Миладин Вујиновић: Први хрватски масовни злочин – крвава Беловарска крајина

На очиглед југословенских власти, Хрвати су још 1938, а нарочито од 1939. разоружавали Србе, писао је Миладин Вујиновић априла 1970. у листу СНО у Аустралији

                                                      „Да је небо лист књиге бијеле, 
Сиње море дивит од мастила,
не би се наши јади описали…“
Народна

О хрватским злочинима писано је доста у српској слободној штампи, а и књиге су о томе издаване на српском и страним језицима. Но, нико ни до данас нигде не осуди, већ, шта више, данас су у најприснијој сарадњи:  усташе, комунисти и Хрватска сељачка странка у борби против српског народа. Зато сам решио да за српске родољубе јавно сведочим, износећи злочине Хрвата које сам видео и преживео у Беловарској крајини, а што би употпунило свеукупну документацију о тим нељудима.

Захвалан сам Српској народној одбрани у Аустралији, која је одобрила штампање овог мог сведочанства.  Посебну захвалност дугујем људима око Српског гласника, који не жалећи труда ставише ову жалосну,  али истиниту документацију српској јавности на знање.

Фотокопија прве странице објаве Миладина Вујиновића

***

У среду, предвече 16. априла 1941. године, на два дана пре капитулације Краљевске југословенске војске пред силама осовине Немачком и Италијом,  залазило је сунце за пролистале лугове у долини реке  Чесме, а Беловарску крајину, између Било Горе, Калник планине и Мославачке  Горе, покрише сиво оловни облаци; с првим мраком над Беловарском крајином пада тамна ноћ.

Док су српска села гудовачке општине: Мало Кореново, звано Бостон и Мала Србија, Велико Кореново, Гудовац, Пргомељ,  Раич.  Клокошевац, Станчић, Тук и Бреза утонули у немо доба ноћи,  Хрвати су поставили страже  на свим прилазима Беловару и на свим прелазима реке Велике од пруге Загреб – Беловар до ушћа Велике у реку Чесму.  По свим поменутим селима Хрвати су поставили страже и запосели путеве, и те исте ноћи похватали још у постељама 197 Срба и 1 Српкињу Љубицу Проданић из села Доњи Гудовац кућни број 28.

Из села Болч, општина Фаркашевац, одведени су у Гудовац свештеник Бранко Брзин, учитељ Стеван Ивановић,  звонар цркве Св.   Недеље у Болчу Јово Шиљак,  Ђуро и син му  Мисирача, звани  Ђаја, отац и брат тршћанске попадије Милке, која је заклана у Трсту 1943 године. С мужем свештеником др Петром Војновићем, богослов сарајевске богословије Милорад Шиљак из Шарампова у Болчу ухваћен је у Гудовцу у кући Милана Проданића, Свештеник, учитељ и богослов били су сва српска интелигенција у тој околини.

Хрвати су  свим похватаним Србима саопштили да их они воде да положе присегу (заклетву) поглавнику и домовини хрватској!…

Похватане Србе чували су Хрвати у затворима општине, школе и биртији „Код Мојчана“ у Гудовцу.

Док су једни држали блокаду целе гудовачке општине, други су копали раку на Гемајди општинска ливада у Гудовцу,  поред леве обале Плавнице уздуж друма Беловар – Загреб.

Дан  је пролазио. Из Загреба је дошао у Гудовац, на позив унијата, Марка Павлешића из Пргомаља,  поглавников хрватски војсковођа Славко Кватерник.

Чим је стигао Славко Кватерник отпочело је извођење Срба из затвора, везани по двојица заједно и сви заједно између двојице конопцем.  Цикош,  Хрват Загорац из Рашча у Гудовцу, прочитао је Србима  СМРТНУ ПРЕСУДУ у име злочиначке „државе“ хрватске!

Срби су потерани на Гемајду. Гонило је на сваког везаног Србина, са сваке стране пута, по два Хрвата са ножевима на пушкама у ставу за клање.

На Гемајди, Славко Кватерник и унијат Мирко Павлешић су да се Стеви Вуксану, јунаку са Балкана, извади  живом срце! Јер је Стева био српски  добровољац и носилац ордена: двоглави Бели Орао добијен у Церској бици и Карађорђеве звезде са  мачевима, добијене на Кајмакчалану, где је Стеван био рањен у стомак, држећи левом руком да му црева не испадну,  док је десном руком изнео из бугарског рова живог бугарског официра-капетана и бацио га пред ноге Краљу Александру. Краљ Александар назвао је Стеву „Јунак са Балкана“, ставио му је Карађорђеву звезду на груди, а цео II  Гвоздени пук извршио је Стевану Вуксану поздрав у парадном маршу-дефилеу.

Хрватски доглавник питао је Стеву где му је стајала Звезда. Стеван одговара:  „На српском срцу“, а затим громко узвикну:  „Живела Небеска Србија!“

Славко Кватерник је био пренеражен, али се прибрао, ипак, и опсовао Стевану МАТЕР СРПСКУ. Стеван Вуксан му, попут Обилића и Принципа, достојанствено и хладно одговара:  „ТИ НИКАДА НЕЋЕШ УБИТИ СРПСКОГ ЈУНАКА, О КОМЕ ЋЕ СРПСКЕ КЊИГЕ ПИСАТИ“…

Кад Стевану извадише срце,  Цикош је командовао – ПОКОЉ!

Два тешка митраљеза проламали су долину Чесме. Срби су покошени по ногама, а затим рањени клани: недоклани бацани су у гроб, посути тоном неугашеног креча и многи још живи затрпани земљом! Србин Љубомир Швагоња из Малог Коренова – „Мала Србија“; отац три детета, тражио је од својих комшија да га живог не сахрањују – али су га они живог у гроб бацили и затрпали! Један Србин из села Брезе, рањен у руку, успео  је, под окриљм ноћи, да побегне. Доцније је заклан у свом селу за време рата,  када су хрватски војници поклали све старце и  бабе.

Сутрадан су Хрвати исти посао обавили у селу Фаркашевцу, пустошећи села: Болч,  Доњи Марковац, Иванчани, Вукшинац, Српска Капела, Стара Капела, Хабјановац, Хагањ, Глог, Реметинац, Зворник и Жавниц. Само из села Болча одвели су 30 Срба. Рачуне им је покварила Српкиња девојка, ћерка бележника Гвозденчевића (и данас жива) из Гудовца.

У  рану зору 18. априла 1941. године отишла је, по цену живота, у Беловар да затражи заштиту, за Србе, од Немаца. Јер Хрвати, огрезли у крв, хтели су све поклати до српског пилета – детета!  Говорила је немачки као интелектуалка.  Командант немачког гарнизона у Беловару, непознатог чина и имена, за кога се доцније утврдило да је и он Србин из Лужице, саслушао је девојку, па је у борним колима одјурио у Гудовац, 5 километара.  Од Беловара, видео је раку, крв и креч на Гемајди, узео секцију и одјурио у Фаркашевац. Ту је распустио све Србе да иду кућама. Потом се вратио у Гудовац,  пустио из затвора Српкињу  Љубицу Проданић, која је чекала покољ са осталим Српкињама.

Немац је разоружао око петсто Хрвата. Он је наредио Хрватима да ископају Србе из гроба, што  су „независно-државници“  без поговора послушали и лешеве ископали. Срби су били на Гемајди поређани као  снопље. Овај је Немац  наредио да се Срби пренесу у црквену порту цркве Св. Петра у Гудовцу, где се сахрањени у 5 заједничких гробница.

Немац је Хрватима одржао говор и рекао:   „Две године сам у рату. Био сам на свим фронтовима на Западу.  Овако што нисам ни чуо ни видео“… Запретио је да ће све кривце извести пред војни суд. Но, тога је дана de facto призната, од Немаца, „Независна држава Хрватска“!

Немци су покољ Срба у Гудовцу назвали  „Усташко дело код Беловара“ –  што и одговара истини и не. Ако је Хрват и усташа једно те исто, онда је овај назив тачан. Ако поред усташа има и Хрвата, онда злочин најмање припада усташама. Он је само дело Хрватске сељачке странке. Јер син Стјепана Радића,  Владимир, писаће у Новој Хрватској бр. 135 од 12. јуна 1942. у чланку „Дом и Домовина“ следеће:  „У главним стварима, у темељним начелима усташки наук није стварно ништа друго него наук Стјепана Радића“, па наставља, „да се под Поглавниковим мудрим вођством изводи наук браће Радића“.

(Овај цитат наведосмо само ради оних Срба  који још увек мисле, па чак и исповедају да постоји разлика између усташа и  Хрвата – што не одговара истини, и што је убиствено за Србе.)

У општини Гудовац било је око 2500 домова, од којих шездесет одсто српских. На дан 17. априла 1941. било је ту око 500 усташа и око 1000 хрватских домова. Тада усташка војна формација није ни постојала, те се лако да закључити да је злочин у Гудовцу дело Хрвата и њихове ХСС, којој су припадали сви Хрвати, изузев појединаца,  лево крило Комунистичке партије,  средина мачековци,  а десно крило усташе.

Усташе и Хрватска сељачка странка

Из даљих излагања ће се видети зашто секретар ХСС  Јурај Крњевић није дозвољавао, за време рата, да југословенска влада осуди усташке злочине, а као председник  ХСС је у блиској и искреној сарадњи са још из  рата освештаним савезом  усташе – комунисти.

Унијат Мирко Павлешић, првак ХСС и лични пријатељ Влатка Мачека и администратора крижевачке бискупије др  Јанка Шимрака, организовао је злочин још пре рата.  Он је и даривао креч да се поспе по Србима…

У име ХСС  обећао је сваком Хрвату аграрни минимум од 20 јутара обрадиве земље, са једном српском кућом, под условом да се највиђенији Срби покољу. Он је Србе распоредио у 3 категорије: најбогатије поубијати, средње иселити на Косово (тако су Хрвати звали Србију), сиромашнијима одсећи реп, прекрстити на унију.

По овим селима, на очиглед власти 1939, организовани су хрватски сељачки судови. Срби осуђени на смрт поклани су у Гудовцу, док је Србе у Фаркашевској општини спасао Немац. У Болчу је одржано суђење  Србима у кући Славинића, и пресуде им нису скриване.

Имање најбогатијег Србина у Гудовцу, Емила Маргетића, било је додељено команданту покоља Цикошу, који је био и пре рата командант Хрватске сељачке заштите општине Гудовачке. Цикош је лично заклао Емила Маргетића и сина му.

Имање Ђуре Мисираче из Болча било је додељено шокцу Марку Боговићу,  а имање Емила Мисираче – „Баја“ из Северина – Мала Србија, Подравцу Зделару. Загорац Никола Писачић из Доњег Вуксиновца, и данас је жив, обилазио је ливаде најбогатијег Србина у Вуксинцу Милана Пиале, уживао у лепоти Милановог имања и мерио од врбе до врбе што ће бити његово – и то обично недељом када је био докон!Подравац се хвалио „Ђаји“ да ће то за који дан бити његово и да „Ђаја“ не треба да се мучи.

И данас, када прођете Беловарском крајином, сваки Србин вам може и зна рећи име свог наследника Хрвата, коме је још пре рата ХСС обећала  његово имање…

Хрватски комунисти каткад спомену и Гудовац. У књизи тзв. Борбени пут 32 дивизије, кобајаги намењен у историјске сврхе, пишу да је народ загребачке области, где убрајају и Беловарску крајину, био од првог дана рата „одлучно антифашистички“  настројен…

Југословенска политика и Срби

Поред криминалаца Хрвата, за злочин у Гудовцу постоје и други кривци – „ВИСОКА ЈУГОСЛОВЕНСКА ДРЖАВНА ПОЛИТИКА“, која је обезглавила све  Србе, те нису били у могућности ни да бране државу, ни да себе саме од злочина спасу и сачувају. Неколико примера ради потврде наше тезе неће бити од штете.

Срби су у  Беловарској крајини клани и пре рата! Након хрватског злочина 1936. године у Керестинцу.

Србин Томо Пиале из Вуксинца, кућа бр. 6, заклан је у хрватском загорском селу Цуговац 1936. године. Загорци су Тому исекли и мртвоме ставили уд у уста. Тому је брат Никола покупио у поњаву.

Србину Васи Предраговићу родом из Шуменчана, Шокци из села Липовца још живом испевали су песму: „Липовчани село је на гласу, још имамо да убијемо Предраговић Васу“. Васо је убијен из заседе у кукурузу, враћајући се моторциклом из Беловара.

Србин Љубомир Горановић из Хабјановца задављен је испред села Скрињара, враћајући се са пијаце Св.  Ивана Забна. Иако се знало ко је путовао с Љубомиром у друштву, југословенска истрага никад није сазнала ко је задавио Љубомира, као и ко је убио Васу Предраговића!

Србин Божо Кесић из Кабла заклан је косом. Србин Цвиjановић из Шумечана убио се сам опкољен у кући, да не падне жив Хрватима у руке.

У околини Чазме избодена је ножевима Анка Миљанац у авлији. Србин лугар Предраговић убијен је у шуми. Србин Ђуро Смртић из Војног крижа отишао је у шуму Жутице, разбили су му главу тупим предметима. Србин Миле Косановић убијен је у авлији тупим предметом…

На очиглед југословенских власти, Хрвати су још 1938, а нарочито од 1939. разоружавали Србе…

Скоро три деценије прохујаше од тог страшног дана. Широм Српства мало је Срба који већ данас знају где су Хрвати извршили ПРВИ МАСОВНИ ЗЛОЧИН у доба злочиначке „независне“ државе хрватске.  Јер у Југославији из разлога  „братства и јединства“ није дозвољено о томе писати – да неко не би увредио Хрвате!

Нека овај скроман прилог за историју послужи као допуна документацији о раду злочинаца Хрвата, а и као опомена  људима из српског јавног и политичког  живота – шта треба и смеју да раде.

Април 1970, Аустралија

Миладин Вујиновић

(Види: Миладин Вујиновић, ПРВИ ХРВАТСКИ МАСОВНИ ЗЛОЧИН, „Службени Гласник“, Аделејд – Едвардстаун, Јужна Аустралија, 10. мај 1970, Орган СНО у  Аустралији)

Напомена Стања ствари: На прилогу захваљујемо Душану Буковићу

Извор: Стање ствари

Везане вијести: