
Саша Лончина: У једном граду, хиљадама километара удаљеном од поткозарја, сви присутни гледају филм о страдању једног народа којем се то страдање негира… и плачу
Као неко ко је потомак жртава Градине и Јасеновца, први пут сам могао гледати екранизовано оно што сам од многих преживјелих и оних који су имали срећу да избјегну то зло, могао чути. И није нимало пријатно, али за отрежњење је увијек најбоља горка истина, па ко може да је прихвати. У уводном дијелу филма говори се о народу у збијегу, који након офанзиве на Козару завршава у возовима за Јасеновац. Женама и дјеци која устрашена и свјесна судбине тихо пјевају ’’Засп’о Јанко…’’ у вагонима смрти. Баш у том тренутку имао сам осјећај као да цијела биоскопска сала плаче. Замислите, у једном граду, хиљадама километара удаљеном од поткозарја, сви присутни











