Ко воли мајку Србију и своје најдраже, нека пође у одбрану отаџбине, казао је официр у руској степи, а ми појурили један преко другога, страхујући да ће рећи ’доста’ – сведочи Јован Зековић са Романије којег је рат превео преко пола света до завичајних гудура Чачак – Шест година војевања, шест љутих рана, утиснуле су белег на лицу Романијца Јована Зековића, да га ни најближи нису препознали, кад им се указао на повратку. Њега је ратна стаза повела преко 50 држава и два океана и на православни Васкрс 1918. спустила на Солунски фронт, да се заједно с браћом избори за повратак и слободу отаџбине. Село Бјелосављевићи, одакле су Зековићи, смештено

Подсећајући на атентат из јуна 1914, угледни амерички лист написао да је Аустроугарска пет дана касније објавила рат Босни уместо Србији „Њуорк тајмс” је познат као поуздан извор информисања, па и када му се поткраде нека грешка, уредништво објави исправку, макар се радило о тексту старом више од 100 година. Међутим, у уторак, на годишњицу Сарајевског атентата, објавили су чланак с материјалном грешком коју до данас нису исправили. Текст у историјској рубрици „Нису заборављени” посвећен је Францу Фердинанду, због чијег је убиства започео Први светски рат. Напис почиње реченицом да је осамнаестогодишњи студент Гаврило Принцип 28. јуна 1914. у Сарајеву испалио метак који је променио свет. Потом новинар објашњава мотиве овог

”Млада Босна” није организација, није хијерархија, политика, агитација, пропаганда… ”Млада Босна” је идеја и то је оно што је окупљало ове младе људе. Напајајући се идејама Достојевског, Карлајла, Мацинија, Ракића, Бојића, Диса они су сами стварали своју идеологију. У времену у којем је свака идеја о слободи, храбрости, честитости, праведности унапред проглашена за бесмислену, а борба за остварење тих идеја за узалудну, тешко је објаснити величину и значај једног нараштаја какав је постојао у српском народу, с` почетка 20. века. То је нараштај Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Мухамеда Мехмедбашића, Недељка Чабриновића, Недељка Чубриловића, Владимира Гаћиновића… Свету најпрепозантљивији данас, јесте Гаврило Принцип, извршилац Сарајевског атентата 28. јуна 1914, чији је живот

На данашњи дан 1914. године члан “Младе Босне” Гаврило Принцип извршио је атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, у којем је од посљедица случајног рањавања преминула и његова супруга Софија Хотек. Сарајевски атентат послужио је аустроугарским властима за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог свјетског рата. Чланови “Младе Босне” извршили су атентат у знак протеста против аустроугарске окупаторске политике и из тежње већинског српског народа за ослобођење и уједињење. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља гдје су се одржавали маневри до Вијећнице: Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Недељко Чабриновић, /који је бацио бомбу на поворку, али је престолонасљедник одгурнуо бомбу

„Политика” данас поклања читаоцима додатак о Видовданском уставу усвојеном пре 95 година, 28. јуна 1921, којим је Краљевина СХС дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија и, уз то, јединствена држава, без аутономија и унутрашњих граница Уставотворна скупштина Краљевине Срба Хрвата и Словенаца сазвана указом од 7. септембра 1920. године за 20. децембар у престоном граду Београду на 62 редовном састанку 28. јуна 1921 године, на Видовдан донела је Устав Краљевине који гласи: Члан I: Држава Срба Хрвата и Словенаца је уставна, парламентарна и наследна монархија. Службени је назив државе Краљевина Срба Хрвата и Словенаца. Ово, поред осталог, пише у Видовданском уставу, првом и најважнијем законодавном акту Краљевине СХС, који

У Вардишту код Вишеграда почиње обнова спомен-костурнице, у којој су сахрањени посмртни остаци 440 војника погинулих у Првом свјетском рату. Реновирање овог споменика културе реализује се уз помоћ Владе Србије и Завода за заштиту споменика из Краљева, а акцију је, прије годину дана, покренуло Соколско друштво из Добруна, управа парохије Вардишта. Споменик палим борцима из Првог свјетског рата је у веома лошем стању. Влада Србије издвојила је средства и овластила Конзулат у Бањалуци да спроведе процедуру за избор најбољег понуђача. До краја августа требало би да буде завршена грађевинска адаптација и електро-инсталациони радови, а потом и уређење околине, приступних путева и комплекса споменика. Протеклих година, црква је покушавала да одржава

У тренутку када ова прича настаје, већ у првим данима Великог рата, панчевачки берберин Панта Јаковљевић живи и ради као скромни и поштени занатлија овдашњи, са женом и петоро деце. Рођен је 1874. године у Панчеву, српској Спарти, како град на ушћу Тамиша у Дунав зваше у оно време, а по љубави према мајци Србији за време мађарске управе. Па и Пантина судбина, иако на први поглед, без војничког педигреа и херојска, део је једне богате ниске сличних, и огледало националне душе српског Панчева и околине. Мука овог скромног панчевачког занатлије почела одмах по објави рата Србији не изненађујуће, али околности под којима је истеран из сопствене кућице јесу за

Острво Крф, од 1916 до 1918 било је центар српске државе – тамо су штампане новине, игране фудбалске утакмице и позоришне представе, одржаване седнице Владе и бурна заседања Народне скупштине Пре сто година – крајем јуна 1916. године, савезницима на Солунском фронту коначно се прикључила и српска војска. Она је, после албанске голготе и опоравка и реорганизације на Крфу прво пребачена у северну Грчку, а одатле на део фронта источно од реке Вардар, према Преспанском језеру. Мада је добила невелики део фронта њен пристанак на солунско ратиште био је од огромног значаја, јер је наступила као јединствена и добро организована војна сила од око 150.000 људи, што је поправило и

Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар. У јулу 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Као повод за објаву рата моћна царевина је искористила атентат у Сарајеву у коме су српски завереници убили надвојводу Франца Фердинанда. Протестна нота аустроугарске владе нашла се на столу српске владе у Београду 10. јула по старом календару, а само пет дана касније стигла је и формална објава рата Србији. За државу и народ које су већ измучила два тек завршена Балканска рата чинило се да ће почетак новог, за који се испоставило да ће бити

„Чим сам скинуо цивилно одело осетио сам да постајем обично оруђе у рукама Аустроугарске”, написао је у својим мемоарима Светислав Света Радуловић, син протојереја панчевачког Душана Радуловића и мајке Јелене Бикар, непосредно пред неизвестан и дуг ратни пут, све до Сибира. Та прича почиње августа 1915. године, кад Светислав добија позив за војску. Бива распоређен у Бечкерек, у 29. регименту, а отуда је после двонедељне обуке требало кренути на исток. „На железничкој станици око мене сваког је неко испраћао, а мене баш нико. Снагу су ми једино давале очеве речи при нашем последњем сусрету: ’Сине, уздај се у Бога, јер је он стално са нама’, које је заменило клопарање фургона

У Културном центру “Пале” вечерас је отворена изложба “Добојски логор, култура сјећања 1915-2015”, коју су припремили Регионални музеј Добој и Православно архијерејско намјесништво добојско. Аутор поставке, виши кустос и историчар музеја у Добоју Милка Ћосоћ истакла је да се на изложеним документима и фотографијама налазе подаци о великом броју страдалих у добојском логору са подручја Сарајевско-романијске регије. “Кроз логор од 1915. до 1917. године прошао је 45.791 логораш, од тога 16.673 мушкарца, 16.996 жена и 12.122 српска војника. Међу њима је било старијих грађана, жена и дјеце”, нагласила је Ћосићева. Према њеним ријечима, јавност не зна много о том логору, али историја каже да је то први сабирни логор у

У Културном центру “Пале” данас ће бити отворена изложба “Добојски логор, култура сјећања 1915-2015”, коју су припремили Регионални музеј Добој и Православно архијерејско намјесништво добојско. На изложеним документима налазе се подаци о великом броју страдалих у добојском логору са подручја Сарајевско-романијске регије. Из општине Пале је најављено да ће на изложби говорити аутор поставке Милка Ћосић, која је виши кустос и историчар добојског Музеја. Отварање изложбе заказано је за 17.30 часова. Извор: СРНА Везане вијести: Сјећање на страдање Срба у добојском логору прије 100 година …  

Док запад јури за материјалним и док му се прикључују оне маловерне душе са истока подела постаје све видљивија. Свет је све јасније поларизован на оне верујуће који воле људе и оне који брину само о себи а љубав имају само ка новцу. Онима који брину само о себи и материјалном овај земаљски живот омогућава да грабећи добију нешто више.  Само живот је кратак а оно у њему приграбљено не може се однети. Човек на крају са собом може понети само душу. Када дође неизбежни тренутак истине за пресек овоземаљских рачуна наша вера, љубав, праведност, великодушност и искреност коју смо носили у души биће оно једино што ће нам одредити

Аријус ван Тинховен, лекар који је пре др Рајса открио истину о аустроугарским злочинима 1914. године, поделио је судбину српског народа у свим борбама на почетку 20. века – Првом и Другом балканском, те Великом рату Ретко коме није познат допринос др родолфа Арчибалда рајса о ширењу истине о непријатељским злочинима почињеним у Србији током Великог рата. Али, мање је познато да чувени форензичар не би био у стању да сачин прецизан и стручан извештај да на располагању није имао налазе хирурга Ваљевске болнице, холандског лекара Аријуса ван Тинховена (1886­1965) и доктора руске санитетске екипе Петроградског словенског комитета, Николаја Ивановича Сичева (1878­1954). За нас је посебно значајан допринос доктора Тинховена;

У храму Светог цара Лазара у Андрићграду вечерас је одржана академија у знак сјећања на Србе који су страдали у добојском логору који је основала Аустроугарска прије 100 година. Кроз добојски логор прошло више од 50.000 људи, подсјетио је протојереј Душко Недић. “Циљ Аустроугарске био је да раздвоји границу између Србије и БиХ, односно да исели српски живаљ са подручја Подриња, а насели муслимански”, истакао је Недић. Он је додао да су у добојском логору остале кости 12.000 људи и да је веома битно да се говори о њиховом страдању. Свештеник Средоје Андрић навео је да је важно помињати страдања српског народа у протеклим ратовима, како се она не би