Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Милош Милојевић: Сећање на Јасеновац је српска ствар – небитно шта о томе мисли В. Иванчић

Датум објаве: субота, 1 јуна, 2019
Величина слова: A- A+

Кустуричин филм ће, какав год био, подсећати на ужасна злодела сународника. Зато је сметао споменик, зато би сметале ексхумације и зато ће сметати филм. Шта о томе мисле Иванчић и ини не би требало да нас је брига

Опрљени Јасеновцем Остаци 1214 Јевреја, жртава Холокауста, пронађених на градилишту у белоруском граду Бресту 21. маја је сахрањено после ексхумације, пише Харец. Волонтерска организација ЗАКА, потпомогнута белоруском војском, пренела је остатке смештене у сто двадесет ковчега откривене пре четири месеца на пољу смрти где се налазио јеврејски гето. Друга масовна гробница пронађена је и ексхумирана недавно у белоруском граду Њасвижу где су нацисти крајем октобра 1941. године побили четири хиљаде Јевреја. У јануару ове године волонтери ЗАКА су извели ронилачка истраживања на дну Дунава у Мађарској како би пронашли скелете више од десет хиљада Јевреја. Њихова тела су, после стрељања, бачена у реку 1944. и 1945. године. Исти израелски лист објавио је опсежну и потресну причу о заточеницама концентрационог логора Равензбрик које су, уз помоћ урина исписивале поруке. Њима су обзнаниле медицинске експерименте којима су их подвргли немачки зликовци. Мати Кочави и његова кћи Маја, покренули су на друштвеној мрежи Инстаграм налог Евине приче, где је питорескно приказан садржај инспирисан дневником тринаестогодишње Еве Хејман страдале у Холокаусту. Опхрван сензацијама о злочињењу његових сународника, баш у данима по обележавању Дана холокауста, угледни немачки новинар забележио је у недељнику јеврејске мањине у Немачкој „Пуца мени прслук, за ваше Аушвице. Живо ме боли Курцио за ваше ин виво експерименте“. „Нека мокре, мање ће да плачу“, и све у том смислу. Милош Милојевић Колумниста се забринуто обратио америчком филмском редитељу Стивену Спилбергу и упозорио да његова потресна Шиндлерова листа може да послужи као инспирација за неког израелског војника, када се у ноћним дежурствима сретне са сенима своје почивше белоруске прабабе, да натанка интерконтиненталну ракету и нуклеарном огњу преда неки немачки град. Сузан Војчицки, генералну директорку Јутјуба, позвао је да сместа макне садржај Шоа фондације, огромну збирку снимљених сведочења преживелих жртава Холокауста. „Не допусти да те твоје јеврејско порекло спречи да донесеш исправну одлуку“, поручио је забринути колумниста. Наравно, ово се није десило. Нити се може десити. Колумниста ни у ком случају не би више био угледан. Можда више не би био ни колумниста. Без обзира да ли га Немци зову бољшевиком, а Руси нацистом. Идеолошке дисквалификације шовиниста, које као ударничке значке и успомене на минули рад носи за ревером, не би пуно помогле. Наравно, ништа од ове природне гробљанске суздржаности не важи када су посреди жртве једног другог народа. Срба. Тако Виктор Иванчић, колумниста тједника Новости, новина Срба за излог у етнички очишћеној Хрватској, бележи о једном од највећих логора смрти у ратом захваћеној Европи. „Puca meni prsluk, Kusturice, za tvoj Jasenovac! Živo me boli Kurcio za tvoju košaru punu srpskih očiju kojom pozivaš na slijepu mržnju!“. Иванчић нас упозорава на још неснимљени филм о Јасеновцу, који је најавио Емир Кустурица, „musliman kao srpsko-pravoslavni fanatik“. Немамо појма да ли ће Кустуричин филм уопште бити снимљен. Нити да ли ће бити вредно уметничко остварење или не. Морам, унапред, да признам да ме не дојми претерано Кустуричин филмски израз. Но, ако Кустурица прикупи одговарајућа средства, а упућени кажу да је вичан тој работи, онда нека сними филм. Можда ће то бити један у низу филмова о великом злочину. Па ће се у тој ниски, може-бити, наћи неки филм који није превише мучан а да истовремено име и снажни катарзични ефекат у складу са сензибилитетом Виктора Иванчића. Као, на пример, Капо, Ђила Понтекорва. За анти–Кустуричину тираду Иванчић има тобоже хуманистички разлог. „Snimi li film o Jasenovcu, bit će to umjetnički doprinos ekonomiji nacionalne srdžbe: redatelj će žrtve genocida investirati u buduća krvoprolića“, упозорава. Извор: Српски тједник Новости Наравно, сви ми знамо да за такву бојазан места нема. Етиологија људских чинова је ипак мало сложенија. Људи не узимају мачету пошто одгледају филм о геноциду у Руанди а онда махнито сакате своје суседе другачијих физиономија лица. Нити људе бацају у јаме јер нису лако могли да добију место општинског писара у Краљевини Југославији. Зло, ипак, није толико банално. Пошто је очито да, какав год био, Кустуричин филм неће имати онакав ефекат који му Иванчић олако спочитава питамо се – зашто му онда смета? Усудићу се да спекулишем: зато што ће подсећати на Јасеновац. Само и једино зато. То је рефлексна реакција, уобличена у интелектуалистичку форму. Као када додирнете врелу ринглу и само муњевито измакнете руку, без детаљне елаборације о могућим медицинским последицама. Филм ће, какав год био, подсећати на ужасна злодела сународника. Зато је сметао споменик, зато би сметале ексхумације и зато ће сметати филм. Не због онога што би тобоже могли да изазову него због онога што јесу. Али, сећање на Јасеновац је, ипак српска ствар. Шта о томе мисле Иванчић и ини не би требало да нас је брига.

Ако је неко нападнут као Јеврејин мора се бранити као Јеврејин. Не као Немац, не као Француз, не као грађанин света, не као заговорник Права Човека, или ма шта друго“ – Хана Арент, 1933.

Опрљени Јасеновцем

 

Остаци 1214 Јевреја, жртава Холокауста, пронађених на градилишту у белоруском граду Бресту 21. маја је сахрањено после ексхумације, пише Харец. Волонтерска организација ЗАКА, потпомогнута белоруском војском, пренела је остатке смештене у сто двадесет ковчега откривене пре четири месеца на пољу смрти где се налазио јеврејски гето.

Друга масовна гробница пронађена је и ексхумирана недавно у белоруском граду Њасвижу где су нацисти крајем октобра 1941. године побили четири хиљаде Јевреја. У јануару ове године волонтери ЗАКА су извели ронилачка истраживања на дну Дунава у Мађарској како би пронашли скелете више од десет хиљада Јевреја. Њихова тела су, после стрељања, бачена у реку 1944. и 1945. године.

Исти израелски лист објавио је опсежну и потресну причу о заточеницама концентрационог логора Равензбрик које су, уз помоћ урина исписивале поруке. Њима су  обзнаниле медицинске експерименте којима су их подвргли немачки зликовци.

Мати Кочави и његова кћи Маја, покренули су на друштвеној мрежи Инстаграм налог Евине приче, где је питорескно приказан садржај инспирисан дневником тринаестогодишње Еве Хејман страдале у Холокаусту.

Опхрван сензацијама о злочињењу његових сународника, баш у данима по обележавању Дана холокауста, угледни немачки новинар забележио је у недељнику јеврејске мањине у Немачкој „Пуца мени прслук, за ваше Аушвице. Живо ме боли Курцио за ваше ин виво експерименте“. „Нека мокре, мање ће да плачу“, и све у том смислу.

Милош Милојевић
Милош Милојевић

 

Колумниста се забринуто обратио америчком филмском редитељу Стивену Спилбергу и упозорио да његова потресна Шиндлерова листа може да послужи као инспирација за неког израелског војника, када се у ноћним дежурствима сретне са сенима своје почивше белоруске прабабе, да натанка интерконтиненталну ракету и нуклеарном огњу преда неки немачки град. Сузан Војчицки, генералну директорку Јутјуба, позвао је да сместа макне садржај Шоа фондације, огромну збирку снимљених сведочења преживелих жртава Холокауста. „Не допусти да те твоје јеврејско порекло спречи да донесеш исправну одлуку“, поручио је забринути колумниста.

Наравно, ово се није десило. Нити се може десити.

Колумниста ни у ком случају не би више био угледан. Можда више не би био ни колумниста. Без обзира да ли га Немци зову бољшевиком, а Руси нацистом. Идеолошке дисквалификације шовиниста, које као ударничке значке и успомене на минули рад носи за ревером, не би пуно помогле.

Наравно, ништа од ове природне гробљанске суздржаности не важи када су посреди жртве једног другог народа. Срба.

Тако Виктор Иванчић, колумниста тједника Новости, новина Срба за излог у етнички очишћеној Хрватској, бележи о једном од највећих логора смрти у ратом захваћеној Европи. „Puca meni prsluk, Kusturice, za tvoj Jasenovac! Živo me boli Kurcio za tvoju košaru punu srpskih očiju kojom pozivaš na slijepu mržnju!“.

Иванчић нас упозорава на још неснимљени филм о Јасеновцу, који је најавио Емир Кустурица, „musliman kao srpsko-pravoslavni fanatik“.

Немамо појма да ли ће Кустуричин филм уопште бити снимљен. Нити да ли ће бити вредно уметничко остварење или не. Морам, унапред, да признам да ме не дојми претерано Кустуричин филмски израз.

Но, ако Кустурица прикупи одговарајућа средства, а упућени кажу да је вичан тој работи, онда нека сними филм.

Можда ће то бити један у низу филмова о великом злочину. Па ће се у тој ниски, може-бити, наћи неки филм који није превише мучан а да истовремено име и снажни катарзични ефекат у складу са сензибилитетом Виктора Иванчића. Као, на пример, КапоЂила Понтекорва.

За анти–Кустуричину тираду Иванчић има тобоже хуманистички разлог. „Snimi li film o Jasenovcu, bit će to umjetnički doprinos ekonomiji nacionalne srdžbe: redatelj će žrtve genocida investirati u buduća krvoprolića“, упозорава.

Извор: Српски тједник Новости
Извор: Српски тједник Новости

Наравно, сви ми знамо да за такву бојазан места нема. Етиологија људских чинова је ипак мало сложенија. Људи не узимају мачету пошто одгледају филм о геноциду у Руанди а онда махнито сакате своје суседе другачијих физиономија лица. Нити људе бацају у јаме јер нису лако могли да добију место општинског писара у Краљевини Југославији. Зло, ипак, није толико банално.

Пошто је очито да, какав год био, Кустуричин филм неће имати онакав ефекат који му Иванчић олако спочитава питамо се – зашто му онда смета?

Усудићу се да спекулишем: зато што ће подсећати на Јасеновац. Само и једино зато. То је рефлексна реакција, уобличена у интелектуалистичку форму. Као када додирнете врелу ринглу и само муњевито измакнете руку, без детаљне елаборације о могућим медицинским последицама.

Филм ће, какав год био, подсећати на ужасна злодела сународника. Зато је сметао споменик, зато би сметале ексхумације и зато ће сметати филм. Не због онога што би тобоже могли да изазову него због онога што јесу.

Али, сећање на Јасеновац је, ипак српска ствар.

Шта о томе мисле Иванчић и ини не би требало да нас је брига.

Аутор: МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане вијести:

Милан Ружић: Писмо Макса Лубурића Виктору Иванчићу

Писмо Макса Лубурића Виктору Иванчићу писано Миланом Ружићем

Виктор Иванчић: Пуца мени прслук, Kустурице, за твој Јасеновац!

 

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top