Стратишта НДХ Архиве - Страница 4 од 361 - Јадовно 1941.

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА КОЗАРЧАНА У БЕОГРАДУ

19. септембар 2026.

На никада исцељене ране, Козарчанима, али и свима онима који баштине сећање на ове мученике, додата је нова доза соли. Непознати учиниоци су, сумња се, почетком овога месеца уклонили спомен плочу којом је обележено место на којем су похрањена тела око 6.500 жртава фашистичког терора, доминантно Срба, мучених и убијених у прихватном логору Земун у периоду од 1942. до 1944. године. Овај логор, за нас Козарчане, значајан је по томе што је велики део уморених, који нађоше своју вечну кућу на Земунском гробљу, доведен са терена Козаре и Поткозарја. На никада исцељене ране, Козарчанима, али и свима онима који баштине сећање на ове мученике, додата је нова доза соли. Удружење

Данас Свети Петар Дабробосански

17. септембар 2026.

Српска православна црква прославља данас Светог свештеномученика Петра Дабробосанског. Свештеномученик Петар /Зимоњић/, митрополит дабробосански, син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову 24. јуна 1866. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. За епископа захумско-херцеговацког хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. Послије одласка у мировину митрополита дабробосанског Евгенија /Летице/ постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије. По избијању Другог свјетског рата, савјетовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дијелио добро са народом, да исто тако и зло

Године њихове и моје

16. септембар 2026.

Њихове године теку без њих, а моје са мном. Пише: Цвијета Радић Бројне прођоше. Њихове године одавно теку без њих. Све их је пресекао исти дан. Јованов четврти. Четврти му био од рођења. Нису му се имали кад дани преметнути у године. Као ни Милану. Он једва месец саставио. Први. Од тог дана, четвртог Јовановог и тек навршеног првог месеца Милановог, свима им се броје само године без њих. Сви нанизали једнак број. По томе су вршњаци. Моје године се још броје самном од оне прве кад свет плачом поздравих. Тада су се среле наше године и од тада теку заједно. Загрљене. Спојио их праотац наш коме имена нико не

Хроника темељно припреманог злочина

16. септембар 2026.

Јасеновац је место које је постало синоним националне трауме. Али без сећања и на жртве на осталим стратиштима, будуће генерације неће моћи да сагледају трагедију и размере злочина над Србима у НДХ Пише: Марко Лакић Јасеновац је најстрашнија српска реч. То је била фабрика смрти на балкански начин. Брутална и примитивна. Потпуна супротност немачкој индустрији смрти која је била педантна, административна и хладна. Јасеновац је био сушта супротност. Тамо је све било лично. Злочине су вршили појединци. Они су жртве гледали у очи. Такмичења у клању, маљеви, будаци, бајонети… Због тога је то место постало синоним националне трауме. Али, бавећи се Јасеновцем и одбраном обима трагедије на том месту, коју

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА КОРДУНА: СТРАДАЊЕ ПЕЦКЕ И ПЕРНЕ У ЈЕСЕН 1941. ГОДИНЕ

14. септембар 2026.

У рану јесен 1941. године простор Кордуна био је поприште систематског затирања православног српског становништва. Усташке снаге Независне Државе Хрватске, састављене од хрватских и муслиманских јединица са подручја Вргинмоста, Глине и сусједне Велике Кладуше, спровеле су масовне казнене експедиције кроз српска села, остављајући иза себе спаљена огњишта и стотине звјерски побијених цивила. ПОКОЉ И ЗАТИРАЊЕ СРПСКОГ СЕЛА ПЕЦКА Страдање мјештана села Пецка започело је у љето 1941. године, када су усташе 3. августа побиле 56 српских сељана. Нови, још суровији талас погрома услиједио је од 13. до 17. септембра исте године. Током ових пет дана убијена су 43 православна српска становника, махом жене, дјеца и старци који нису успјели на

Српска православна црква прославила Свете новомученике јасеновачке

14. септембар 2026.

Српска православна црква је 13. септембра прославла Свете новомученике јасеновачке, у знак сећања на Србе и друге жртве страдале у систему усташких логора Јасеновац током Другог светског рата. Јасеновачки новомученици су међу најбројнијим страдалницима које Српска православна црква литургијски прославља. Свети архијерејски сабор СПЦ канонизовао их је 2010. године, а њихов празник установљен је за 31. август по јулијанском календару, односно грегоријанском 13. септембра. Централна прослава празника одржава се у манастиру Јасеновац, где се служи Света архијерејска литургија и одржава помен жртвама. Систем усташких логора Јасеновац постојао је на подручју тадашње Независне Државе Хрватске током Другог светског рата. У њему су заточени и убијани Срби, Јевреји, Роми и припадници других

ТРАЈНИ ПЕЧАТ ИСТИНЕ О ЗЛУ: Снима се филм “Огњена Марија Ливањска” о усташком покољу 1.587 Срба у селима око Ливна 1941. године

11. септембар 2026.

Зло које су усташе починиле на почетку Другог светског рата у селима око Ливна у БиХ, када су у јаме бацили 1.587 Срба – мушкараца, жена и деце, биће “записано” и на филмској траци. Окрутне злочине, кроз разговоре са преживелим сведоцима, први је описао новинар и публициста Будо Симоновић у књизи “Огњена Марија Ливањска”. Сада РТС снима документарно-играни филм истог назива, по сценарију Наташе Дракулић и у режији Саше Габрића. Тако ће усташко зло из двадесетак јама, из којих је необјашњивим чудом жива изашла неколицина страдалника, добити још један, трајни печат истине. Усташко зло у Ливањском пољу расцветало се већ у пролеће 1941, чим је формирана Павелићева НДХ. Како пише

Оливера Шекуларац: Ко воли истину, све воли

11. септембар 2026.

Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, ал’ Васкрс не бива без рана. Дочека ме јутрос дренов цвет, На северу земље лала Оте се суза прађедовска заувек. Зна и она да дрен није само дрво, да дрен није само цвет. Кажи сузо, зашто сама падаш, Ко још плаче на цветање рано? Онај ком је преклан свет, Ко не памти родну кућу, Ни изнад ње птице лет. Не плачем то ја од туге, Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, Ал’ васкрс не бива без рана. Када вам понекад страх дође, Коме се помолите Ви, Којима је (одувек) прадедовски занат био србосјек. И не пишем

Циганска је туга преголема

11. септембар 2026.

Сећање Гаврила Винчића (94), јединог живог сведока одвођења 97 Рома из породице Фамилић из Моловина у лето 1942. године. Пише: Роберт Чобан Јутро 17. јуна 1942. На ивици шуме на крају сремског села Моловин налазиле су се куће од черпића и земље у којима су живели Роми чувени по најбољим тамбурашким бандама које су свирале у целој Југославији. Сви су носили једно презиме – Фамилић. “У том њиховом насељу био је један велики дебео орах поред којег су они свако вече свирали, а ми Срби, момци и девојке из села одлазили смо тамо да учимо да играмо! Јако смо лепо живели са њима и дружили се!”, док седимо у винарији његовог

КАЗИВАЊЕ СИМА БОЈБАШЕ ИЗ ГЛУШАЦА: У Јасеновцу су ми страдали мајка Боса, баба Мара, брат Милорад, сестра Даница и тетка Милица

11. септембар 2026.

Село Глушци се налази у општини Метковић, у долини ријеке Неретве, на самој граници са Херцеговином. То је једино чисто српско село на простору од црногорске границе на Дебелом Бријегу, па све до Задра, Шибеника и Книна. Пред Други свјетски рат бројало је преко 200 становника, а сада их тамо има око 40. У логору Јасеновац страдало је 90 житеља овог мјеста, претежно жена и дјеце. Породице које тамо живе су: Бојбаше, Пуцари, Вуковићи, Арнаути, Ликићи и Станићи, а у засеоку (које припада Херцеговини) су Брстине. Нема никакве разлике, у менталитету, обичајима и свим осталим карактеристикама ових људи, са осталим Србима из Херцеговине. Ја сам, као дијете, доживио оно што

На земунском гробљу оскрнављена гробница Срба пострадалих у Прихватном логору Земун

7. септембар 2026.

Спомен плоча постављена подно Часног крста уз масовну гробницу не мање од 6.500 Срба, уклоњена је од стране непознатих лица. Скрнављењу спомен обележја цивилним жртвама рата и антифашистичким борцима на подручју Републике Хрватске, сведочимо од почетка 90-тих до данас. Последњи такав пример је разбијање Спомен плоче жртвама логора Слана и Метајна у ували Слана на острву Пагу, мање од месец дана након што је по четврти пут обновљена. Слично поступање на подручју наше Србије, у Земуну, недалеко центра наше престонице, нисмо могли да замислимо. Тај злочин представља болан преседан, увреду за жртве, њихове потомке и поштоваоце. Деценијама је скривана истина да у заједничкој гробници на гробљу у Земуну, на делу

Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишци

5. септембар 2026.

Извештај Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини – Повереништво за округ Сремски у Земуну од 23. априла 1946. Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду, о резултатима ексхумације жртава усташког логора у Старој Градишки[1] ЗЕМАЉСКА КОМИСИЈА ЗА утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини ПОВЕРЕНИШТВО ЗА ОКРУГ СРЕМСКИ У ЗЕМУНУ Број 397 Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишки[2] ДРЖАВНОЈ КОМИСИЈИ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА БЕОГРАД Сматрајући за важно да се и пре почетка рада упознам са појединостима и свим предрадњама ове ексхумације одмах сам отпутовао, и 14. IV 1946. год. у 9 сати

Јадовничка прича о Милици и Кати

5. септембар 2026.

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса. Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике. Ово је прича о њима… Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

31. август 2026.

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Пише: Гордана Достанић „Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости,

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

29. август 2026.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,