Возни ред постоји – све се завршава у Бајмоку петнаестог јула. Свједоџбе ће бити уручене, а онда у лађу, па кући! Тога петнаестога јула 1945. године Бајмок се орио од пјесама. Улице су пуне раздрагане

Здвојни и нерасположени су они који нису примили писма, па онда, по обичају, слуте и замишљају оно најгоре. Као и увијек гдје је пуно људи, ту има мјеста за свашта – како за весеље, тако

Црвена армија, савезници и наши другови побиједили су и још побјеђују на фронту, а ми морамо у школи. На састанку комитета СКОЈ-а тај задатак је стављен у први план. Учити, учити и само учити, како

Дође и половица маја. Учимо у послијеподневним сатима, а Стево Лабант већ са врата виче гласно и оштро: „Тишина“! Ушутисмо к’о заливени, сви окренути према њему. Он некако тише и скрушено проциједи: „Имам једну лошу

Једино слободно вријеме нам је док слушамо радио-вијести и недјеља. Послије једног ручка, Стево нам је громким гласом саопћио да је пробијен Сремски фронт. Из свих наших грла проломило се: „Ура, ура, ураааа“, а тањури

За вријеме ручка речено нам је да су наше фамилије сретно прешле Драву, да су се неке смјестиле у Црвенку, Тител и Руски Крстур. Послана им је порука да смо и ми сви добро. Ово

Кренут ћемо послије доручка, тротоаром. Ићи ћемо слободно, без неке колоне, да не сметамо пролазницима. Вратит ћемо се истом страном. Он ће ићи на челу. За вечеру је било кухано јаје, млијеко и крух. На

Друге саонице прођоше мало напријед па поче утовар у више њих истовремено. Све које се напуне одмах крећу. Са цурама је отишао човјек који распоређује по кућама и он је сачекивао сваке саонице. Дође ред

Дошла је медицинска сестра са три човјека који су носили велике нарамке неког веша. Веш су ставили на стол. Они људи одоше, а сестра позва цуре да покупе своје ствари и иду у неку другу

Још мало, и ето нас у Бајмоку. Сви смо некако живнули. Некако се шутке мувамо и сватко на свој начин замишља тај Бајмок, до кога свашта проживјесмо. Локомотива поче да свира некако у прекидима, као

Камо ћемо? Па опет у вагон. Марвени, дакако! Слика уобичајена – пећ гори, има угља, а дрва врло мало. Само за потпалу. Слама је већ употребљавана, помало је трињава. Ту је и клупица која олакшава

Трпеза дјелује озбиљно и изазовно па, отприлике, нема разлога који би некога од нас могао одатле удаљити. Круха има у некаквим корпицама. Изрезан ја на шните. Има га колико хоћеш. Жене нам у тањуре сипају

Рече да узмемо сваки своје ствари и да чекамо утовар у вагон. Влак мора кренути што прије ради дјеце па ће и нас повести. „Идемо за Суботицу“, рече он и оде да узме чај и

Излазимо из топлог вагона на хладни снијег, а влак одмах оде некуда назад. Магла је. Некако је влажно и хладно. Снијег је около угажен и прљав, али има га мање него у Шељу и Печуху.