Стратишта НДХ Архиве - Страница 5 од 359 - Јадовно 1941.

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 године (1)

23. јун 2026.

Поводом 85 година од почетка великог геноцидног Видовданског покоља хрватске државе над српским народом. Пише: Миленко Јахура(1. део- уводне напомене) Доња Херцеговина је географско-историјска одредница, која се код Срба, за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја, са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима, на који освајачи данас полажу претензије. То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понертвље, одн. Метковић и Опузен, који су данас

Убити учитеље и попове

22. јун 2026.

Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у јаму Голубњача Масовни покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“. План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине

Календар геноцида: 20. јун 1941. Годишњица страдања Срба у Лици

20. јун 2026.

Јама Јасеновача – Јасиковача, Бубањ код Борићевца, Доњи Лапац. 20. jуна и 3. jула 1941. усташе су побиле неколико десетака Срба, мушкараца, жена и дjеце и бациле у jаму. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj, да нас контактираjу путем e-maila: [email protected], телефоном: +387/51/420-441, +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941. Церска 38, Бања Лука, Република Српска.

Др Ђуро Затезало: Покољ у Лици на подручју Доњег Лапца и Срба

20. јун 2026.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА ДОЊИ ЛАПАЦ И СРБ Савка Влатковић Стојановић, Доњи Лапац „Радије у смрт! Нећемо се покрштавати!” Савка Влатковић-Стојановић сведочи о страдању свога оца Јандрије Влатковића: „Прије рата ми смо живјели у Доњем Лапцу. Мој отац Јандрија био је трговац. Ту смо дочекали и успостављање Независне државе Хрватске 1941. године. Чим су усташе преузеле власт у Лапцу, одмах су нам одузеле трговину и све што смо имали. Све су однијели и опљачкали, а оно што је остало уништили су. Чак су и слике сјекли бајонетима. Мени је

Часни фратар – сотона

19. јун 2026.

Највише људи убијено док је логором командовао фратар Филиповић. Жене и деца држани без хране и воде у „кули смрти“ Први логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска – Јасеновац. На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом. Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице I, Брочице II, Шума и

Вјешање на Теразијама, Београд, августа 1941.

Свједочанство једног злочина (2): Записи о судбини породице Ђукић

18. јун 2026.

По доласку у Сарајевску 3, после 10 дана, газда те куће рече мајци да ради код њега, да спрема и чисти одаје, гдје је он издавао преноћиште. [1] Мајка је прихватила одма тај посо и добила од газде једну празну већу собу за све нас. Биле нас две, кумови и Зорићке, две. Тако смо нас две добиле сталан боравак у Београду. Мајка после поче да ради по кућама и поврх ова два посла чистила је још једну кафану. Није дуго било, по мало је почела радити у једној кујни, где су се хранили радници те је од свију добила потврде да ради и то је предала Комесаријату за избеглице. После 2 месеца

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

17. јун 2026.

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

Јован Мирић: „Има ли мјеста за нас на овоме свијету“

17. јун 2026.

Замукнуше и црквена звона, носећи широм васељене наше посљедње питање: има ли мјеста за нас православне Србе, ове који јесмо, овдје гдје јесмо, на овоме свијету. Кућа Кућу су ми запалили, и сав је народ у њој изгорио. У пепелу и угарцима остали су ми браћа и сестре, мајка и отац, родбина, комшије. Ја сам једина остала у животу. Кућа је била дрвена, планинска, на четири воде, са двије просторије. Лако се запалила и брзо је горила. Истјерали су све нас из кућа рано ујутро, ненадано, свезали нам свима руке конопима и дотјерали у нашу кућу. Била је најпространија. Око куће су поставили стражаре са пушкама. Све њих смо познавали,

Миострах: Трагом предака

12. јун 2026.

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

Књига „Хронологија зла“ улази у завршну фазу

12. јун 2026.

Драги пријатељи, са великом одговорношћу и дубоким осјећањем дуга према нашим страдалим прецима, обавјештавам вас да књига „Хронологија зла“, посвећена страдању српских цивила 1941. године на простору Подмајевице, Мајевице, Посавине и Семберије, улази у своју завршну фазу. Пише: Милутин Тешановић Планирано је да предпродаја књиге почне већ у јулу, док ће промоције кренути у септембру. Посебно је важно што ће, уз промоције, по школама бити организовани и часови историје на ову тему, како би млађи нараштаји сазнали истину о страдању невиних људи, жена, дјеце и стараца, чија имена не смију остати заборављена. Ово није само књига.Ово је наш заједнички завјет памћења. Зато молим све пратиоце, потомке страдалих, мјештане и све

Покољ Срба у личком селу Расоја-Гњатовићи 11/12. jуна 1941.

11. јун 2026.

Одмах након говора доглавника Миле Будака у Ловинцу, усташе су починиле Покољ над Србима села Расоjа – Гњатовићи. Расоjа – село Гњатовића, налази се jугозападно од Ловинца, котар Грачац. Ово српско село, три пута jе било поприште усташког погрома. Први погром jе извршен 11/12. jуна, да би усташе злочине поновиле 29. jула и 02. августа 1941. године. У Ловинац jе 10. jуна 1941. године дошао Павелићев доглавник, злогласни Миле Будак из села Св. Рок, на састанак свих усташких присталица заказан за 11. jун. Говорећи о чистоћи хрватске нациjе и положаjу Срба у Хрватскоj, Будак jе изjавио: „ Што се Срба тиче, ниjе доста дрво посjећи, треба му и жиле ишчупати.“ Када су

Свједочанство једног злочина (1): Записи о судбини породице Ђукић

11. јун 2026.

Осјећај неправде због губитка вољеног оца и мужа те жеља да злочини не падну у заборав, били су потицај Кати и Душанки Ђукић да забиљеже своја страдања, која су писана комбинацијом сјећања и приповједања, што ове записе чини изразито посебнима. Записи употпуњују слику истребљења српског народа у злочиначкој усташкој НДХ и заслужују да буду објављени Мемоарски записи двију Глињанки, мајке и кћерке, Кате и Душанке Ђукић,о трагичним збивањима у Глини 1941. више од пола стољећа били су непознати ширем кругу истраживача и повјесничара. [1]Њихова трагедија и траума није забиљежена ни у списима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Хрватске, који су од капиталне важности за разумијевање масовних

Приједор: Изложба “Јасеновац – моја прича” пред средњошколцима (ВИДЕО)

10. јун 2026.

У Угоститељско-економској школи у Приједору представљено је друго допуњено издање изложбе и каталога “Јасеновац – моја прича”. Изложба је настала прошле године, поводом 80 година од пробоја јасеновачких логораша. Изложба је допуњена са 20 потресних прича о страдањима логораша сачуваних у сјећањима потомака. Цијела породица мајке Анђелке Јарић убијена је у Јасеновцу. – Јер је мој дједа био жељезничар, овдје на станици као службеник дошао је и у том моменту кад су наишли непријатељи, мог деду, моје ујаке, моју тетку и моју баку Анђелку, по којој носим ја име, они су одвели у Јасеновац и заклали – прича Анђелка Јарић. Зато је важна култура сјећања коју његују ученици Угоситељско-економске школе.

„ЈА НИСАМ НИКОМЕ НИШТА КРИВ ДА БИХ БЈЕЖАО ОД КУЋЕ“ – Голгота породице Бегенишић и јунски покољи у Корјенићима 1941. године

10. јун 2026.

Навршава се 85 година од трагичних јунских дана 1941. године, када је у Херцеговини започео талас злочина над српским народом који ће оставити дубок ожиљак у колективном памћењу. У тексту који слиједи, публициста Здравко Шакотић, ослањајући се на архивску грађу, свједочанства и породична предања, доноси причу о Јову Бегенишићу и другим мученицима Корјенића, чије страдање остаје трајна опомена и завјет сјећања. Пише: Здравко Шакотић Јун 1941. године означава почетак систематског сатирања српског народа у Херцеговини. Одмах након проглашења злочиначке Независне Државе Хрватске (НДХ), 10. априла 1941. године, отпочео је пројекат уништења који ће ући у анале најстрашнијих геноцида у људској историји. Људи су убијани без икаквог разлога и правног основа,

Крвави пир у Глинској цркви

9. јун 2026.

Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини. Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме. Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гђе су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао