Miloš Milojević: Sećanje na Jasenovac je srpska stvar – nebitno šta o tome misli V. Ivančić

Kusturičin film će, kakav god bio, podsećati na užasna zlodela sunarodnika. Zato je smetao spomenik, zato bi smetale ekshumacije i zato će smetati film. Šta o tome misle Ivančić i ini ne bi trebalo da nas je briga

Ako je neko napadnut kao Jevrejin mora se braniti kao Jevrejin. Ne kao Nemac, ne kao Francuz, ne kao građanin sveta, ne kao zagovornik Prava Čoveka, ili ma šta drugo“ – Hana Arent, 1933.

Oprljeni Jasenovcem

Ostaci 1214 Jevreja, žrtava Holokausta, pronađenih na gradilištu u beloruskom gradu Brestu 21. maja je sahranjeno posle ekshumacije, piše Harec. Volonterska organizacija ZAKA, potpomognuta beloruskom vojskom, prenela je ostatke smeštene u sto dvadeset kovčega otkrivene pre četiri meseca na polju smrti gde se nalazio jevrejski geto.

Druga masovna grobnica pronađena je i ekshumirana nedavno u beloruskom gradu Njasvižu gde su nacisti krajem oktobra 1941. godine pobili četiri hiljade Jevreja. U januaru ove godine volonteri ZAKA su izveli ronilačka istraživanja na dnu Dunava u Mađarskoj kako bi pronašli skelete više od deset hiljada Jevreja. Njihova tela su, posle streljanja, bačena u reku 1944. i 1945. godine.

Isti izraelski list objavio je opsežnu i potresnu priču o zatočenicama koncentracionog logora Ravenzbrik koje su, uz pomoć urina ispisivale poruke. Njima su  obznanile medicinske eksperimente kojima su ih podvrgli nemački zlikovci.

Mati Kočavi i njegova kći Maja, pokrenuli su na društvenoj mreži Instagram nalog Evine priče, gde je pitoreskno prikazan sadržaj inspirisan dnevnikom trinaestogodišnje Eve Hejman stradale u Holokaustu.

Ophrvan senzacijama o zločinjenju njegovih sunarodnika, baš u danima po obeležavanju Dana holokausta, ugledni nemački novinar zabeležio je u nedeljniku jevrejske manjine u Nemačkoj „Puca meni prsluk, za vaše Aušvice. Živo me boli Kurcio za vaše in vivo eksperimente“. „Neka mokre, manje će da plaču“, i sve u tom smislu.

Kolumnista se zabrinuto obratio američkom filmskom reditelju Stivenu Spilbergu i upozorio da njegova potresna Šindlerova lista može da posluži kao inspiracija za nekog izraelskog vojnika, kada se u noćnim dežurstvima sretne sa senima svoje počivše beloruske prababe, da natanka interkontinentalnu raketu i nuklearnom ognju preda neki nemački grad. Suzan Vojčicki, generalnu direktorku Jutjuba, pozvao je da smesta makne sadržaj Šoa fondacije, ogromnu zbirku snimljenih svedočenja preživelih žrtava Holokausta. „Ne dopusti da te tvoje jevrejsko poreklo spreči da doneseš ispravnu odluku“, poručio je zabrinuti kolumnista.

Naravno, ovo se nije desilo. Niti se može desiti.

Kolumnista ni u kom slučaju ne bi više bio ugledan. Možda više ne bi bio ni kolumnista. Bez obzira da li ga Nemci zovu boljševikom, a Rusi nacistom. Ideološke diskvalifikacije šovinista, koje kao udarničke značke i uspomene na minuli rad nosi za reverom, ne bi puno pomogle.

Naravno, ništa od ove prirodne grobljanske suzdržanosti ne važi kada su posredi žrtve jednog drugog naroda. Srba.

Tako Viktor Ivančić, kolumnista tjednika Novosti, novina Srba za izlog u etnički očišćenoj Hrvatskoj, beleži o jednom od najvećih logora smrti u ratom zahvaćenoj Evropi. „Puca meni prsluk, Kusturice, za tvoj Jasenovac! Živo me boli Kurcio za tvoju košaru punu srpskih očiju kojom pozivaš na slijepu mržnju!“.

Ivančić nas upozorava na još nesnimljeni film o Jasenovcu, koji je najavio Emir Kusturica, „musliman kao srpsko-pravoslavni fanatik“.

Nemamo pojma da li će Kusturičin film uopšte biti snimljen. Niti da li će biti vredno umetničko ostvarenje ili ne. Moram, unapred, da priznam da me ne dojmi preterano Kusturičin filmski izraz.

No, ako Kusturica prikupi odgovarajuća sredstva, a upućeni kažu da je vičan toj raboti, onda neka snimi film.

Možda će to biti jedan u nizu filmova o velikom zločinu. Pa će se u toj niski, može-biti, naći neki film koji nije previše mučan a da istovremeno ime i snažni katarzični efekat u skladu sa senzibilitetom Viktora Ivančića. Kao, na primer, Kapo, Đila Pontekorva.

Za anti–Kusturičinu tiradu Ivančić ima tobože humanistički razlog. „Snimi li film o Jasenovcu, bit će to umjetnički doprinos ekonomiji nacionalne srdžbe: redatelj će žrtve genocida investirati u buduća krvoprolića“, upozorava.

Naravno, svi mi znamo da za takvu bojazan mesta nema. Etiologija ljudskih činova je ipak malo složenija. Ljudi ne uzimaju mačetu pošto odgledaju film o genocidu u Ruandi a onda mahnito sakate svoje susede drugačijih fizionomija lica. Niti ljude bacaju u jame jer nisu lako mogli da dobiju mesto opštinskog pisara u Kraljevini Jugoslaviji. Zlo, ipak, nije toliko banalno.

Pošto je očito da, kakav god bio, Kusturičin film neće imati onakav efekat koji mu Ivančić olako spočitava pitamo se – zašto mu onda smeta?

Usudiću se da spekulišem: zato što će podsećati na Jasenovac. Samo i jedino zato. To je refleksna reakcija, uobličena u intelektualističku formu. Kao kada dodirnete vrelu ringlu i samo munjevito izmaknete ruku, bez detaljne elaboracije o mogućim medicinskim posledicama.

Film će, kakav god bio, podsećati na užasna zlodela sunarodnika. Zato je smetao spomenik, zato bi smetale ekshumacije i zato će smetati film. Ne zbog onoga što bi tobože mogli da izazovu nego zbog onoga što jesu.

Ali, sećanje na Jasenovac je, ipak srpska stvar.

Šta o tome misle Ivančić i ini ne bi trebalo da nas je briga.

Autor: MILOŠ MILOJEVIĆ

Izvor: STANjE STVARI

Vezane vijesti:

Milan Ružić: Pismo Maksa Luburića Viktoru Ivančiću

Pismo Maksa Luburića Viktoru Ivančiću pisano Milanom Ružićem

Viktor Ivančić: Puca meni prsluk, Kusturice, za tvoj Jasenovac!