Bog nikog ne juri

Datum objave: utorak, 14 juna, 2016
Veličina slova: A- A+

Dok zapad juri za materijalnim i dok mu se priključuju one maloverne duše sa istoka podela postaje sve vidljivija. Svet je sve jasnije polarizovan na one verujuće koji vole ljude i one koji brinu samo o sebi a ljubav imaju samo ka novcu. Onima koji brinu samo o sebi i materijalnom ovaj zemaljski život omogućava da grabeći dobiju nešto više.  Samo život je kratak a ono u njemu prigrabljeno ne može se odneti. Čovek na kraju sa sobom može poneti samo dušu. Kada dođe neizbežni trenutak istine za presek ovozemaljskih računa naša vera, ljubav, pravednost, velikodušnost i iskrenost koju smo nosili u duši biće ono jedino što će nam odrediti dalji put. 

                              “Ako bežiš od Boga on te neće juriti, ali će te čekati!“

                                                                                                  Sveti vladika

Nikolaj Velimirović

Pravi Srbin zna ovu nepromenjivu istinu. Zato koliko god da je teško svoj život usmerava isključivo svetosavskim putem. Znajući da na kraju tog puta sledi spoznaja. Sve ono što ga je mučilo, za života mu možda delovalo i kao poraz, je samo bio put do konačne pobede. Da bi nas drugi poštovali moramo krenuti od početka. To znači da najpre moramo poštovati sami sebe i svoj način života. Taj zadatak možemo ispuniti jedino ako ostanemo ono što smo vekovima i bili. Ne dozvolimo gorima od sebe da nas menjaju. Naši stari su hrabro istrajali na tom putu pokazavši svetu kolika je duša Srbinova. To sigurno nije lako ali nam niko i nije rekao da jeste. Srbi nikada i nisu birali put po težini već po njegovoj ispravnosti i suštini.

Moto po kome živi pravoslavna duša je onaj koji nije vođen ličnim i materijalnim već ljudskim. Baš onako kako je živeo i naš Nikola Tesla. Čovek i Srbin koji je došao u Ameriku 1884.godine sa imovinom od četiri centa i jednom knjigom poezije. Mukotrpno radeći na pronalascima uspeva da dođe do zasluženog poslovnog ugovora. Ugovora koji ne samo da mu napokon omogućava normalan život, već mnogo više od toga. Praktično sve što se može kupiti novcem. Taj ugovor je bio upravo ostvarenje onog  sna o materijalnom  koji na zapadu svi sanjaju, mogao je njime da obezbedi sve njegove potomke.

Međutim Tesla nije bio zapadni materijalista već svetosavac sa dušom. Kao takav zarad interesa čovečanstva odrekao se nadoknade za patent od 2.5 dolara po konjskoj snazi svakog elektromotora, cepajući sam svoj ugovor. Možda i nije potrebno spomenuti da danas 80% elektromotora radi na tom principu, da su u pitanju milijarde dolara. Nisu svetosavcu bile važne zelene novčanice želeo je da pomogne svetu i ljudima. Taj svet kome je sve poklonio ga je ostavio da umre u siromaštvu, 1943.godine. Pokazujući još jednom razliku između ljudi sa dušom i onih bez nje. Linija razgraničenja jasno je iscrtana između zapadnih zveri i pravoslavnih duša. Poznajući zapad  jasno je zašto ne želimo da imamo ništa sa njima.

„Oni su se smejali meni što sam drugačiji, a ja sam se smejao njima što su svi isti.“

                                                                                               Čarls Bukovski

Taj vrli zapad između sebe liči kao jaje jajetu. Spolja se prikazuje beo i glaziran ali pogledamo li unutra videćemo da su sva ta jaja ista. Uvek se radi o mućku. To sigurno ne može biti naš izbor, to nije izbor koji će Srbin prihvatiti. Nastaviće oni da se smeju nama što smo drugačiji, ali će im se na kraju i taj osmeh zalediti. Srbi se plaše samo Boga i zato neće dozvoliti nikakvim kaubojima sa zapada da ga jašu zato što misle da imaju silu ili zarad nekakvih zelenih novčanica.

Od sile i novca ne zavisi ona prava snaga, već od vere. Kad je vera dovoljno jaka dobićemo i ono što nam je na momente delovalo nemoguće. Neće biti prvi put da moramo da pokažemo svoju pravu snagu. Ne samo onu borbenu u kojoj nas odlikuje nepokolebljiva hrabrost već i onu po kojoj se svetosavac razlikuje od svih drugih. Onu snagu vere, ljubavi, humanosti. Onu lepotu duše zbog koje se za ljude i može reći da se razlikuju od zveri i životinja.

Priča iz Velikog rata

 Dadoh mu svoj hleb, nemadoh ništa drugo da mu dam

Posle očajničke bitke Srba i Bugara, prenosili su ranjenike brdskim stazama na magarcima, tako što su privezali dve korpe sa strane i po jednog vojnika stavljali u korpe. Na jednom magarcu su se našli srpski i bugarski ranjenik. Francuski oficiri su zaprepašćeno gledali scenu, a naročito kad su čuli da se Srbin obratio Bugarinu sa „bratko“.

– Kako može da ti bude bratko, kad ste se do malopre klali zubima? – upita francuski oficir.

– Može, gospodine majore, – uzvrati srpski ranjenik. – Može kad je ovako ranjen, kao i ja, kad je u muci i nevolji. Dadoh mu i svoj vojnički hleb… a kako da mu ne dam kad reče da tri dana nije ništa okusio.

– Pa pričaš li štogod s njim? – upita oficir, ne mogavši da se načudi tolikoj plemenitosti.

– Ponešto, gospodine – odgovori ranjenik. – Eto, kad su ga sveg izbodenog ubacili u ovu korpu, primetih vezene čarape, iz naše, seljačke kuće, pa ga priupitah da možda nije prošao kroz moje selo… Šta ćete, rat je veliko zlo. A mogao je vezene čarape opljačkati i u mojoj kući. No ja mu dadoh svoj hleb. Nemadoh ništa drugo da mu dam.          

(Adam Stošić, „Veliki dani Srbije 1914-1918“, Kruševački glasnik i Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918, Kruševac-Beograd, 1994.)

Naravno da su francuski oficiri gledali sa čuđenjem srpskog vojnika. Oni nemaju pravoslavnu dušu. Suviše je to ljudskosti da bi njima bilo razumljivo. Za to je potrebno mnogo više od samog rađanja u ljudskom obliku. Potrebno je ono čovekoljublje koje krasi verujuće duše. Kada Srbin korača stazama svojih predaka, nezadrživo pobećuje u svim bitkama. Kako u onim ratnim tako i u onim ljudskim. Nemamo razloga da se odričemo tog pobedničkog puta ovenčanog slavom.

Svako svoj put bira sam. Zapad i njihove domaće ulizice pokušavaju da nam nametnu put kojim su oni krenuli. Put kojim bi se mi udaljili od svoje ljudske suštine, vere i predaka. Njihovo pravo je da pokušaju. Srbin odlično zna da nas Bog sigurno neće juriti ali i da mu niko neće pobeći. Zato je na nama da još jednom razočaramo zapad pokazujući im da su im pokušaji uzaludni. Dokazujući još jednom da je vera, istina, ljubav i humanost u svetosavcima toliko velika i snažna da je nepobediva.

Ako i postoji strah od nekakve zapadne moći, ljudski strah od nepoznatog, mora da postoji način da se on pobedi. Siguran način da strah umre je da učinimo upravo ono čega se bojimo. Naši preci su nam toliko puta pokazali da su nepobedivi upravo zato što su verovali. Baš zato što su drugačiji od zapada koji ih je napadao. Pobeđivali su verom, osmehom, dušom, ljubavlju i srcem. Mi smo se danas slušajući zapadne plačenike udaljili od  vere. Zaboravljajući  svetosavlje ostajemo bez duše, osmeha, ljubavi ali i hrabrosti da se izborimo sa zlom. Zato gubimo slobodu, nastavimo li tim putem izgubićemo i Otadžbinu. Ne smemo dozvoliti da plemenita srpska duša nestane samo zato što  se zlo osililo.

Da su pčelari pokazivali strah od žaoka pčela svet bi zauvek bio uskraćen za blagodeti meda. Ako bi Srbi pokazali strah od zla zapada bili bi uskraćeni za blagodeti slobode i zauvek ostali bez Otadžbine. Bog nas sve čeka na kraju putovanja. Srbi od njega nikad nisu bežali, uvek su mu puni vere hrlili u zagrljaj. Nastavimo nepokolebljivo bez straha svojim putem. To je jedini način da i dalje slobodno hodamo, radujemo se, smejemo i volimo. To je jedini način da sačuvamo Otadžbinu.

Autor: Nenad BLAGOJEVIĆ 

Izvor: Fond Strateške Kulture

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top