Dvadeseti dan krvave NATO agresije na SRJ započeo je stravičnim vazdušnim napadom  NATO aviacije na međunarodni putnički voz na pruzi Beograd-Solun u Grdeličkoj klisuri, 15 kilometara od Leskovca.   Voz se tom prilikom nalazio na železničkom mostu na Južnoj Moravi, a pogođen je sa dva projektila NATO alijanse. Treći i četvrti vagon su potpuno uništeni, dok su lokomotiva i prvi vagon u većoj meri poprilično oštećeni. Tačan broj ranjenih i poginulih do danas nije sa sigurnošću utvrđen. Tokom istrage pronađeno je devet leševa i još četiri dela ljudskog tela, a mnogi se vode kao nestali. Po nekim nezvaničnim informacijama najviše civila tokom čitave NATO agresije na SRJ poginulo je upravo

Obraćam vam se kao Novosađanin Novosađanima. Tražim da se 3. maja setite stradanja naše i vaše kuće. Na taj dan pre 15 godina, zgrada Radio-televizije Novi Sad, danas Radio-televizije Vojvodine, srušena je u bombardovanju. Nemojte ponoviti muk od 24. marta, kada godišnjica bombardovanja nije zaslužila ni naslov u rubrici posvećenoj godišnjicama. Sopstvenom stradanju ste posvetili svega nekoliko sekundi programa, nije urađen nijedan specijal, nijedna ekipa nije izvestila sa ruševina nekadašnjeg radnog mesta. U vrhuncu cinizma, RTV je u udarnom terminu potpuno prećutala bombardovanje Novog Sada, ali je govorila o bombardovanju Sarajeva.     Možda je trenutna uređivačka politika RTV slična politici Žena u crnom, koje ovih dana ćute o srpskim

Sećanje na dane od kojih je prošlo 15 godina a koji su i dalje tako živi u pamćenju mnogih. Malo je trenutaka koje vreme na zamagli ili potpuno izbriše iz sećanja. Ipak, potpuno jasno se sećam večeri od koje se danas navršava tačno 15 godina. Negde sa prvim mrakom, Branko i ja smo sa torbama na ramenu stajali u dvorištu ispred moje kuće. Uporno smo ubeđivali moju majku da nas pusti na trening. Tri dana kasnije treblo je da počne završni turnir prvenstva SR Jugoslavije u košarci za kadete. Moji prijatelji i ja smo živeli za taj dan. Svi naši snovi, dečačka maštanja, godine treninga, sreća koju su donosle pobede,

Prošlo je četrnaest godina od herojske smrti Zorana Radosavljevića. Smrt u neravnopravnom sukobu sa višestruko nadmoćnijim NATO lovcima ga je učinila herojem, ali ta državna počast ga je neopravdano mimoišla.  Vitezovi, heroji. Sinovi neba. Tvorci istorije. Junaci… Tako su, tokom i neko vreme posle NATO agresije na SRJ, vlasti hvalile i slavile pilote našeg Ratnog vazduhoplovstva. A onda su vremenom, tiho, njihove podvige i žrtve – skrajnuli. Preživeli ratnici u borbi sa višestruko nadmoćnim neprijateljem, postali su “nezgodni svedoci” i smetnja našim novim kursevima. Penzionisani su, u najvećoj snazi i vrhunskom iskustvu kojih se ne bi odrekla nijedna država koja drži do svoje odbrane. A mrtvi… Oni su zaboravljeni, a

Autor: BRANIMIR NEŠIĆ Prošlo je jedanaest godina od NATO-bombardovanja Srbije. Hiljade mrtvih i ranjenih, na desetine hiljada porušenih zgrada, domova, fabrika, mostova… Nepopularna tema za sadašnji režim u Srbiji, koji se iz petnih sila trudi da nam zapadne „saveznike“ prikaže kao prijatelje koji su nas kasapili zato što smo mi zaista bili loši, a oni, kao vajni civilizatori i demokrate, bili su tu da nam ukažu na stranputicu kojom smo krenuli pokušavajući da odbranimo svoje. Baš kao u Balkanskom špijunu: „Hajde, lepo priznaj da si kriv, pa će ti Đura oprostiti što te je tukao…“ Čak i šiptarska prodaja srpskih bubrega i srca nije dovoljno zastupljena na televiziji. Plaše se