Jovana spasio Očenaš

Datum objave: ponedeljak, 11 jula, 2016
Veličina slova: A- A+

Ko voli majku Srbiju i svoje najdraže, neka pođe u odbranu otadžbine, kazao je oficir u ruskoj stepi, a mi pojurili jedan preko drugoga, strahujući da će reći ’dosta’ – svedoči Jovan Zeković sa Romanije kojeg je rat preveo preko pola sveta do zavičajnih gudura

Snimak iz Soluna, načinjen 1918: sede Kosta Stanić i Lazar Marić, stoje Jovan Zeković i Luka Vukojičić, svi solunci iz sokolačke opštine
Snimak iz Soluna, načinjen 1918:
sede Kosta Stanić i Lazar Marić,
stoje Jovan Zeković i Luka Vukojičić,
svi solunci iz sokolačke opštine

Čačak – Šest godina vojevanja, šest ljutih rana, utisnule su beleg na licu Romanijca Jovana Zekovića, da ga ni najbliži nisu prepoznali, kad im se ukazao na povratku. Njega je ratna staza povela preko 50 država i dva okeana i na pravoslavni Vaskrs 1918. spustila na Solunski front, da se zajedno s braćom izbori za povratak i slobodu otadžbine.

Selo Bjelosavljevići, odakle su Zekovići, smešteno je posred Glasinačkog polja, ispod obronaka Romanije u Republici Srpskoj. Ta naseobina, u opštini Sokolac, danas ima tek 70 duša. Mlađen J. Zeković koji sada živi u Čačku zabeležio je, svojevremeno, na magnetofonu sećanje svog oca Jovana (1892–1983) na godine Prvog svetskog rata, pa priča roditeljska ide, evo, ovako…

„Posle sarajevskog atentata na Ferdinanda, Srbe nastanjene od Drine do Sarajeva raseljavali su u Bosansku krajinu, da bi imali što manju vezu sa svojom Srbijom. Tako sam se obreo u opštini Ključ, u selu Bravsko. U dom moga gazde, kod kojeg sam bio u izbjeglištvu, stigao je poziv da sina pošalje u austrougarsku vojsku, ali on namjesti sa vlastima da idem ja. Tako sam se 1915. našao u Budimpešti i poslije dva mjeseca obuke u Filip-Čabi poslali su nas na front u Galiciju, u boj protiv ruske vojske.

Nama Srbima bilo je izuzetno teško u austrougarskoj trupi, gdje su Hrvati i muslimani imali velike povlastice. Zato sam, sa zemljakom Dušanom Veletićem, rodom od Kalinovika, riješio da bježimo Rusima. Potrčim pravo prema žici i počnem se provlačiti, ruke i noge sam iskrvavio, uniformu pocijepao i očekivao pucanj u leđa, ali sam na svu sreću prešao živ. Kad je razvodnik primijetio da nas nema, dao je uzbunu i počela je paljba u našem pravcu a Rusi uzvratili, otvorila se borba oko nas dvojice. U kišnoj noći mogli smo dukate brojati od svetlosti ispaljene municije.

Vidimo na horizontu, Rusi izlaze iz zemlje, opkoliše nas i uperiše puške ’moskovke’. Jedan od njih uskoči do nas, uhvati nas za dronje i izbaci iz rova. Pitaju nas da li smo pravoslavci ili oni drugi? Ja kažem da smo Srbi. ’Kak Bogu molajet?’ Izdeklamujem Očenaš bez greške, a oni kažu: ’Harašo, pram kak i mi’. Posle nas je jedan Kozak poveo u sabirni centar, on na konju a mi pješke.

Dušan i ja prebjegli smo 1916. uoči Svetog Luke i imali sreće da nas rasporede kod ruskih seljaka. Ne sećam se dana kada sam došao na poziv u baraku u kojoj su boravili logoraši. Vidim, na kapiji se vijori srpska zastava a u pozadini srpski oficiri u uniformama, sa epoletama, sabljama. Iznijeli su sto ispred kapije logora, gdje se popeo jedan od oficira i poče govoriti: ’Draga braćo, vi više niste ruski zarobljenici, od danas ste pripadnici slavne srpske vojske. Ko ima od braće iz BiH i drugih krajeva naše otadžbine, neka istupi naprijed. Ko voli svoju majku Srbiju i svoje najdraže, neka pođe u odbranu otadžbine’. Pojurili smo jedan preko drugoga, strahujući da će oficiri reći ’dosta’. Iz logora smo krenuli na ratište, dio pješice a drugi vozom. U Kijevu smo se sastali sa oficirima koji su došli sa Krfa, a odatle smo vozom putovali do Odese. Polazeći u borbu na Dobrudžu, dobrovoljačka divizija brojala je 15.000 vojnika a po dolasku u Izmail na Dunavu ostalo je samo 3.500 sposobnih boraca. Moj šinjel više puta izrešetali su meci ali me, srećom, nijedan nije okrznuo. Čovjek, zaista, treba imati mnogo sreće da bi ostao čitav u tim strašnim događajima.

Novembra 1917. počeo je transport na Solunski front. Ja sam bio u trećem puku naše divizije, koja je brojala 4.000 vojnika i 225 oficira, a vagoni su bili podešeni za daleke pute, sa velikim pećima za grijanje“.

Voz sa srpskim dobrovoljcima kreće na istok, ka Sibiru i Kini, drugog puta do Soluna nije bilo. Prolazi kroz Poltavu (19. novembra), Tulu (24), Moskvu (26), Volgorod (16. januar 1918), Vjatku (18), Perm (20), Jekaterinburg (22), Tjumen (28), Irkutsk (30), Mandžuriju (5. februara), Harbin (6), Čan Čun (7). Tu su prešli u japanski voz u kome nije bilo grejanja, pa 9. februara stižu u pristanište Daljni i prelaze na englesku lađu „Aksion“, koja će ih danima nositi kroz Tihi okean, pa u Indijski. Prolaze Singapur, Kolombo (utovar uglja), Aden i Suec i pred pravoslavni Vaskrs dolaze u Solun, u logor Mikru.

„Tu su vojnici odvojeni od oficira, rastanak je bio dirljiv i izuzetno težak. Naš treći puk raspoređen je u Vardarsku diviziju i napredovali smo u pravcu Kavadaraca, Velesa, Kočana, Štipa i Careva Sela. Žestoke borbe vodile su se na planini Soko, strašne i ljute bitke na Kajmakčalanu i Pelisteru. Francuske starješine divile su se našim podvizima, a kralj Petar je često išao kroz položaje i sokolio vojnike. Kada ti stavi ruku na rame odmah bi poletio na neprijateljski bunker, pa makar poginuo.

Skoro da sam u našoj jedinici bio najmlađi, pa su mi odobrili odsustvo od osam dana, i krenuo sam iz Debra ka mojoj Romaniji i rođenima, više pješke nego vozom. Dođem u selo Suve Česme, pred kuću moje tetke udate za Lazara Ninkovića, vidim da cijepa drva i nazovem joj Boga. Ona meni: ’Bog ti pomogao vojniče, odakle ideš? Kažem odakle dolazim a ona se raspituje da li tamo ima još naših vojnika i mene pita da li sam ja živ. ’Ima, tetka, živi su’, velim. Rođena mi je tetka, ali me nije prepoznala, rekoh da žurim i ne svratih u kuću.

Noću sam stigao na Buljukovinu, iznad pećine Megare, na Glasincu. Uđem u kuću mog strica Đorđa Zekovića, sjedi na uslonitoj stolici. ’Dobro veče, stari’, kažem ja. „Bog ti pomogao. Odakle si, mora da se izdaleka?, uzvrati stric. ’Jesam, bogami’, odgovorim.

Vidim, ne poznaje me ni on. Nije ni čudno jer sam otišao prije šest godina a malo sam i ostario. U tom trenu na vrata ulazi moja rodica Savka. Kad me ugleda širi ruke i potrča u susret: ’Blago meni, evo našeg Jovana’, reče rodica, a stric Đorđe iznenađen: ’Kog Jovana, bona?’ ’Pa, naše Vasilije’, reče Savka. ’Što ne kažeš, bolan, da si ti?’, ustade stric, poče plakati i poljubismo se. Sutra sam došao rodnoj kući i zatekao staru majku, ali sam brzo morao da se vratim u jedinicu“.

Četa Jovana Zekovića čuvala je granicu kod Debra od upada Arnauta do jula 1919. kad je demobilisana. U rodno selo vratio se sa medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“ i posle ženidbe kao borac dobio 52 dunuma zemlje (5,2 hektara), a kuću su im 1941. zapalile ustaše.

Autor: Gvozden Otašević

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Bitka u kojoj je Mišić izveo taktiku za udžbenike

Neustrašivi berberin Panta Jakovljević

Bog nikog ne juri

Kako smo izgubili zastavu „Gvozdenog puka“

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top