Sukob postoji, ne smiruje se, već, naprotiv, iz dana u dan raste i preti krvavim obračunom Možda bi ovaj mudri tekst iz iz 1999. godine o ključnim problemima srpskog naroda, svežiji nego u vreme kada napisan, mogao da doprinese da u svakom od nas probudi potrebu za sopstvenim preispitivanjem. Ono jeste nalog svakog istinskog i iskrenog osećanja poraza, koji, sudeći prema komentarima na sajtu, propuštamo, uvereni kako smo samo mi bili u pravu, dok su krivci obavezno oni drugi, čak i „neobrazovani“ i „nedostojni“ narod. Smisao podsećanja na ovaj esej prof. Krestića mogao bi biti u tome da pokrene lanac istinskog razmišljanja umesto besmislene poplave nedostojnog međusobnog optuživanja.     O UZROCIMA NAŠIH

U Prvom svjetskom ratu, izolaciji i internaciji bili su podrvrgnuti Srbi koji su živjeli uz Drinu i u Sremu, a njihove kuće su spaljene ili korišćene za austrugarske vojne potrebe, što je početak etničkog čišćenja, izjavio je Goran Miloradović iz beogradskog Instituta za savremenu istoriju.     „Smatram da je to i početak etničkog čišćenja, jer s obje strane Drine i Save Srbi su činili kompaktno, većinsko stanovništvo. Prosijecanjem koridora kroz taj homogen prostor, u stvari, želilo se da se fizički odvoje Srbi“, istakao je Miloradović, u emisiji „Rat za civilizaciju“ Radio-televizije Republike Srpske. On je rekao da se to ne može podvesti pod pojam „sanitarnog koridora“, već da je riječ o

Dok se srpska izvršna vlast i kulturna elita do zemlje klanjaju zločinima koje su navodno počinili naši ratnici, zverstva počinjena nad srpskim stanovništvom se skoro sasvim prećutkuju, iako su ispovesti o njima, poput ove dve, i zastrašujuće, i potresne, i opominjuće Ovo nije „omaž svim porodicama i žrtvama rata“. Taman posla. Taj omaž su, rečeno je, bili „Bogujevci: vizuelna istorija“, izložba koju je decembra prošle godine Kulturni centar Beograda upriličio usred srpske prestonice, uz snažnu i otvorenu podršku najviših državnih dužnosnika. Iz tog „omaža“ su, uprkos pompeznoj najavi naveliko oglašavanoj u agencijama i mnogobrojnim sredstvima izveštavanja, svejedno bile izostavljene mnoge porodice i nebrojene žrtve rata, ali pompeznu najavu ipak niko

Jedan mali, izbledeli plišani meda i fotografija oca Mirka u formatu potrebnom za predratne lične karte. To su sve uspomene sestara Aleksandre (21) i Tanje (18) Stjelja, rodom iz sela Zagrad kod Benkovca. Danas žive u Barajevu nadomak Beograda, kod ujaka i ujne, koji se o njima brinu kao o svojoj deci. Njihova potresna, stravična izbeglička priča iz „Oluje“, jedna je od 30 koje je Srbija uvrstila u dokaze kontratužbe protiv Hrvatske za genocid.     Aleksandra je imala samo tri godine, a Tanja je još bila u stomaku majke Vedrane, kad su tog avgusta 1995. godine glavom bez obzira krenule sa još 200.000 drugih Srba iz Hrvatske ka Bosni. Njihovu kolonu 7. avgusta

Partizani, četnici, Srbi, Jugosloveni, otimačine kroz zajmove za preporod, prevare, mito i korupcija – sve to stalo je kao zid između matice i dijaspore. Umesto da se razvijaju zajedno, na obostranu korist, brojna i darežljiva srpska dijaspora dospela je u poziciju nerazumevanja s maticom rekla je dr Slavka Drašković u svom autorskom tekstu za dnevni list Danas. Srbija bi želela da su „oni tamo“ organizovaniji i složniji, svi redom bogati, ili bar bogatiji i uticajniji nego što jesu, i da svoj novac ulažu u otadžbinu. Dijaspora traži da „mi ovde“ budemo uređena, jaka i moćna država, da se s njima radi transparentno i po pravilima… Poverenje je izgubljeno, a razjedinjenost i podele