Планина је знаменита још од доба Немањића, а посебно по Вожду Карађорђу, мајору Илићу, сердару Вукотићу и њиховим јунацима – истакао владика Јоаникије након освештања храма. У селу Љепојевићи, на Јавору, трећег дана Васкрса владика будимљанко-никшићки и администратор милешевски Јоаникије освештао је цркву посвећену српским мученицима. Богомоља је украј јаворског пута, уз међу нововарошко-ивањичке општине и на око пола километра од Карађорђева шанца и споменика мајору Илићу и јаворским јунацима подигнутог 1907. године. – Јавор је планина знаменита још од Немњића, а нарочито од великог и слaвног свесрпског Вожда Карађорђа, који је дошао до Сјенице и Суводола, где су му се придружили Херцеговци, Морачани и Васојевићи, а многи после отишли

Како би им који друг умро и остао у снегу, скидали би му опанке и кували их. Глодали су и гутали комаде опанака и многи од њих су тако сачували главу, прича Раде Пантовић, чији је деда пешке прешао Албанију Не пропустите…   СРБИЈО НА НОГЕ: Будимо сложни и одужимо се херојима албанске голготе АКЦИЈА КУРИРА ОДУЖИМО СЕ СРПСКИМ ХЕРОЈИМА: Израдимо статуе јунацима албанске голготе! АКЦИЈА КУРИРА ДОВРШИМО МАУЗОЛЕЈ НА ВИДУ: Србијо, одужимо се јунацима! ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ: Недовршена спомен-костурница на Виду! СТОЈТЕ, ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ: Почаст за 250.000 страдалих Срба на острвима Крф и Видо Не стајемо! Акцију Курира и Удружења новинара Србије „Израдимо статуе херојима Албанске голготе на

“Новости” објављују детаље тек откривеног писма Милунке Савић председнику владе током окупације. Код Косте Пећанца била курир, после без прихода. Није могла да издржава потомке МНОГО је тога непознатог до данас остало о Милунки Савић, хероини балканских ратова и Првог светског рата, између осталог и то како и од чега је живела током окупације Београда 1941-1945. Према једном писму које је редакцији “Новости” уступио праунук ратног премијера Милана Недића, очигледно је живела више него бедно. Ово писмо, до сада необјављивано, сасвим случајно открио је др Александар Стојановић из Института за новију историју Србије. Писмо упућено Недићу, 11. фебруара 1943, нађено је међу документима Председништва министарског савета. “Господине председниче, молим Вас

Увек када нам се пружи прилика морамо да се сетимо, говоримо или пишемо о онима који су нам омогућили да можемо да ходамо усправно. Оним синовима Србије који су нам очували Отаџбину. Оно што треба да нас чини поносим  јесте да је таквих српских витезова било толико да када би помињали све знане не би могли књигу да завршимо. Где су тек они незнани који су својим моштима поплочали мајку Србију. Они див јунаци који су своја херојска дела чинили само да би светосавски одужили  свој дуг мајци Србији и свом народу, знајући да то неће бити забележено. Српски и витешки, иако ће их историја заобићи у својим записима радили

Сто година смо се оглушивали о молбу великог ратника да не заборавимо Србе страдале у логору Нађмеђер. На мермерном спомен-зиду највећег гробља после Зејтинлика биће уклесана имена 6.000 страдалника Дај боже, да им се њихова велика уједињена отаџбина што скорије одужи великим и достојним спомеником. Овом реченицом, у којој има прекора због пословичне српске заборавности и молбе да се кад-тад присетимо пострадалих у Великом рату у словачком логору Нађмеђер, војвода Петар Бојовић завршио је 1936. године предговор књизи историчара Ристе Ковијанића “Нађмеђерска долина смрти – на гробовима 6.000 српских мученика.” Али, не, нисмо тада послушали ни Ковијанића ни Бојовића, па смо протеклих деценија забораву предали Нађмеђер, мада је то стратиште,

Када повежете неке текстове на Блицу са именом њиховог аутора, Дарка Николића, одмах ће вам бити јасно да се ради другачијем новинару. Пише у спортској рубрици. И пише другачије. И стилом и избором тема. Не само извјештава, већ прича приче. А често вам се учини као да му је циљ за тај дан да вам га поправи и врати вјеру у добро. Онда вас не изненади да он не сматра да се вриједност свега може исказати у материјалном. И да је спреман да за нешто тако издвоји вријеме и труд, и то поклони свима. На само клик од нас је његова књига о Гвозденом пуку, најбољој јединици српске војске. Који су мотиви

Поводом обележавања 98. годишњице смрти Гаврила Принципа, државна церемонија полагања венаца и одавања почасти одржана је данас у градској тврђави у Терезину у Чешкој, где је Принцип, као затвореник, преминуо 28. априла 1918. године. У склопу обележавања стогодишњице Првог светског рата крај маузолеја са спомен костурницом у Јиндриховицама одржана је и државна церемонија полагања венаца и одавања почасти српским ратним заробљеницима преминулим у том логору, саопштио је Одбор Владе Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Венце је на спомен обележја у име Владе Србије положио представник Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а организатор комеморација је Одбор у сарадњи са амбасадом Србије у Чешкој, Министарством унутрашњих послова

Генерални директор Радио-телевизија Републике Српске, Драшко Милиновић, и директор Кобра филма из Београда, Драган Бјелогрлић, потписали су данас у Бањалуци Уговор о копродукцији игране ТВ серије под називом “Сенке Балкана”. Серија, која ће се приказивати на програму РТРС-а и РТС-а, је узбудљиви трилер, препун обрта и до сада непознатих историјских догађаја, који осликава Европу у предворје догађаја који ће обиљежити 20. вијек. Радња серије смјештена је у другу половину двадесетих година прошлог вијека, кризни период између “убиства у Скупштини” и увођења “шестојануарске диктатуре”. Турбулентни политичко-друштвени живот, низ неразјашњених убистава, дјеловања најразличитијих организација из земље и иностранства, само су дио онога чиме ће се серија бавити, истиче креатор серије “Сенке Балкана”,

На данашњи дан прије 98 година умро је Гаврило Принцип, члан тајне организације “Млада Босна”, чији је атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију на Видовдан 1914. године у Сарајеву послужио Бечу као изговор за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог свјетског рата. Чланови “Младе Босне” извршили су атентат у знак протеста против аустроугарске окупаторске политике и тежње већинског српског народа за ослобођење и уједињење. Због атентата на Франца Фердинанда, 12. октобра 1914. године пред суд је изведено 25 младих људи. Од шест атентатора, њих пет је било млађе од 21 године, што их је, према тадашњем закону, чинило малољетним. Осуђени су 29. октобра

Пре сто година најтеже оболели српски војници смештени су на острвце крај Крфа, а за готово 10.000 њих ту је био и трагичан крај албанске голготе Појас камените обале уређен је само на једном узаном делу са јужне стране, тек да би бродићи могли да пристану. Повише стрмих стена над прозирним морем, издижу се густе борове шуме. Између стабала вијугају стазе, од којих једна води до Маузолеја са спомен-костурницом српских војника преминулих на овом острву 1916. године. Овако данас изгледа српски Јерусалим, како је митрополит Димитрије Видо назвао пре једног века. До тада, Грци су га звали Острвом змија. Ову последњу станицу за готово 10.000 српских војника који нису преболели

У мрклом мраку Рађевине Драгић Митровић размишљао је само хоће ли бити среће да испуни задатак: криомице зграби аустријског војника и жива доведе у своју чету Чачак – Дубоко у ноћи, Драгић Митровић се привлачио стоговима сена код Завлаке и не беше га страх. Па, зар неко боље од њега, сељака из Кржаве, познаје ове стазе и бестрагије, колико је пута момкујући прошао овим пашњацима и долинама. И колико испео на Цер, Повлен и Маљен, све дозивајући девојке на комишање. А ноћас, у мрклом мраку Рађевине и у зору Великога рата јавио се добровољно на задатак и мислио једино хоће ли бити среће да га испуни: да криомице зграби аустријског

(Из књиге „Српска писма из светског рата 1914-1918“, сакупио др Владислав Пандуровић, Српска штампарија, Осијек, 1925; ново издање, верно оригиналу: Прометеј, Нови Сад, и Радио-телевизија Србије, година издања: Нови Сад, 2014.) Његовом Величанству Краљу Петру Првом Сербија, Ниш: „Орлов город, 7. фебруара 1915. Срдачан поздрав из Русије. Поздрављам и молим препокорно Ваше Милостиво Величанство, да замолите велику Русију, браћу нашу, ми Срби молимо већ одавно, да нас пусте браћа наша Руси к вама у помоћ у Србију. Ми желимо драговољци бити Србијански. Ми заробљеници Срби, што смо се предали у Русију, нисмо ћели пуцати на браћу нашу Русе, па стога молим Ваше Величанство да нас Ви замолите од браће наше

Да, прошло је сто година од гологоте Србије у Великом рату, али очекивано то данашњи НАТО режим у Србији покушава искористи за задржавање власти и обесмишљавање саме жртве. Они који су се данас одрекли свих тада ослобођених Србских области и који су уништили србско друштво, привреду, културу и војску, пљунули су на јунаке са Куманова, Цера, Колубаре и Мојковца, а ево сада пљују и на јунаке страдања приликом повлачења србске државе, војске и народа 1916. године. Држе патетичне говоре, полажу цвијеће, екуменисти држе опела, а неки пишу текстове и праве некаве документарне филмове у којима се умањује значај Русије, а увеличава значај Запада. Ништа им није свето. Слично ће урадити

Предсједник Србије Томислав Николић, који на Крфу предводи делегацију Србије на обиљежавању једног вијека од пробоја Солунског фронта, поручио је данас да је братство грчког и српског народа, сковано тада за вјечност, заувијек уткано у наше биће, као дио страдалне и јуначке историје Србије заувијек. Србија, поручио је, никада неће заборавити да су се заједно са српским борцима на том фронту борили и гинули војници из Француске, Русије, Енглеске, ирске, Шкотске, Грчке, војска Есад Паше, Канаде, Италије… Војничким вјерским поменом, који служи митрополит црногорско-приморски Амфилохије, почело је обиљежавање 100 година од искрцавања српске војске на грчка острва. Председник Србије Томислав Николић положио је вијенац на  спомен-обиљежје у част српским војницима. Николић

За време Првог светског рата у аустроугарским логорима широм Словачке умрло чак 8.000 Срба, а у Великом Међеру чак 5.500. Гробље било дуго заборављено и запуштено, чак и изнаjмљено за тренинг паса. Тек 2003. уређено И ДАНАС, скоро сто година од почетка Првог светског рата, потомци српских бораца из отаџбине траже по Словачкоj гробове своjих наjмилиjих. Помажемо колико можемо да утврдимо истину о страдању наших људи и да сачувамо сећања на Србе коjи су као заробљеници или воjници страдали у ослободилачком рату. Подигли смо им споменик као захвалност српског народа своjим хероjима! Овим речима се Стане Рибић, председник Удружења Срба у Словачкоj, обратио члановима српске делегациjе коjа jе током прошле