TEROR HRVATSKIH SEPARATISTA NA DUBROVAČKOM PRIMORJU

Datum objave: ponedeljak, 9 jula, 2012
Veličina slova: A- A+

sasa.jpgSokoli su se i pre ujedinjenja 1918. nalazili u sukobu sa hrvatskim separatistima i delom katoličke crkve. Sokoli su bili prepreka hrvatskim separatistima u ostvarivanju njihovih ciljeva. Zato su separatisti zajedno sa delom katoličkih sveštenika težili da svim sredstvima onemoguće rad sokola. Sa izdavanjem antisokolske poslanice katoličkog episkopata, donesene na konferenciji od 17. novembra 1932, i njezinim objavljivanjem putem štampe i čitanjem u katoličkim crkvama 8 januara 1933. došlo je do otvorenog sukoba.  U Izveštaju za 3 redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola 1933. ističe se: „Napadaj nas nije iznenadio, jer neraspoloženje sa strane katoličkog episkopata bilo nam je već i od pre  poznato i osećali smo ga na svakom koraku”. (1) U listu  ,,Dubrovačka tribuna” 1933. u članku ,,Pop Dukaj i mađar Salkaj, vode križarsku vojnu … “ istaknuto je : ,,U poslijednje vrijeme javljeno je iz naših okolnih sela nekoliko ispada za koje je utvrđeno da su im auktori križari i njihovi časni vođe”. Župniku Don Karlu Dukaju  smetao je rad Milovčića koji je organizovao prvu sokolsku četu u Ošlju. Na dan Sv.Petra i Pavla, pop Dukaj je održao propovjed punu aluzija na sokolstvo i njegove pionire, prikazujući ih kao protivnike crkve i vjere. Iste večeri sastao se Milovčić u jednom društvenom lokalu sa tamošnjom učiteljicom, razgovarajući o sokolskoj organizaciji. Župnik Dukaj upao je u lokal vičući i psujući Milovčića sa raznim pogrdnim rečima. Pop  Dukaj se branio da on nije napao sokolstvo kao takvo, nego samo neprijatelje crkve. Posle kratkog objašnjenja  Dukaj je  Milovčića udario šakom u lice. Kada je  Milovčić hteo da reaguje, župniku je priskočio u pomoć njegov zet Mađar Ferenc Salkaj. Zajednički su napali  Milovčića i teško ga povredili, tako da je iste večeri morao da ide u banovinsku bolnicu u Dubrovniku gdje mu je ukazana potrebna pomoć. (2)

Povodom sukoba u Senju 8 i 9 maja 1937. koje su izazvale Pavelićeve “ustaše” mnoge crkve u Dubrovniku istakle su crne zastave. Među njima i biskupov dvor. (3) U listu „ Dubrovnik” preneto je službeno saopštenje da među ubijenim i ranjenim licima ima i onih koji su osuđivani radi učešća u ličkoj ustaškoj aferi i onih koja su poznati kao komunisti.(4) List „ Dubrovnik” je konstatovao da su fratri franjevci a za njima dominikanci i biskup u Dubrovniku žalili za “ustašama” i analizirajući njihove reakcije na vest o smrti biskupa Frane Ućelinija-Tice istakao : „ Dok su oni oplakivali i time glorifikovali takove elemente, većina u gradu nije ni bila na čistu čemu ta žalost. … Ali kad je …preminuo ne samo jedan njihov brat u Hristu, već istinski rodoljub, propovjednik bratske ljubavi i vjerske snošljivosti, kad je cio čestiti i pravi Dubrovnik zaridao za ovako teškim gubitkom, ti isti sluge božje ne dadoše nikakvog znaka saosjećaja. S jedne strane žale i glorifikuju antidržavne elemente a ovamo bagatelišu prave, iskrene i čestite rodoljube. I ova čeljad odgajaju i školuju mladost, narodnu uzdanicu, u svojoj gimnaziji. Ima li se ta, od njih odgojena mladost, ugledati u one, koje njihovi učitelji žale i glorifikuju ? ”(5)

U časopisu „Bratstvo”, Glasniku sokolske župe Osijek, objavili su vest preuzetu iz splitskih novina da je u Blatu uhapšen od strane opštinskog redara Batistić, starešina Sokola i upravitelj škole u tom mestu. Hapšenje je izvršeno po nalogu općinskog načelnika, navodno zato što bi starešina Sokola dozvolio da omladina pleše u sokolani, bez prethodnog općinskog odobrenja. Općinski redar je uperio svoj službeni samokres na starešinu sokola i kazao mu da ga hapsi po nalogu „komandanta  mjesta”, te ga je priveo u zatvor stavivši mu lance na ruke. Taj postupak izazvao je proteste svih dobronamjernih ljudi na otoku Korčuli. Zbog toga je sreski načelnik u Korčuli naredio da se Batistić pusti na slobodu dok je općinski redar sproveden u Dubrovnik i protiv njega se vodio postupak (6) Na Uskrsni Ponedeljak 1938. priredili su izlet naraštajci dubrovačkog Sokolskog društva u Luku Šipansku. U novom sokolskom domu održali su priredbu. Prostrana dvorana Doma bila je dupkom puna težaka i ribara sa ostrva  Šipan, koji su aplauzom nagrađivali ritmičke vježbe naraštajaca i naraštajki. Na programu su bile i patriotske pesme Vojislava Ilića i Silvija Kranjčevića, koje je narod sa suznim očima pratio i živim aplauzom odobravao. U članku o ovoj proslavi u listu ,,Dubrovnik” istaknut je postupak mjesnog župnika, koji je po nagovoru funkcionera jedne političke stranke zakazao procesiju za kišu baš u tri sata popodne za koji sat je bila najavljena Sokolska priredba. Uzalud su mu 12 najuglednijih mještana poslali pismenu molbu da održi procesiju posle mise, kako je bio običaj na Šipanu. Župnik je sa uvrjedama odbio da izađe u susret velikom broju dobrih katolika članova sokolskih četa u Luci i Suđurđu. Radi ovog postupka župnika priredba je nastupila dva sata kasnije nego je bila najavljena.

Sokolsko društvo Dubrovnik uputilo je 28. jula 1938. predstavku M. Stojadinoviću : „Da bi omeli napredak sokolstva u srezu Dubrovnik, koje je brojalo 26 sokolskih četa, sa oltara se propovedalo protiv sokolstva i pretilo paklenim mukama onima, koji stupe, ili ostanu u sokolskoj organizaciji. Čak, štaviše, pretilo se i životom i imovinom. Neki su naši članovi bili zaista tučeni, a nekima je upropašćena imovina. U godini 1936. paljeni su stogovi sena i iščupano na stotine čokota loze našim članovima, potpaljena je sokolana u Orašcu. Godine 1937. zapaljen je sokolski dom sokolske čete Popovići (Konavle). Iste godine je rulja separatista polupala izloge na dućanima naših članova, a pre nekoliko dana, pod kuću u kojoj se nalazi sokolska četa u Postrenju, podmetnut je dinamit.” Usled ovakvih pritisaka sokolske čete u Mrcinama, Vitaljini, Pločicama, Komolcu i Osojniku sasvim su prestale sa radom.(7) U članku „Sokolskim radnicima pale kuće“ objavljenom 15.oktobra 1938. u „Bratstvu“,  navodi se : „U Orašcu, naprednom mestu u blizini Dubrovnika, zapaljena je kuća jednom sokolskom radniku dok je s majkom boravio u Dubrovniku. Kao opomena da će to nedelo biti izvršeno izvešena je nekoliko dana pre crna zastava. Budući da je na isti način dat znak i starešini čete br. Rakidiji, bojazan je da će i njegova kuća biti zapaljena, u toliko pre što se njegovom zaslugom podiže u Orašcu sokolski dom.  Sve u interesu slobode i pravde.“(8)

U članku „Postupak jednog sveštenika” objavljenom u listu „Dubrovnik” iz Čibače (Župa dubrovačka) navodi se da je Nikola Simatović, član Sokolske čete Donja župa umro 16.12.1938. u 23-oj godini života. Završio je jednomesečni župski i dvomesečni vojni tečaj u Beogradu. Kao vojnik učestvovao je na Svesokolskom sletu u Pragu 1938. Naglo mu je pozlilo i po izričitoj želji bolesnikovoj koji je želeo da se ispovjedi i pričesti, pozvan je oko 4 sata posle ponoći katolički sveštenik don Miho Arburić. Iako pozvan sveštenik nije hteo da dođe. Istog jutra prošao je pored bolesnikove kuće idući za Dubrovnik, a da nije svratio. U listu „Dubrovnik” je istaknuto: „Ovakav postupak svećenikov nije teško rastumačiti kad se zna da je radi napadaja na Sokolsku četu Donja župa bio već i sudski kažnjavan, ali je teško narodu razumjeti da ovakovi svećenici primaju još i državnu platu kao dar za svoj razorni i nekršćanski rad na selu”.

Sa sporazumom Cvetković-Maček 26.8. 1939. i stvaranjem Banovine Hrvatske hrvatski separatisti pojačavaju svoj pritisak na Srbe katolike, jugoslovene i sokole.

U sokolskom domu u Župi dubrovačkoj u kome su stanovali privremeno pozvani u vojsku po pisanju „Dubrovnika”: „neki zlikovci namjestiše jednu topovsku čauru napunjenu ekrazitom, zalivenu cementom i proviđenju sa upaljačem, fitiljom. Srećom da su vojnici, koji su tu u Sokolskom domu, otkrili taj atentat i osujetili ga, ali do sada, koliko znamo, nijesu pronađeni zlikovci.” Hajku na sokolske domove podsticala je štampa, naročito klerikalna. U „Dubrovniku” se isticalo : „objavljuje takove napise, koji indirektno podstiču neodgovorne elemente da protuzakonito posižu za sokol. imovinom, pa time sami seju nered i nezakonitost, ”(9)  U listu „Dubrovnik” navodi se da je postavljena  dinamitna patrona pod vrata stana žandarma narednika Mandarića u Kuparima. Uhapšeno je 9 članova „Hrvatske seljačke zaštite” kod kojih je pronađen eksploziv i dopisivanje sa satnijom, bataljonom i brigadom …(10) Sem hapšenja “hrvatskih omladinaca” u Župi Dubrovačkoj, list „Dubrovnik” javio je da je u noći 6 omladinaca napalo jednog stražara. U listu  se ističe : „Svi napadači i ako poznati – nalaze se na slobodi.” (11)

List „Dubrovnik” je vodio polemiku sa hrvatskom štampom o tome ima li progona u Banovini Hrvatskoj. U  članku „Doktoru  Krnjeviću  na  znanje”  „Dubrovnik”  reagovao  je   na  izjavu  predstavnika  H.S.S.  o  četiri  slučaja  progona  odgovorivši  da: „u  samome   Dubrovniku  i  to  kod  samo  jednog  nadleštva, Gradskog Poglavarstva  od  sporazuma  do  danas  otpušteno, uprav  na  ulicu  bačeno, tačno  70 (sedamdeset) lica, koja  su  stalno  bila  namještena  dugi  niz  godina….Ovo  je  samo, g.dr. Krnjeviću, u Dubrovniku, i to  samo  jednog  nadleštva. Šta  mislite  g. Krnjeviću, koliko  je  sličnih  progona  kroz  današnju  banovinu  Hrvatsku”.(12)

U članku „Pišu nam iz Dubrovnika“ izašlom u ,,Sokolskom glasniku”: „Nakon mnogobrojnih  otpuštanja  sokolskih  članova   i  Jugoslovena  iz  dubrovačke  opštine, 13 marta  su došle na red nove žrtve, pa su iz službe  gradskog  poglavarstva  otpušteni  inžinjer  Jozo  Dražić,  stalni  činovnik  sa  9  i  po  godina  službe;  Milivoj  Čurlica,  stalni činovnik, sa  isto  toliko  godina  službe;  Ivo  Premić,  strojar  vodovoda,  sa  8  godina  službe;  i  Ivo  Labaš,  čuvar  bolnice,  sa  5  godina  službe. Jedini   razlog   njihovog   otpuštanja   je,   što   su   članovi  Sokola. Otpušten  je  također  i  Andro  Žile,  činovnik   blagajne, sa  8  godina  službe, zato  što  je  Jugosloven. – Čitava  trezvena  i  čestita  javnost  je  ogorčena  zbog  ovih  sramotnih  progonstava”. (13) List „Dubrovnik” preneo je vest o otpuštanju ekonoma Banovinske bolnice u Dubrovniku, gospara Vlaha Goce-Gučetića i činovnika Đokice Jelušića. Komentar lista bio je : „Razlog ? Obojica su Srbi, prvi katoličke, a drugi pravoslavne vjere.” (14) Javljajući o otpuštanjima iz službe Gradskog poglavarstva list „Dubrovnik” je spomenuo da je među njima i Vlaho Lonza, otac porodice koji je u službi općine proveo 12 godina kao šofer. (15)

Časopis „Jadranska straža“ iz Splita januara 1940. preneo je izveštaj Povjereništva Jadranske straže Suđurađ : „Radi mjesnih prilika povjereništvo nije priredilo većih zabava i manifestacija, već se proslava Jadranskog dana obavila održavanjem svečane sjednice“. Oblasni odbor Jadranske straže u Dubrovniku proslavio je 31.oktobra 1940. Jadranski dan održavši svečanu sednicu na kojoj je predsjednik Dušan Bašić u pozdravnom govoru istakao istorijsku važnost Jadranskog dana. U izveštaju se ističe: „Drugih priredaba nije bilo zbog sadašnjih teških prilika. Toga dana na društvenim prostorijama vijala se društvena zastava“. Dok se u Banovini Hrvatskoj Jadranska straža našla u teškim prilikama  u Zetskoj banovini radila je normalno. Mjesni odbor Jadranske straže Tivat proslavio je Jadranski dan 31.10.1940. priredivši besplatnu bioskopsku predstavu za sve kaplare, vojnike i mornare tivatskog garnizona. Istog dana uveče, a posle redovne bioskopske predstave, priređen je za sve učesnike ples. (16)

Hrvatski separatisti težili su da Boku Kotorsku pripoje Hrvatskoj. U dopisu iz Kotora pisanom krajem marta 1940. za list „Dubrovnik” ističe se kampanja od strane dela hrvatskih intelektualaca koji su osnovali Hab i podela letaka sa potpisom Hab-a. U letku se pozivaju hrvatske mase u borbu za prisajedinjenje Boke Kotorske Hrvatskoj banovini zato što je ovaj kraj ,,stoljećima dijelio sudbinu ostale Hrvatske i bio pretstraža Hrvatstva na najjužnijoj granici Hrvatske narodne sfere” . (17)  U članku ,,Još nekoliko primjera ,,velikodušnosti” u listu „Dubrovnik” ističe se da je iz fonda ,,zimske pomoći” za dubrovačke siromahe poslano u Boku Kotorsku 5.000 dinara ,,za neke ,,političke žrtve” u stvari za ljude koji su pružili dovoljno dokaza da im se ne mogu povjeravati delikatni poslovi u državnim preduzećima.”(18)

Dubrovnik je bombardovan 6.aprila 1941. Posle rasula vojske franjevac otac Toma Tomašić sa grupom domagojaca razoružavao je na gradskim vratima od Pila vojnike koji su išli svojim kućama. Oružje je prenosio u ustaške centre. Prve nemačke motorcikliste 17. aprila 1941. dočekao je HSS-ovski  predsednik opštine, advokat Dr. Josip Baljkas i izjavio im da je doživio najsrećniji dan u životu. Narodna zaštita HSS i redarstvena stanica u Dubrovniku stavile su se na raspolaganje NDH. Zaštitari, naoružani i u civilnim odelima, učestvovali su u sprovođenju ustaškog terora. U Dubrovniku su bivši austrijski oficiri obnovili domobranstvo (19) Još prvih dana okupacije u Dubrovniku skinuti su svi natpisi ćirilicom. Srbi i Jevreji morali su predati ustašama radio-aparate, fotokamere, mašine za pisanje, gramofone, nalivpera. U sve srpske i jevrejske ustanove i radnje postavljeni su ustaški komesari, sa najvećim ovlašćenjima. Ustaše su konfiskovale „Vilu Banac“ Bože Banca. U stan Jaše Miloslavića, dopisnika lista „Vreme“, u ulici „Između palača“ broj 4 upale su ustaše 5.maja 1941. i posle zverskog mučenja, streljale ga. Jaša Miloslavić bio je sekretar Dubrovačkog radničkog društva.  Posle preuzimanja civilne vlasti ustaše su terorisale dubrovčane juna, jula i avgusta 1941.  Organizator terora bio je ustaški logornik profesor Mladen Kaštelan, viđeni član Domagoja.  U okolini Sarajeva  ubijen je 16.juna 1941. Branko Hope, član Sokolskog društva Dubrovnik. Kulminacija ustaškog terora u Dubrovniku bila je  krajem jula i početkom avgusta. U hotelu Central  i u manastiru Sv. Marije ustaše su uredile nove prostorije za uhapšene. (20) U Dubrovniku ustaše od 17 aprila hapse Srbe pojedinačno, a tokom juna, jula i avgusta masovno. Uhapšeni Srbi sprovedeni su 26 juna u Sarajevo, odakle ih nakon 12 dana, zajedno sa Srbima iz Sarajeva transportuju u logor Danica. Posle osam dana upućeni su u logor Jadovno. U Dubrovniku veći broj Srba pohapšen je od 27 jula do 5 avgusta. U noći 3 avgusta uhapšeni su Milka, Milan, Gojko, Bosiljka i Petar Ivanković, Zagorka Tošović, porodica Sparavalo, porodica Čorlija. Uhapšeni su zatvoreni u garažu kuće Banac na Pločama. Oko 4 sata izjutra odvezli su ih autobusom u Mostar. Zajedno sa drugim uhapšenim Srbima, željeznicom u stočnim vagonima, preko Broda i Zagreba, upućeni su u Gospić, odnosno logor Jadovno. U „Izjavi Milke Tošović o  hapšenju Srba u Dubrovniku tokom jula i avgusta 1941 godine i o svom zatočeništvu u ustaškim logorima” datoj komesarijatu za izbeglice u Beogradu od 25. februara 1942. navodi se :  „ 28.juna 1941. g ušla je u Dubrovnik  hrvatska vojska i preuzela vlast, a kratko vreme posle toga ustaše su počele progoniti Srbe kako pravoslavne tako i rimokatolike.  Početkom meseca jula 1941. uhapšeni su po ustašama: Mitrović Boško, srpsko-pravoslavni prota, Kandić Mirko, pomorski kapetan, Hercegović Miho, knjižar, dr. Buconjić, advokat i dr. Vencilović Milan, lekar. Prva dvojica su pravoslavne vere a potonja trojica rimokatoličke. … 1.avgusta 1941. uhapšeni su po ustašama : Tošović Jovo, knjižar, ja, njegova žena i naši sinovi Dušan i Bogdan, Korčulanin, privatni činovnik, njegova žena i kćerka, jedan pomorski kapetan iz Cavtata, kojemu ne znam ime, te još nekoliko Srba seljaka rimokatoličke vere iz okolice Dubrovnika, kojima ne znam ime. Svi mi uhapšeni 1.avgusta strpani smo u jedan kamion sa vezanim  rukama na leđima i sprovedeni u Mostar. … a potom smo svi otpremljeni u Gospić.“ Milka Tošović videla je kako isprebijane ljude iskrcavaju iz kamiona. Bačeni su u jamu Badanj. Među njima su bili i njen muž Jovo i sinovi Dušan i Bogdan. U jami kod sela Trsteno 4.10.1941.  nađeni su leševi 13 osoba (21)  Među prvim  žrtvama ustaškog terora bili su činovnici Trgovačko-industrijalne banke u  Dubrovniku (bivšaSrpska banka). Ustaše su uhapsile sve članove upravnog odbora i činovnike do kojih su mogli da dođu. Od  direktora do čistača. Uhapšeni su Jovo Bravačić, Stijepo Murati, Nikša Račeta, Dušan Traživuk, Draginja Vukšić, Miljenko Lazarević i Spaso Romović. Svi su vezani  povedeni 7. jula u Zagreb. Savu Miljanovića, člana upravnog odbora banke, ustaše su iz voza bacile u Neretvu, u kojoj se udavio. Uhapšeni su sem Stijepa Murati i Nikše Račete, bili preklani 5.avgusta u Maksimiru.  Ustaše su 4. avgusta pohapsili 46 Srba, Jevreja i drugih njima nepoćudnih osoba,  u namjeri da ih upute u logore. Italijani su to sprečili, a 7.septembra preuzeli su svu vlast u Dubrovniku.  Po nalogu Italijana izvjestan broj dubrovačkih ustaša koljača napustio je Dubrovnik. (22) Iz Izveštaja Obaveštajnog odeljenja Druge armije od 4.juna 1941. : „U Dubrovniku su Srbi i Crnogorci opomenuti da se u roku od tri dana vrate u mesta odakle su rodom. Intervencijom naših vojnih vlasti ublažena je ova nepromišljena mera” . (23)

Sokoli su kao najmasovnija i najborbenija jugoslovenska organizacija, bili prepreka hrvatskim separatistima u ostvarivanju njihovih ciljeva, stvaranja nezavisne Hrvatske. Protiv sokola su se uporno i svim sredstvima  borile Katolička crkva i HSS. Pre Drugog svetskoh rata novine su pisale o napadima na sokole. Sa sporazumom Cvetković-Maček 1939. i stvaranjem Banovine Hrvatske hrvatski separatisti pojačavaju svoj pritisak na Srbe katolike, jugoslovene i sokole. Sve  što  se  događalo  u  Dubrovniku  i okolini  u Banovini Hrvatskoj  bilo  je uvod  u  sve  ono  što  se   dešavalo  u NDH. Ustaške žrtve završile su u logoru Jadovno. Oni koji su bežali od  ustaša  sklanjali   su  se  u Boku Kotorsku.

 

Saša Nedeljković

član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

 

Napomene :

1. „Izveštaji za 3 redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola kraljevine Jugoslavije u Beogradu 23 aprila 1933“, str. XV, XVI, LI,  14,75, 76, 77 ; 

2.  ,,Pop Dukaj i mađar Salkaj, vode križarsku vojnu … “. ,,Dubrovačka tribuna”, Dubrovnik, 6 jula 1933, br. 209;

3.„Čudne pojave”, „Dubrovnik”, br.16, Dubrovnik, 22 maj 1937, str.3;

4. „Krvavi događaji u Senju”, „Dubrovnik”, br. 15, Dubrovnik, 15 maj 1937, str.3;

5.„Upoređenje, koje se ne smije zaboraviti”, „Dubrovnik”, br. 18, Dubrovnik, 5 Juni 1937, str.4;

6. „Po nalogu „Komandanta mesta”,  „Bratstvo”, br.3, Osijek,15 marta 1938, str. 40;

7. „Pišu nam sa Šipana”, „Dubrovnik“, br. 17, Dubrovnik,  30 aprila 1938, str. 3; Nikola Žutić, „Sokoli”, Beograd, str. 127;

8. „Sokolskim radnicima pale kuće“, „Bratstvo“, Glasnik sokolske župe Osjek, br. 10, 15. oktobra 1938, God. VII, Osjek, str.204 ;

9. „Postupak jednog sveštenika”, br. 1, „Dubrovnik”, 6. januar 1939, Dubrovnik, str.3; „Hajka na sokolske domove”, „Dubrovnik”, 4. novembra 1939, br. 44, Dubrovnik, str. 3;

10.„Brojanica zločina i dalje se puni …”, „Dubrovnik”,  br. 8,  Dubrovnik, 24 februara 1940, str. 4;

11. „Brojanica zločina i dalje se puni …a partijski zvočići pametno šute ..”, „Dubrovnik”,  br. 9,  Dubrovnik, 2 marta 1940, str. 4;

12. „Doktoru  Krnjeviću  na  znanje”, br.3, „ Dubrovnik” 20 januar 1940, Dubrovnik, str. 3;

13. „Pišu nam iz Dubrovnika “, Sokolski glasnik, br.12, God. XI, 22.mart 1940, Beograd, str. 5;

14. “Ruši pali udbinski dizdare …”, „Dubrovnik”,   19 oktobra 1940, br. 41, Kotor-Dubrovnik, str. 4;

15. “Otpušteni iz službe općine”, „Dubrovnik”, br. 38, 28 septembra 1940, Kotor-Dubrovnik, str.4;

16. Jadranska straža, str.33,br.1, januar 1940; str.508, 509, Decembar 1940,br.12, Split;

17. ,,Naši dopisi”, „Dubrovnik”,  6 aprila 1940, br. 14, Dubrovnik, str. 3;

18.  ,,Još  nekoliko  primjera ,,velikodušnosti”, „Dubrovnik”, br. 4, 25 januar 1941, Kotor-Dubrovnik, str. 4;

19. Mato Jakšić, „Dubrovnik 1941”, str.7-12, 19, 20, 37,42,50,133, Beograd 1966;

20. Mato Jakšić, Isto, str.37-40,60,66,75,76,98; Mile Nedeljković, „Hronika udruženja novinara Srbije 1941-2006“, Beograd, 2009, str.52 ;

21. Dr. Đuro Zatezalo, „Jadovno : kompleks ustaških logora 1941 knj. I”,str. 296-298; „Jadovno zbornik dokumenata knjiga II”,  str. 735, 814,  Beograd 2007;

22.  Mato Jakšić, Isto, str.80,97,98;

23. Kosta Nikolić, „Italijanska vojska i četnici u Drugom svetskom ratu 1941-1943”, str.48, Beograd 2009;




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top