Orlovi i vitezovi Srbije

Datum objave: ponedeljak, 2 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

srpske-vojvodeUvek kada nam se pruži prilika moramo da se setimo, govorimo ili pišemo o onima koji su nam omogućili da možemo da hodamo uspravno. Onim sinovima Srbije koji su nam očuvali Otadžbinu.

Ono što treba da nas čini ponosim  jeste da je takvih srpskih vitezova bilo toliko da kada bi pominjali sve znane ne bi mogli knjigu da završimo. Gde su tek oni neznani koji su svojim moštima popločali majku Srbiju. Oni div junaci koji su svoja herojska dela činili samo da bi svetosavski odužili  svoj dug majci Srbiji i svom narodu, znajući da to neće biti zabeleženo. Srpski i viteški, iako će ih istorija zaobići u svojim zapisima radili su to punim srcem.

Kakav je duh vladao ovim prostorima koliko je duša bila ispunjena verom može se videti i iz primere Prvog balkanskog rata. Srbija je tada kao i uvek čini se bila politički podeljena ali nije se delila kad je ljubav ka Otadžiini i narodu u pitanju. Rat protiv Turske imao je potpunu podrušku celokupnog srpskog naroda. Nije u Srbiji postojao niko ko je mogao da nosi pušku i smatrao se Srbinom  a da to nije i učinio. Koliko je bilo jedinstvo kada je bila u pitanju odbrana i oslobođenje Otadžbine govori i primer tadašnjih političkih protivnika Kraljevine a pripadnika socijalističke internacionale. Oni su zajedno sa svojim vođama Dimitrijem Tucovićem i Dušanom  Popovićem uzeli odmah aktivno učešće.  Političko neslaganje nije imalo veze sa odbranom Otadžbine.

Sličan primer Srbiju je Vaskrsnuo i 1999, podeljenost između pozicije i opozicije je tada možda bila i veća nego ikad ali onog trenutka kada je to neprijatelj hteo  da iskoristi što mu je sa političarima odlično išlo od ruke nije mogao sa narodom. Viteško srce svih srpskih orlova nije se dvoumilo kada je u pitanju srpski narod i majka Srbija. Srbin zna da je jedno politika i neko buduće uređenje ali da je Otadžbina nepromenljiva kategorija.  Majka Srbija je jedna jedina i dužnost je svakog Srbina da ona bude slobodna.

Pravi duh srpskog vojnika možemo osetiti sećajući se mnogih heroja i njihovih časnih viteških primera. Siguran sam da ni sa jednim srpskim junakom ne možemo pogrešiti. Ovog puta zadržimo se na vojvodi Živojinu Mišiću. Jedan od razloga za to je i podsećanje na njegov stav koji nažalost regent Aleksandar nije poslušao a Srbija je to skupo platila. Prisetimo se te izjave date posle službenog obilaska teritorija koje sada pripadaju novostvorenoj Hrvatskoj i sa ove vremenske distance njene istinitosti:

„Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice. Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala. Ništa se neće moći uraditi. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.”

Nakon što je saslušao emotivno, iskreno i vrlo jasno izlaganje vojvode Živojina Mišića, regent Aleksandar je tražio predlog rešenja. Vojvoda Mišić se ni tu nije dvoumio:

„Ja sam sa tim raščistio. Dvoje nam neminovno predstoji: potpuno se odcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju. Granice će biti tamo gde ih mi povučemo, ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde kažu jezik i običaji, tradicija i najzad, gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti pravo i Bogu drago.”

Na konstataciju Aleksandra da bi to značilo da Hrvate prepuštamo zagrljaju Italijana, dodao je:

„Neka im je sa srećom. Neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi s njima nećemo usrećiti. To su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi… Ne zaboravite, Vaše Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati.“

Sećajući se ovih reči vojvode Mišića sada kada se ljuto kajemo jer regent nije poslušao svetosavsku dušu ostaje nam nada. Nada da će nam budućnost podariti dovoljno vere, hrabrosti i pameti da ne činimo slične greške.  Potrudimo se da nikad više ne dozvolimo situaciju da želje vođene ličnim ambicijama nekog vladara ili vladajuće strukture ceo narod povuku ponovo u ambis. Pomolimo se da zaslužimo bolju i izvesniju budućnost kroz koju će nas voditi časni i hrabri Srbi, svetosavskim putem.

Orlovi i vitezovi iza kojih stoje časne reči i dela poput onih vojvode Živojina Mišića. Poznavajući dušu srpskog vojnika znao je kako da vrati poljuljani moral, da dodatno ohrabri da u svakom svom vojniku probudi ono najčasnije i najviteškije. Odlučnim glasom koji krasi pravog srpskog komadanta i u najtežim trenucima ulivao je poverenje i vraćao duh. Onda kada ni vrhovna komanda nije bila sigurna kako dalje vojvoda nije imao dileme. Znao je šta Srbin ne sme a nesme nikada na kolena. Odlučnost se mogla videti i iz razgovora vojvode Mišića i pukovnika Dušana Vasića. U momentu kada su se Bugari spremali za zauzimanje Bitolja pukovnik Dušan Vasić se obratio vojvodi:

„Gospodine đenerale, ako i Vrhovna komanda, u čijem sastavu i vi zauzimate važan položaj, pristane da se Bitolj preda Bugarima, onda će, kunem vam se, Moravska divizija prvo raskrstiti s onima u Vrhovnoj komandi, koji na to budu pristali, a potom braniti Bitolj, koji smo uz onako velike žrtve oteli od Turaka. Braniće ga do poslednjeg čoveka.”

Na ovo obraćanje vojvoda Živojin Mišić je brzo odgovorio onako kako je samo on umeo:

„Gospodo, ako bi se ko našao u Vrhovnoj komandi koji bi pristao na ustupanje Bitolja Bugarima, dajem vam časnu reč da ću ga sopstvenim rukama vezati i doterati ovamo, odakle ćemo s našim hrabrim pukovima poleteti da branimo Bitolj.“

Uvek je znao samo za viteštvo i čast njegove naredbe završavale su isto kao i dela onako kako samo i smeju naredbe pravog srpskog oficira:

„Ne daj se Vule, živ u ruke!“
„S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u Otadžbinu!“
„U smrt, samo ne stajati!“

Zato ne čudi i nije slučajno što su odluku vrhovnog komadanta Aleksandra Karađorđevića da Živojina Mišića proizvede u vojvodu pratile reči:

„Trebalo mi je da odam najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu u vreme kada je drugi već nisu imali.“

Baš zato što je bio takav zato što su srpski oficiri to nosili u sebi, ispunjeni verom u duši osećali svoj narod i bili njegov sastavni i neotuđivi deo, Srbija je pobeđivala. Tu Mišićevu unutrašnju snagu i viteško srce među prvima je primetio ruski major Kirjejev. Nikolaju Kirjejevu komadantu ruskih dobrovoljaca u čiji je bataljon sa početkom Prvog srpsko-turskog rata Mišić bio raspoređen jasno je bilo koga mu je sudbina dodelila. Odmah primećuje talenat, hrabrost i odlučnost mladog srpskog narednika i postavlja ga za njegovog ličnog ordanansa. Prilikom postavljanja za ordanansa ističući Mišićevu bistrinu uma Kirjejev saopštava naredniku Mišiću:

„No čim potučemo Turke povešću te sa mnom u Rusiju, da tamo ko moj pitomac svršiš našu vojnu akademiju.“

Mišić iskazujući svoju zahvalnost i polaskanost ponuđenim daje radostan pristanak. Nažalost do njegovog odlaska na školovanje u Rusiju nije došlo. Razlog leži u tome što je hrabri major Kirjejev herojski položio svoj život u bici kod Velikog Izvora u Rakovici do kraja se boreći za Srbiju.

Ako i mi budemo dovoljno hrabri, iskreni i časni a dušu ispunimo verom život će nam podariti ponovo nepokolebljive srpske vitezove poput vojvode Živojina Mišića. One Obiliće koji nikad ne bi prihvatili da čast koju su nam ostavili preci uprljaju zbog lažnih šargarepa MMF-a ili još gore krvavih dolara NATO okupatora i ubica. One Srbe koji će uvek prvo svojim primerom osvetljavati put pred nama, onako kako je to činio i časni vojvoda Mišić. Možda danas zato treba više nego ranije da razmislimo o anegdoti koju nam je ispričala Mišićeva praunuka Vojislava Šipka sačuvavši je tako od zaborava:

„Dok je čistio čizme, prišao mu je jedan strani oficir i upitao ga zašto sam čisti obuću. Vojvoda Mišić mu je odgovorio: Ja čistim svoje čizme, a čije vi čistite.“

Svetosavac se nikad nije gordio, nikad stideo rada, uvek spreman da sa ponosom očisti svoje ali nikad okupatorske čizme. Onda kada je vera izašla iz duše a zamenio je interes ka činovima, materijalnom ili nečem trećem nestala je ona neophodna konekcija sa Otadžbinom i narodom. Srbija je tad doživela poniženje, njenim oficirima sudile su zapadne hijene oni koji nikad nisu imali časti.

Dozvolili smo da ih zlotvori koji su nas ubijali osuđuju da služe kazne za nepostojeća dela u neprijateljskim  kazamatima. Zaboravili smo na veru, ponost, čast i viteštvo, nekada je to bilo nezamislivo. Kada je vojvoda Živojin Mišić preminuo u Beogradu 20.januara.1921 godine, nismo bili takvi. Tada smo znali da se odužimo i oprostimo od svojih heroja i vitezova. Ispratile su ga reči pesme Vojislava Ilića mlađeg napisane za tu priliku:

„Ovde, gde u neznan sve zasluge odu
A najlepše delo nepriznato bude,
Otadžbini ti si pružio slobodu
A ona ti pruža – pregršt svoje grude!“
A novine Tribuna su zabeležile:

„… Suze su navirale prekaljenim ratnicima njegove Prve armije i celokupne Vrhovne komande, koji su pod njegovom komandom jurišali kao risovi. Umro je najveći vojnik naše istorije, o njemu znaju Rudničke i Suvoborske gore i Makedonski klanci, brda i doline o njemu pričaju sve naše bučne i bistre reke. Na pobedonosnim krilima njegove legende ime mu se pronelo i van granica naše otadžbine.“

Sećajući se danas svih srpskih orlova i vitezova a nadajući se da će nam ih budućnost ponovo dodeliti ne smemo smetnuti sa uma da moramo i svojim delima da ih zaslužimo. Nemojmo nikad zaboraviti na mogućnost da nam Gospod namerno odseca granu za koju smo se svom snagom zakačili. Ne da bi nas kaznio već da bi nas podsetio da nam je odavno dao krila ali mi u strahu nikako da naučimo da letimo. Raširiće ponovo srpski orao svoja krila a kad ih i raširi shvatiće da je vitezovima granica samo nebo.

Nenad Blagojević; SRBIN.INFO

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top