arrow up
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Надиру и Фати Дедић усташе побиле 193 сродника

18. октобар 2026.

„Није ту, у затвору и у логорским транспортима било муслиманске деце, ни муслимана, да вам кажем отворено. Само Срби”, присетио се Дедић догађаја и околности под којима је одведен у жицу, где су многи његови сународници и рођаци страдали у најтежим мукама. Пише: Милан Пилиповић, специјално за „Политику” Градишка – Трагична прича о Надиру Дедићу, рођеном 17. маја 1930. године у Мокрицама код Босанске Градишке, бившем логорашу у Јасеновцу, учеснику борбе за ослобођење у Другом светском рату, којем су усташе 22. октобра 1944. године убиле 82 члана породице и уже родбине, живи у Поткозарју, и ако је од његове смрти прошло три године. Ова тема нарочито је актуелна у време

Дете Козаре није заборавило своје спасиоце

18. октобар 2026.

Па ја сам твој тата, рекао је. И загрлио ме. Чучнуо је, наслонио мој образ на своје лице. И привио уза се. Осетио сам сву љубав и сву патњу, чежњу за својима. Пише: Милан Пилиповић Градишка, Стара Пазова – После одлуке Вишег суда у Београду о рехабилитацији велепоседника Саве Петровића из Старе Пазове, који је 21. октобра 1944. године убијен на непознатом месту, његова улога у спасавању деце са Козаре у Другом светском рату актуелизована је у Градишци, страдалничком месту у Републици Српској. Заслуге за то има 88-годишњи Димитрије Шувак из Бистрице, инжењер у пензији, којег је, заједно са још 53 малишана, из усташког логора Млака, који је припадао јасеновачком

Оливера Шекуларац: Преполовљена је земља и преполовљени ми

14. октобар 2026.

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти. У освит новог дана који се лагано од ноћи одваја, овде на северу Холандије, где су и јутра сива… Бели папир држим у руци, светлији од свитања. Први документ дедин, који ме сву ноћ сузама обавија… Смртни лист, деда и ја. Први пут нешто опипљиво, његово. Јављам свима да сам то преко пријатеља добила. Срећна као да сам деду загрлила, а не лист хартије као парче светиње пригрлила. Па не знам виде ли ме очи његове, невиђене. Са смрти смо одрастали, увек је била близу.

nikola_krajnovic.jpg

Никола – заувијек беба

12. октобар 2026.

Никола ниjе доживио и прославио своj други рођендан, остао jе беба, дjечак, малишан, у Божjем наручjу за цио живот. Маjка Јелена родила jе Николу негдjе око Никољдана 1939. године у породичноj кући у Читлуку, селу краj Дивосела, котар Госпић. Да ли jе име добио по оцу Николи или по Светом Николи, ниjе ми познато. Маjка му jе умрла десетак дана по породу. Имао jе двиjе стариjе сестре – Наду и Милеву. Након смрти Николине маjке његов отац се оженио – Смиљом. Никола jе као наjмлађе диjете и први рођени мушкарчић након двоjе женске дjеце био мезимац.   Идиличан сеоски живот породице Краjновић и дjетињство малог Николе брутално jе прекинула усташка

Ослобођени Јасеновац

12. октобар 2026.

Ишао сам у логор Јасеновац да опишем то што ћу тамо видјети. Били су посљедњи дани априла, лијепи дани, небо ведро, сунце грије. Година је 1945. А ријека… то је ријека Уна низ коју идемо. Аутор: Ћамил Сијарић Оно неколико градића и насеља низ ову ријеку ослобођено је од усташа и Нијемаца: Босански Нови, Двор на Уни, Костајница и Дубица. Са лијеве стране пута низ који идемо брда су, а тамо иза брда топови су – чују се некако као испод земље. Знамо да је пут пред нама миниран, али никако не можеш знати на којем су мјесту постављене мине, па идеш онако на своју срећу… Испред подне – а

СУЗЕ СА НЕБА

10. октобар 2026.

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, са сузама  изађу  пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, уствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу,  Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,..   На  врелом подневу, из  ко зна  како  пристиглог облака, пролило се  неколико  капи,  на  шта  ми  се  отело из  уста:„Ево кише!“   Једна  од  тих  измучених  мајки,  које су  свашта  преживеле  али  никада  нису  биле  у  очају,  болно ме опоменула: „Сине, није киша  већ сузе  с’неба!  На данашњи  дан  увијек  ка’не нека.“   Ово сам научио за цео живот! У

На стратиштима у Бихаћу усташе убиле 384 студента и ђака

9. октобар 2026.

На стратиштима у Бихаћу почињена су свирепа убиства Срба у Независној Држави Хрватској, а један податак о жртвама рата у том мјесту од 1941. до 1945. године говори да су убијена 384 студента и ђака, изјавио је парох бихаћки Славиша Милиновић. Милиновић је рекао да је много српске дјеце из Бихаћа страдало од усташа, али да тачан број није уписан. Он је истакао да су дјеца убијана на најсвирепије начине – клањем, стријељањем, бацањем у јаме, пребијањем и одсијецањем дијелова тијела. – Један податак који говори о жртвама рата у Бихаћу 1941-1945 каже да су 384 студента и ђака страдала, док је пострадало 2.200 издржаваних лица, што значи да је

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

8. октобар 2026.

Навршило се десет година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.” чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Наташа Дракулић: Празна села и гробови без имена

8. октобар 2026.

Име села Дивосела у Лици, крај Госпића, настало је етимолошки спајањем речи дивно и село. Кажу да је баш такво и било; богато и велико, на лепом положају, мада то не знам јер никад у њему нисам била иако ми километражом није било далеко од родне куће. Била сам недавно тек надомак, у манастиру Медак, који више од три века одолева велебитским ветровима, али данас је, нажалост, усамљен. У прошлости, до Другог светског рата, село Дивосело је било још богатије и насељеније са православном црквом саграђеном половином 18. века, посвећеној Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Имало је и велику школу, а број становника се по пописима становништва из друге

Дједовина за будућност

8. октобар 2026.

Софија Пејновић из Загреба даровала је Српском привредном друштву Привредник више земљишних честица у Смиљану, у близини Меморијалног центра „Никола Тесла“, намијенивши их образовању младих и развоју културе Срба у Хрватској Пише: О. Р. / П-портал.нет Потписивањем уговора о даровању 29. септембра ове године дио своје породичне дједовине Софија Пејновић из Загреба повјерила је Српском привредном друштву Привредник, друштву које више од једног вијека помаже школовање и напредовање даровитих младих људи слабијих материјалних могућности. „Привредник одавнина ради на очувању историјских вриједности. Стога му с пуним повјерењем дарујем имање ради очувања и заштите традиције и идентитета српског народа, јер ово није само породична прича, него и приказ судбине једног народа“, истиче

Милан Басташић

Умро је Милан Басташић

7. октобар 2026.

Прошло је десет година како је 7. октобра 2016. у Београду умро Милан Басташић.  Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу. Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора. Крајем рата, по

Ђурђица Драгаш: Заувек

6. октобар 2026.

Нека ова песма буде мој једини коментар на ово зло које је дигло своју погану главу! Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима.Грејаће нас сунце и палити ватра,походити звери.Копаће земљу над нашим костима. Газиће нас чизме,рушиће камен са узглавља нашег.Почупаће цвет што израсте из дечјих очију.Исећи ће брезе,замутити воду,убијаће нас убијене. Гледаћемо их,неболни и насмејани.И питаћемо….шта је њихова тама према светлости нашој,шта је њихово сада наспрам нашег заувек. Џаба им поган, кама и огањ.Узалуд мржња…Не могу нам раздвојити душе неукаљане,сломити руке поломљене,извадити очи бездане.Љубави нашој не могу ништа! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

milan_bastasic_tv.jpg

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

6. октобар 2026.

Стигао октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

„Рука правде“ стиже на ФЕСТ: Историјски трилер о Благоју Јововићу и атентату на Павелића

6. октобар 2026.

Филм „Рука правде“, редитеља Немање Ћеранића, биће приказан 10. октобра 2026. године на овогодишњем 53. Међународном филмском фестивалу ФЕСТ, у оквиру Гала програма. Филм доноси причу о Благоју Јововићу, припаднику Југословенске војске у отаџбини, и догађајима који су довели до атентата на Анту Павелића у Буенос Ајресу. Прича о човеку који је потражио Павелића „Рука правде“ спаја елементе историјског трилера и личне драме. У средишту приче налази се Благоје Јововић, који након завршетка Другог светског рата живот наставља далеко од Европе, у Аргентини. Његов живот добија нови ток када сазнаје да се у Буенос Ајресу налази Анте Павелић, један од најодговорнијих људи усташког покрета и Независне Државе Хрватске. Павелић је

Драган Хамовић: НОЖ ОД ЗУБНОГ ЗЛАТА

5. октобар 2026.

Поводом филма Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Дјеца Козаре“ Као да ме је рецнуо тај златни криви нож. Други дан мислим о томе шта сам видео гледајући филм Лордана Зафрановића. Мислим на то без воље да о филму судим као уметничком чину, као иначе, са више или мање смисла и знања. Неописивост и разуђеност јасеновачког незамисливог збивања није лако згуснути, још мање поднети. Јер, уметност јесте згушњавање које уму дозначи више од онога што нам се приказује. Мисао о ономе шта смо могли видети у синеастичком делу нанизаном у венац покретних слика, у којима промичу зликовци и страдалници – као и они што су донекле и једно и друго –

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Дара Бановић

Дара Бановић, из села Велико Паланчиште, општина Приjедор, Република Српска, jе живи

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА