јована Дивjака [15]. Наиме, ради се о етничком Србину, рођеном у Београду, коjи jе служио као официр ЈНА, да би се касниjе придружио Изетбеговићевоj Армиjи Републике Босне и Херцеговине. Иако jе jасно да jе он то урадио због своjих нелегалних активности [16] и афере у ЈНА, бошњачка страна га истиче као пример Србина коjи се борио за Босну, тиме доказуjући толерантан карактер Изетбеговићевог режима.

Уколико jе jедан поjединац српске националности у армиjи БиХ доказ „толеранциjе“ и „цивилованости“ Изетбеговићеве Босне, шта онда доказуjе читава бригада Бошњака у армиjи „геноцидне“ Воjске Републике Српске? Ради се о бригади „Меша Селимовић“ [17], састављеноj од Бошњака. Ирониjа jе да су управо муслимани jугословенске ориjентациjе ступали у ВРС, иако се управо ВРС оптужуjе као носилац „геноцидне великосрпске праксе“ и рушитеља „братства и jединства“ Југославиjе. Чак и ако би изузели таj батаљон, у коме су муслимани наступали као муслимани у ВРС, остаjе нам сарадња између Републике Српске и Абдићеве аутономиjе „Аутономне Покраjине Западне Босне“ [18]. Та аутономиjа ниjе наступала као део Републике Српске, већ као посебна бошњачка страна, са своjим оружаним снагама, политичким врхом и командом. Ради се о истом оном Абдићу, коjи jе победио на председничким изборима у БиХ, коjи jе заиста заступао мултиетничност и толеранциjу, а коjи jе водио рат против режима Изетбеговића, исто као и босански Срби и Хрвати. Како се све то уклапа у слику „геноцидне“ политике босанских Срба и њиховог руководства? Или jе можда геноцидна намера лежала на другоj страни, при чему своj геноцидни проjекат проjектуjе на другога?

Пошто се под „геноцидом“ спомиње Сребреница, има неке ирониjе да jе наjпознатиjи учесник у том догађаjу био Дражен Ердемовић [19][20], етнички Хрват, коjи jе учествовао у Вуковарском сукобу, на хрватскоj страни и у ХВО, да би се касниjе из прагматичних разлога придружио ВРС. Дакле, овде имамо прави пример „српског националисте“. Коjа jе идеологиjа њега надахњивала? Коjа jе страна овде заиста била „мултиетничка“?

Када смо већ код те исте Сребренице (са околином) и масакра, како то да jе део Бошњака током тог догађаjа прешао у Србиjу [21] или покушао да у њу пребегне, а истовремено бошњачка страна оптужуjе саму Србиjу за „агресиjу“ и „геноцид“ над тим истим Бошњацима? Са друге стране имамо егзодус Срба из „мултиетничке“ федерациjе БиХ. Зашто jе масакр само над мушкарцима у jедном изолованом региону БиХ „геноцид“, док се масакри над бошњачким женама и децом у централноj Босни, коjе jе починио ХВО и регуларна армиjа Хрватске уопште не сматраjу геноцидом од бошњачке стране? Зашто jе цифра од око 8.000 жртава толико битна за бошњачку страну? Ако jе злочин заиста злочин, без обзира на 8.000, 4.000 или 1.000 жртава, зашто jе онда овде толико битна та броjка?

Наиме, уколико jе броj бошњачких жртава, коjи jе заиста страдао у Сребреници нижи од 2.000, онда то ниjе „наjвећи масакр у Европи после 2 светског рата“, па самим тим не може бити средство морално-политичког притиска власти у Сараjеву, како на РС тако и на саму Србиjу. Треба се сетити да су страни медиjи, за пропагандне потребе надувавали цифру убиjених и до 12.000 [22]. У том случаjу таj „наjвећи масакр“ у рату у БиХ су починиле хрватске снаге у Лашванскоj долини [23], а у коjи су биле дирекно умешане и регуларне снаге Републике Хрватске [24]. За разлику од Сребренице, овде су ликвидиране жене и деца.

Наравно, у случаjу Сребренице спомињу се и неки „дечаци“, коjи су такође убиjени од стране ВРС, чиме се наглашава монструозност српске стране. Ако узмемо у обзир чињеницу да jе воjска РС заиста омогућила бошњачким женама и деци евакуациjу, како то да су страдале и неке малолетне мушке особе? Хтео бих да подсетим да су у рату у БиХ учествовала „деца воjници“ [25] [26], као и да jе армиjа БиХ такође користила децу воjнике [27][28]. Тако да ствари уопште нису тако црно-беле, као и да таква врста моралног згражавања у таквом конфликту ниjе баш на месту.

Док се на jедноj страни ствара згражавање над поступцима ВРС у Сребреници, коjа ниjе уопште била регуларна и професионална армиjа, већ териториjална етничка милициjа у сукобу где jе било jако тешко разликовати цивиле од бораца [29] [30], где су се ратници крили иза цивила [31], где су учествовале жене [32] и деца [33]; са друге стране постоjи потпуна тишина над злочинима у том рату коjе су чиниле друге воjске и групе.

Тако jе створена монструозна слика о Ратку Младићу, коjем се суди у Хашком трибуналу, али Атиф Дудаковић, за коjег постоjе снимци у коjима лично наређуjе злочине [34] се шета као слободан човек. Он jе, као командант 5. корпуса воjске БиХ у Цазинскоj Краjини, наjвише злочина починио над Бошњацима из Абдићеве аутономиjе, тj. над сопственим народом [35]. Наравно, ни о овом нема речи.

Поводом те ситуациjе, познато jе да jе БиХ тужила Србиjу за геноцид [36], иако нема никаквих доказа директне умешаности Србиjе у таj сукоб. Поврх тога, треба узети у обзир да у тренутку рата у БиХ, Србиjа ниjе ни постоjала као држава, већ jе била део Савезне Републике Југославиjе, заjедно са Црном Гором. Што jе занимљиво, нико не тужи Црну Гору за геноцид, иако њихове владаjуће структуре (за разлику од Србиjе) имаjу непрекинут континуитет владавине, jош из тог времена. Такође, када се догађала Сребреница, босански Срби су били под санкциjама СРЈ [37], чиjи jе део била Србиjа. Наравно, ни чињеница да jе Србиjа ослобођена оптужби за геноцид у БиХ [38], не спречава константну прозивку на рачун „великосрбиjанске политике“ и „агресиjе“.

Док бошњачка страна стално истиче сребренички случаj, коjи користи као средство морално-политичког притиска и националне мобилизациjе, истовремено потпуно игнорише своjе жртве, коjе су почињене од стране хрватске или своjе сопствене стране. Уколико jе бошњачка страна потпуно спремна да заборави сопствене жртве, коjе jоj стратешки не одговараjу, зашто би босански или било коjи Срби морали да се морално згражаваjу над бошњачким жртвама (коjе су они починили), коjе како видимо, у целини нису ни битне за бошњачку страну, изузев за као средство политичке манипулациjе? Уколико се у Хрватскоj (и Босни) не диже морална паника због злочина над бошњачким цивилима коjе су починили ХВО или регуларна воjска РХ, уколико бошњачка страна потпуно игнорише српске цивиле, или сопствене сународнике коjе су побиле Изетбеговићеве трупе, што би баш Срби морали да буду jедини коjи мораjу да заузму самокритичан став? Поготово кад се свака самокритика на Балкану тумачи као признање кривице, па самим тим и исправности ставова супротних страна.

Са друге стране, доказано jе директно (а не индиректно) [39] учешће регуларних снага Хрватске на териториjи БиХ, коjе су одговорне за тешке злочине. То се има сматрати воjним сукобом између двеjу држава. Па ипак, властима у Сараjеву не пада на памет да туже Хрватску за геноцид, иако би таj случаj сигурно могли добити, уз знатну материjалну надокнаду. Та надокнада би свакако добро дошла БиХ у тренутноj тешкоj економскоj ситуациjи. Овде се може видети потпуно лицемерна и скоро демонска селективност у односу према сопственим жртвама, коjе спроводе власти у Сараjеву. Иза тога постоjи смишљена стратегиjа, коjа нема везе са жртвама и моралом, а где се бошњачка страна користи као инструмент империjализма великих сила (тj. САД).

Великобошњачка политика као средство страног империjализма

Док се са бошњачке стране непрестано чуjу оптужбе за „великосрпску“ политику упућене Србима, за то време власти у Сараjеву врше асимилациjу свих муслимана у бившоj Југославиjи, коjи су словенског порекла. Већ jе познат случаj инструментализациjе муслимана у Рашкоj области (или „Санџаку“), од стране како Сараjевских власти, тако и од верских вођа. Ради се о процесу трансформисања некадашњих „муслимана по националности“ [40] у етничке „Бошњаке“, као и претварање Босне у њихову матицу. Иако у Србиjи постоjе људи коjи се и даље изjашњаваjу само као „муслимани“ [41], ипак се већина муслимана сада изjашњава као „Бошњаци“.

Наjвећи броj муслимана у Србиjи нема везе са Босном, нити jе пореклом одатле. Већина муслимана у Рашкоj области (Санџаку) су пореклом из Црне Горе, а не из Босне. То ниjе спречило њихову трансформациjу у Бошњаке. Наравно, неко са бошњачке стране може да тврди да jе, историjски гледано, Рашка област била делимично како у саставу средњевековне босанске краљевине, као и елаjета Босне у доба Турака, што ствара неке разлоге за „бошњачки“ идентитет муслимана у тим областима. Наравно, с обзиром да су те области представљале jезгро стварања српске средњевековне државе и биле вековни центар области Рашке, зашто се муслимани толико држе нечега што jе било присутно краће, уместо онога што jе постоjало дуже?

Како то да су муслимани у Санџаку одjедном од „Муслимана“ постали „Бошњаци“, по националности а не „Санџаклиjе“, док су некашњи Срби у Црноj Гори од Срба, постали „Црногорци“ по националности? Ту се лепо може видети ко спроводи великонационални проjект, а ко не.

Уколико се по питању Санџака, jош могу позивати на неке историjске везе те области са Босном (иако не у питању порекла народа), како бошњачки пропагандисти обjашњаваjу напрасно масовно поjављивање Бошњака на Космету и Македониjи? Какве везе имаjу те области и муслимани из тих области са Босном? Како могу муслимани у Македониjи, коjи говоре чак други jезик од оних у Босни, да буду „Бошњаци“ [42]? Куда су нестали македонски муслимани? Очигледно су асимиловани од стране „бошњака“.

Из свега овога се може видети да стварање посебне бошњачке националности, нема много везе са географском и историjском везаношћу за Босну. Овде се ради о чисто верско-политичкоj инструментализациjи, базираноj на „Исламскоj декларациjи“ Изетбеговића, подржаноj од страног фактора. О чему се ту ради?

Већ jе речено да су муслимани у СФРЈ били, поред Срба, прилично везани за идеjу Југословенства и „братства и jединства“. Такође, у етничком смислу су прилично нагињали околним народима са коjима су се поистовећивали, било да се ради о Србима, Хрватима или Македонцима. Поред религиjе и носталгиjе за Турском, било jе мало тога што их jе држало компактним и самосвесним. Ислам jе могао да им да верски идентитет, али не и етнички. Базирање идентитета само на религиjи ниjе било довољно, jер су и етничка словенска осећања била jака. По „Исламскоj декларациjи“ требало jе некако издвоjити муслимане од околних „каура“ и дати им осећаj независности од њих. Зато jе требало некако њих трансформисати у етничку групу, даjући им и осећаj етничке припадности, тиме поjачаваjући њихово отуђење у односу на околне народе.

Наjбоља прилика за стварање бошњачке муслиманске нациjе jе био рат у бившоj СФРЈ. Конфронтациjом са околним народима, створио би се осећаj самосвоjности муслимана у БиХ, што би олакшало стварање „бошњачке“ свести. Кроз конфронтациjу, стварно и вештачки створено жртвовање, дошло би до траjног разарања осећаjа jединства са сродним словенским народима, као што би се отворио пут за радикалну исламизациjу. Изетбеговићу jе рат био неопходан да се наметне као бошњачки месиjа, уништи кредибилитет умерениjих муслиманских вођа и међу муслимане усади траjно неприjатељство према околним народима. Са друге стране, муслимани би се везали за идеjу „бошњаштва“ и Босне као исламске матице, као одговор на „агресиjу“ и „геноцид“ околних народа.

Овде такође треба обратити пажњу на страни фактор (тj. улогу САД) у разбиjању Југославиjе и стварања траjног раздора и мржње међу народима бивше СФРЈ, ради лакше контроле ових простора (divide et impera). Ниjе Босна jедини случаj, да САД даjу подршке исламистичким и тоталитарним покретима, коjи наступаjу под лажном маском „угрожености“ и „грађанских права“. То се може видети на примеру Либиjе, Египта и Сириjе. Тако имамо лепо поклапање интереса САД и Изетбеговићевог исламизма.

То се наjбоље може видети у чињеници да су власти у Сараjеву ратовале против сопственог народа (Цазинска краjина), против Срба и против босанских Хрвата и републике Хрватске, али да на краjу све то бришу из сећања и оптужуjу само „великосрпску политику“ и Србе. Такође не треба заборавити, да су у централноj Босни водили међусобни рат и Хрвати. Наиме, у ратном сукобу су били нео-нацистичка хрватска усташка паравоjска ХОС [43], коjа jе сарађивала са властима у Сараjеву и ХВО [44], коjи jе ратовао са истим. Упркос томе што су водиле прилично крвав међусобни сукоб, бошњачка и хрватска страна се мире 1994, под притиском САД, када се ствара данашња Федерациjа БиХ.

Очигледно да jе таj „савез“ имао за циљ окретање против босанских и краjишких Срба, ради њиховог покоравања или уништења. Страна пропаганда jе допринела целоj причи, претвараjући само Србе у главне кривце и бришући све остале сукобе у БиХ из колективног светског сећања. Редукциjа српског фактора се уклапа у стратегиjу САД, о коjоj сам већ писао [45]. Страна пропаганда jе успела у стварању слике исправности бошњачког и хрватског национализма и шовинизма, насупрот српском. Стварањем мита о Сребреници (заjедно са босанским властима), Запад jе створио морално оружjе за демонизациjу поjаве било каквог отпора своjоj империjалноj политици од стране европских хришћанских народа, док jе Изетбеговићевоj идеологиjи помогао у убеђивању Бошњака да им jе она jедини пут.

Наиме, jасно jе да на српскоj страни ниjе постоjала геноцидна намера према Бошњацима као групи. То се види и из воjне сарадње босанских Срба са умерениjим бошњачким вођама, као и из самог Сребреничког случаjа, где су чак и по званичноj медиjскоj причи снаге ВРС омогућиле евакуациjу бошњачких жена и деце, коjи су део народа коjе они наводно покушаваjу да истребе. Тако се врши „геноцид“, где се убиjаjу мушкарци (углавном способни за борбу), док се омогућава евакуациjа њихових жена и деце. Упоредимо то са холокаустом, са оним што су радиле турске власти над Јерменима или праксу Црвених Кмера. Наравно, потребно jе било убедити саме Бошњаке да неко жели смишљено да их истреби, ради њиховог уjедињења око Изетбеговићеве исламистичке „визиjе“ и елиминисања свих других алтернатива. Такође би код већине Бошњака разорило потпуно идеjу заjедништва са Србима, због тога што су „Срби своjом великосрбиjанском политиком и геноцидом ту идеjу сами уништили“. Западу jе са друге стране Сребреница могла да послужи као морално оправдање за империjални проjекат на Балкану.

Колико власти у Сараjеву служе као послушни слуга страних интереса се може видети и из лицемерног односа коjи они имаjу  сами према себи и према Републици Српскоj, коjа jе ионако део Босне и Херцеговине. Власти у Сараjеву су толико опседнуте укидањем саставног дела Босне и Херцеговине, а уопште не виде сопствени подређени и колониjални статус у односу на Запад. Не смета им што им постављени странци чине главни ауторитет у држави [46], што им jе федерациjа у дубокоj економскоj кризи и зависности, као и што им се туђински воjници налазе у земљи [47]. Чак им не сметаjу споља наметнута државна обележjа земље. Кроз пропаганду о само српским злочинима, систематски одржаваjу и подржаваjу међунационалну мржњу између Срба и Бошњака, наравно стављаjући се на страну само бошњачких интереса. Покушаjем централизациjе земље, кроз укидање Републике Српске, бошњачке власти у Сараjеву не намећу само себе као владаjућу групу, већ такође шире моћ колониjалних институциjа коjе су им надређене. Нажалост, ту бошњачка страна понавља улогу слуга и инструмента стране власти, коjу jе у знатноj мери играла у доба Турака, Аустроугара и нацистичке окупациjе. С обзиром да jе бивши слуга и симпатизер нацистичког окупатора архитект такве државе, не треба нас то ни чудити.

Колико су великобошњачки апетити неумерени и лишени сваког обзира, може се видети на аналогиjи са Србиjом, поводом апела са Запада да Србиjа „прихвати реалност“ на Космету. Наиме, да ниjе било воjне помоћи Запада албанским сепаратистима на Косову, не би било могуће стварање окупираног ентитета коjи се себе назива „државом“. Значи, албанска мањина на Космету ниjе ништа постигла сопственим напорима, нити jе била у стању да угрози териториjани интегритет Србиjе, без помоћи наjвеће воjне силе. Чак и током воjне интервенциjе НАТО-а, албанске паравоjске нису биле у стању да нанесу ниjедан озбиљан пораз нашим снагама безбедности. Тек када су се наше снаге повукле са Космета, одлуком руководства СРЈ, могли су косметски Албанци да праве своjу „државу“ под заштитом НАТО-а. Чак и сада постоjање „Косова“ мора да на силу одржава САД, заjедно са своjим трупама и савезницима, као и политичким притисцима.

Са друге стране, Срби у Босни, као мањина, су били потпуно воjно супериорни над властима у Сараjеву, па су чак и саме Сараjевске власти држали под опсадом. Да би се они натерали у заjедничку државу, било jе потребно да Запад на силу уjедини Сараjевске власти и босанске Хрвате (коjи су до тада међусобно ратовали), било jе потребно бомбардовање босанских Срба од стране НАТО-а, као што jе био потребан притисак и саме СРЈ (чиjи jе део била Србиjа). Дакле, босанске Србе jе у заjедничку државу са Федерациjом БиХ ниjе само натерао воjни притисак како Запада и бошњачко – хрватске федерациjе, већ и политичко-економски притисак Београда. Овакву БиХ, каква jесте, одржава искључиво Запад и његова воља. Упркос томе што су били скоро побеђени од босанских Срба, великобошњачке власти се не задовољаваjу чињеницом да су, захваљуjући странцима успели да Србе утераjу у исту државу са њима, после стравичног рата. Да не говоримо о томе да бошњачка страна (коjа нема чак ни потпуну већину) ниjе у стању да се самостално бори за своjе интересе, без страног покровитеља. Република Српска, иако у лошем положаjу често успева да се избори за себе, чак насупрот Србиjи и њеноj политици.

Бошњачка страна не жели да толерише било какву териториjалну аутономиjу Срба у БиХ, иако ових има скоро као и Албанаца на Космету. Такође одржава системастку мржњу према грађанима БиХ српске националности, кроз селективно морално згражавање. Упркос томе што jе управо Београд успео да натера босанске Србе у заjедничку државу са властима у Сараjеву, да Београд никад ниjе признао Републику Српску као самосталну државу, као и да подржава териториjални интегритет БиХ, великобошњачке власти у Сараjеву одржаваjу систематску мржњу и према самоj Србиjи. Такво одржавање мржње не може бити случаjно, нити последица рата, jер ти Бошњаци (као што смо видели) нису ратовали само против Срба. Уместо да буду срећни што jе рат завршен, као и што jе РС део БиХ, они настављаjу са одржавањем мржње и политиком бошњачког етничког супрематизма, коjи jе и довео до рата.

Та великобошњачка стратегиjа се уклапа у идеологиjу „Исламске декларациjе“. Република Српска, самим своjим постоjањем у БиХ, представља неисламски и самим тим „каурски“ ентитет, коjи ниjе под потпуном контролом муслимана. Стога бошњачкоj страни смета било каква аутономиjа, коjа ниjе под њиховом потпуном контролом, jер као што каже Изетбеговић, не може бити мира између исламских и неисламских институциjа.

Бошњачки парадокси

Тако насилан и неприродан проjекат, коjи jе иницирао Изетбеговић и исламизам, може да води само до апсурда. Таj апсурд се протеже од симбола, представљања у свету, све до схватања историjе. Тако имамо случаj да jедна муслиманска група, за своj национални симбол [48] узме мотив са грба хришћанске куће Котроманића [49] и хришћанске краљевине Босне, коjу су уништили муслимански Турци. То не би било толико чудно, да таj симбол – љиљан (fleur de lis), не симболише у хералдици Свето Троjство [50], коjе у противречности са учењима ислама. Такође се тврди да jе бошњаштво стариjе од ислама, и да има везе са средњевековном Босном и богумилима, иако међу Бошњацима нема ниjедног богумила (коjи су узгред били хришћанска секта, настала из православља). Док се то тврди, истовремено се за Бошњаке проглашаваjу сви муслимани словенског порекла у бившоj СФРЈ, без обзира да ли имаjу или немаjу везе са Босном.

Такође, док се са jедне стране позиваjу на стару хришћанску босанску краљевину и краљеве (коjи су били и владари Србиjе), истовремено верске вође Бошњака проглашаваjу Турску за „маjку“ [51]. Испада да су они коjи су управо уништили ту босанску хришћанску краљевину на коjи се бошњачке вође позиваjу, истовремено и творци Бошњака. Има неке ирониjе, да jе та турска „маjка“ укинула ту исту краљевину Босну и њеног последњег краља, коjи jе игром судбине био последњи деспот Србиjе [52] [53], пре њеног пада под те исте Турке.

Има нечег стварно бизарног на слици исламисте Изетбеговића, коjи на беретки носи стари грб Котроманића [54]. Ради се о истим оним Котроманићима, коjи су послали одред своjе воjске, као поjачање кнезу Лазару поводом битке на Косову, против истих оних муслиманских Турака, коjи су „маjка“ тих Изетбеговићевих муслиманских Бошњака. Наравно, на гробу тог истог Изетбеговића стоjи исламско-турски полумесец [55], под коjим jе уништена та држава Котроманића.

Такође, занимљиво jе видети како бошњачка страна себе представља на постмодерном Западу и у исламским земљама. На пример, током рата у Босни, Изетбеговић jе представљао себе као носиоца грађанског мултикултурализма, док се у исламским државама позивао на исламизам и звао џихад-добровољце. Нешто слично се ради и данас.

Дакле, овде видимо не само парадоксалне ствари, већ и ствари коjе су смешне из историjске перспективе, чак увредљиве и за сам ислам. У своjоj жељи да истера своj сулуди план, Изетбеговић jе створио нациjу и државу апсурда.

Закључак

Неки могу да замере, што се у овом тексту нисам више бавио Србима и њиховим страдањем у БиХ. Мислим да jе на ту тему написано доста добрих текстова, од стране већих стручњака. Циљ овог текста jе био да осветли неке чињенице, коjе су остале углавном заборављене. Између осталог, служи и као подсетник о страдању оних Бошњака, коjи нису били уз Изетбеговића, а коjи су сада потпуно заборављени. Такође jе приказан селективан однос коjи бошњачке институциjе у Сараjеву имаjу према сопственом народу и његовим жртавама. Таква селективност у перцепциjи jе jако корисна и хрватскоj страни, ради оправдавања сопствених потеза и ради бекства од сопствене одговорности.

Систематско одржавање мржње према Србима, кроз причу о Сребреници има за циљ код бошњачких исламистичких и западних група, како продужену антагонизациjу између народа у БиХ, тако и каналисање фрустрациjа и беса ка одређеноj етничкоj групи, ради ублажавања понижаваjућег осећаjа живота у западноj колониjи. Такво траjно одржавање селективне мржње према само jедноj групи, говори такође да се овде ради о могућоj психолошкоj припреми за неки нови рат. Дехуманизациjа само Срба, као људских звери и убица, упркос свему што се догађало, говори о jасноj потенциjалноj геноцидноj намери. Бошњачка страна jедва криjе своjе фрустрациjе, што Срби у Босни нису доживели судбину Срба у Хрватскоj.

С обзиром да jе Федерациjа БиХ подjеднако резултат рата, убиjања и етничког чишћења, као и Република Српска, онда иста логика коjу власти федерациjе примењуjу на РС може да се примени и на њу саму. Треба узети у обзир чињеницу, да у самоj Федерациjи постоjи велика сеграгациjа између етничких група, да у Мостару (на пример) постоjи апартхеjд између Хрвата и Бошњака, док су се из „мултиетничког“ Сараjева иселили Срби. Такође, треба узети у обзир да jе овде реч о градовима, коjи су по дефинициjи места веће толеранциjе. Дакле, ако jе таква ситуациjа у великим градовима, каква jе тек у унутрашњости? Чак и ако прихватимо пропаганду о Републици Српскоj, као „геноцидноj творевини“, с обзиром да jе РС део БиХ, то онда по дефинициjи чини и БиХ „геноцидном творевином“. Не треба заборавити да су стављањем потписа на Деjтонски споразум, западни политичари, бошњачка и хрватска страна признали ту исту „геноцидну творевину“. Уколико су jе већ тако „геноцидну“ званично признали, што сада одjедном желе да jе укину под изговором да jе „геноцидна“?

Петар Анђелковић

_________________________________

Напомене
[1] http://www.youtube.com/watch?v=2-754hzfCJc

[2] http://www.tanjug.rs/novosti1/34985/fikret-abdic-pusten-iz-zatvora.htm

[3] http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/311179/Fikreta-Abdica-ispred-zatvora-uz-pesmu-docekalo-nekoliko-hiljada-ljudi

[4] http://www.bosanskialim.com/rubrike/tekstovi_save/000375R024.PDF

[5] Ibid, стр. 19.

[6] Ibid.

[7] Ibid.

[8] Ibid, стр. 22.

[9] Ibid.

[10] Ibid, стр. 36.

[11] http://www.nytimes.com/2003/10/20/world/alija-izetbegovic-muslim-who-led-

bosnia-dies-at-78.html?pagewanted=2[&]src=pm

[12] http://www.barnsdle.demon.co.uk/bosnia/boselec.html

[13] http://www.bosanskialim.com/rubrike/tekstovi_save/000375R024.PDF, стр. 43.

[14] http://en.wikipedia.org/wiki/Croat-Bosniak_war

[15] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%

94%D0%B8%D0%B2%D1%98%D0%B0%D0%BA

[16] http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=36830

[17] http://www.posavski-obzor.info/forum/povijest/brigada-mesa-selimovic

[18]http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%83%D1%82%D0%BE%D

0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%BD%D0%B0_%D0%9F%D0%BE%D0%

BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%97%

D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B0_%D0%91%D0%BE%

D1%81%D0%BD%D0%B0

[19] http://www.trial-ch.org/en/ressources/trial-watch/trial-watch/profils/profile

/287/action/show/controller/Profile.html

[20] http://en.wikipedia.org/wiki/Dra%C5%BEen_Erdemovi%C4%87

[21] http://trial-ch.org/fileadmin/user_upload/documents/trialwatch/Srebrenica_

Report2004.pdf, стр.24.

[22] http://tech.mit.edu/V115/N52/muslims.52w.html

[23] http://en.wikipedia.org/wiki/Lasva_Valley_ethnic_cleansing

[24] http://www.hrw.org/reports/2004/ij/icty/2.htm#_Toc62882594

[25] http://www.rferl.org/content/Child_Soldiers_Of_The_Balkans/1349516.html

[26] http://www.freerepublic.com/focus/f-news/1193508/posts

[27] http://www.militaryphotos.net/forums/showthread.php?143885-Army-of-the-Rep-of-

Bosnia-and-Herzegovina-%281991-1995%29-Read-the-first-post-carefully!/page4

[28] http://www.militaryphotos.net/forums/showthread.php?143885-Army-of-the-Rep-of-

Bosnia-and-Herzegovina-%281991-1995%29-Read-the-first-post-carefully!/page7

[29] http://l43.photobucket.com/albums/e399/RaulRigel/Yugoslav%20Wars/a15ee7.jpg?t=1225675430

[30] http://i43.photobucket.com/albums/e399/RaulRigel/Yugoslav%20Wars/a18ao9.jpg?t=1225675440

[31] http://i43.photobucket.com/albums/e399/RaulRigel/Yugoslav%20Wars

/ApicturetakenonApril61992showsaBosn.jpg?t=1225675141

[32] http://i43.photobucket.com/albums/e399/RaulRigel/Yugoslav%20Wars/FemaleBosniakfighters.jpg

[33] http://img193.imageshack.us/img193/8207/bosnianchildren692.jpg

[34] http://www.youtube.com/watch?v=6DZbjyj0Tnw[&]feature=related

[35] http://www.youtube.com/watch?v=-eThmFpWFGU

[36] http://en.wikipedia.org/wiki/Bosnian_Genocide_Case

[37] http://www.usatoday.com/news/index/bosnia/feb96/nbos165.htm

[38] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007[&]mm=02[&]dd=26[&]nav_

category=64[&]nav_id=234143

[39] http://www.hrw.org/reports/2004/ij/icty/2.htm#_Toc62882594

[40] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%B

8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8_%28%D0%BD%D0%B0%D1%80%

D0%BE%D0%B4%29

[41] http://webrzs.stat.gov.rs/axd/Zip/SN31.pdf

[42] http://www.stat.gov.mk/pdf/kniga_13.pdf, стр. 34.

[43] http://en.wikipedia.org/wiki/Croatian_Defence_Forces

[44] http://en.wikipedia.org/wiki/Croatian_Defence_Council

[45] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/prometejski-projekt-i-komadanje-srbije.html

[46] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D1%81%D0%BE%D0%

BA%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D1%82%D0

%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA_%D0%B7%D0%B0_%D0%91

%D0%BE%D1%81%D0%BD%D1%83_%D0%B8_%D0%A5%D0%B5%D1

%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%83

[47] http://en.wikipedia.org/wiki/EUFOR_Althea

[48] http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c4/Coat_of_Arms_of_

Bosnia_and_Herzegovina_%281992-1998%29.svg/448px-Coat_of_Arms_of_Bosnia_and

_Herzegovina_%281992-1998%29.svg.png

[49] http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/87/Coat_of_Arms_of_

the_House_of_Kotromani%C4%87.svg/341px-Coat_of_Arms_of_the_House_of_

Kotromani%C4%87.svg.png

[50] http://www.fleabyte.org/Merckelbach-history/chapter-07/07.5-fleur_de_lys.jpg

[51] http://www.youtube.com/watch?v=r-gCPvGg3go

[52] http://en.wikipedia.org/wiki/Stefan_Tomasevic

[53] http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%

D0%A2%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

[54] http://pressrs.ba/upload/boxImageData/2012/3/13/155830/alija-izetbegovic200.jpg

[55]  http://4.bp.blogspot.com/_4sDK3codoaA/S4RdgNTtbUI/AAAAAAAACqI/h5sjK2nt888/

s400/bosnia+alija+izetbegovic+grave.jpg

 

 

Извор: vaseljenska

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: