1999 – Sasvim lično

Datum objave: utorak, mart 25, 2014
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

Sećanje na dane od kojih je prošlo 15 godina a koji su i dalje tako živi u pamćenju mnogih.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/nato-1999-naslovna.jpg

Malo je trenutaka koje vreme na zamagli ili potpuno izbriše iz
sećanja. Ipak, potpuno jasno se sećam večeri od koje se danas navršava
tačno 15 godina.

Negde sa prvim mrakom, Branko i ja smo sa torbama na ramenu stajali u
dvorištu ispred moje kuće. Uporno smo ubeđivali moju majku da nas pusti
na trening. Tri dana kasnije treblo je da počne završni turnir
prvenstva SR Jugoslavije u košarci za kadete. Moji prijatelji i ja smo
živeli za taj dan. Svi naši snovi, dečačka maštanja, godine treninga,
sreća koju su donosle pobede, tuga posle poraza kojih te godine skoro da
i nije bilo, sve se to skupilo u tih nekoliko dana.

Bili smo već dovoljno odrasli da čujemo i razumemo priče o ratu koji
se sprema. Plašili smo se, iako to jedni drugima nismo priznavali.
Nekoliko dana naši ranije su obukli uniforme i otišli sa obećanjem da će
se javiti kad stignu. Sećam se svog stida kada sam se pred drugovima
zaplakao u dvorištu ispred škole. Nisam želeo da priznam da plačem jer
je mi je otac upravo otišao sa vojskom. Bilo me je sramota, znao sam da
su isto učinili očevi većine dece iz razreda, čak i braća njih
nekolicine, jedva nekoliko godina stariji od nas. Pa ipak, nekoliko suza
je samo krenulo a ja sam lagao da sam tužan jer su upravo stigle vesti
da je poginuo Nebo iz Montenigersa, moje tada omiljene muzičke grupe.

Međutim, te večeri u dvorištu ispred kuće, sve je bilo zaboravljeno. U
našim mislima je bio samo taj poslednji trening pred odlazak na turnir u
Bečej. Majka je stajala ćuteći i pušila. Tih dana je pokušavala da
ostavi cigare ali posle razgovora sa rodbinom iz Podgorice prsti su joj
sami našli put do upljača. Branko i ja smo je ubeđivali da neće biti
rata, da smo na pragu 21. veka i da niko neće bombardovati državu u
Evropi. Da je to samo pretnja, da će se sve rešiti… Tada su se začule
sirene.

Nekoliko minuta smo ćutke stajali. Branko je bez reči otišao nazad
prema svojoj kući. Svetla su se polako gasila, Užice je tonulo u mrak.
Počelo je zamračenje. Sirene su zavijale i iako sam ih čuo ranije,
nekoliko puta kada je proverevana njihova ispravnost, zvuk koji se tada
prostirao kroz tamu je bio drugačiji, zlokoban, jeziv. Te noći smo legli
obučeni. Nismo zaspali. Potmulo brujanje avina visoko na nebu povremeno
su prekidale desetak kilometara udaljene eksplozije na Ponikvama.

Počeo je rat. Stigle su i prve vesti o poginulima. Ali, osim stalnih
sirena, tame koja je noću obavijala grad i povremenog brujanja aviona
negde visoko na nebu, rat mi se nije činio strašan. Otac se javio tri
dana kasnije. Kratko je rekao da je živ. Čuli smo se i sa dedom.
Podgorica je bombarodvana ali su svi bili dobro. Život je počeo da se
normalizuje. Zaista, ta reč danas nestvarno zvuči za dane rata, ali bilo
je tako.

Prošao je skoro čitav mesec. Mnogi su pobegli iz grada, sklonili se
na selo. Drugi su panično trčali u podrume čim bi se oglasile sirene.
Tamo su spavali, jeli… živeli. Međutim, skoro stalna vazdušna opasnost
je za većinu postala navika, stvar rutine, još jedan dodatak životu koji
već godinama nije bio lak. Užice je u bilo pošteđeno masovne smrti,
ruševina u srcu grada, rupa od gelera i nemih skupova na gradskom
groblju.

Noć 22. aprila je bila neobično mirna. Iznenada, probudilo me je
brujanje aviona. Čuo sam ga svake noći a opet, činilo mi se kao da je
nekako drugačije, za nijansu bučnije, kao da kruže baš nam mojim gradom,
nad krovom moje kuće. Tada se začuo zvižduk. Trajao je samo nekoliko
trenutaka ali je u njih bila smeštena čitava večnost. Ne mogu da opišem
taj zvuk, ne verujem da iko može. Nažalost, većina vas koji ovo čitate
odlično ga se seća. Tada sam, prvi put u svom 14 godina dugom životu,
pomislio da ću umreti.

Stajao sam u dovratku iako sam se sa društvom često šalio na račun
takvih saveta. Kao da dovratak ili kuhinjski sto može da nas zaštiti od
bombe. Pa ipak, nehotice sam dotrčao ispod njega, zaboravljajući na majku i
babu koje su spavale nekoliko metara dalje, zaboravljajući na sve. Mislio
sam da ću umreti i kroz glavu mi je u istom trenutku prolazila molitva,
razočarenje što mi se život tako brzo završava, bes, strah… i još hiljadu
drugih osećaja koje ne umem ni da imenujem. Potom je odjeknula
eksplozija.

Iz pravca gradskog trga, možda kilometar daleko od naše kuće, podizao
se dim. Nisam znao šta je pogođeno. Nije me bilo briga. Nisam ni
pomišljao na to da je možda stradao neko od mojih prijatelja, rođaka,
sugrađana. Stajao sam u dovratku u zahvaljivao bogu što sam živ. Ništa
drugo me nije bilo briga…

Do kraja rata sam još tri puta čuo isti zvuk bombe koja se probližava. Sva tri puta je sve bilo isto.

Rat je okonan posle 78 dana. Nekoliko dana kasnije otac se vratio
kući. Život nije bio lak, a opet, nije bio ni pretodnih devet godina.
Roditelji su se trudili da mi, deca, to što manje osetimo. I zaista, za
mene se sve brzo vratilo u normalu. Bio je raspust, toplo leto, svi moji
prijatelji su opet bili tu.

O ratu nismo pričali puno. Nisam ni razmišljao o njemu. Kada jesam,
obično bih se setio druženja, košarke, devojke koja mi se dopala, dečijih
nestašlika kojih je bilo više nego ikad jer su nam očevi bili daleko od
domova…  Retko, sasvim retko, setio bih se onoh zvižduka, setio bih se
sebe kako stojim u dovratku i molim se da bomba pogodi nečiju drugu
kuću, bilo čiju samo ne našu. Brzo bih se otresao takvih misli, smestio
ih negde duboko i pokušao da zaboravim. Bilo me je stid.

Prošle su godine pre nego što sam ponovo u misli prizvao ova sećanja.
Danas ih se više ne stidim. Bole me ali ne želim ni da ih zaboravim. Tih
78 dana niko od nas ne sme da zaboravi. Niti sme da se stidi zbog
straha i suza. Bili smo deca.

Mi, rođeni osamdeset i neke, kao i kasnije generacije, nismo krivi za
ove dane. Nismo ih ni sa čim zaslužili. Morali smo da ih preživimo i
oni su nas oblikovali, izmenili, hteli mi to ili ne.

Sa 14 godina sam razmišljao o smrti. Plašio se. Molio da umesto mene
uzme nekog drugog. Stideo se sam sebe. To nisu normalne uspomene jednog
deteta. Ne smeju da budu. Na sreću, njih ne dele naši vršnjaci iz Pariza,
Berlina, Londona ili Njujorka. Na žalost, dele ih mnogi drugi, širom
sveta. Nekih ih i danas stiču. Mnogo je onih koji ginu.

Moramo se sećati 1999. Pamtimo, jer nas pamćenje ljudima čini. Pamtimo,
ne da bi mrzeli, ne da bi tražili osvetu, već da bi znali ko smo. Ovo
sećanje mora biti zajednički beleg naših generacija, podsećanje da ne
smemo dozvoliti da se tako nešto ponovi. Na nama je da oblikujemo svet u
kome živimo, a ko će bolje od nas znati kakav taj svet ne sme da bude.
Pamtimo, da bi bili bolji ljudi.

Piše: Petar Ristanović

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top