Temelj države ili uzrok podela

Datum objave: utorak, 28 juna, 2016
Veličina slova: A- A+

„Politika” danas poklanja čitaocima dodatak o Vidovdanskom ustavu usvojenom pre 95 godina, 28. juna 1921, kojim je Kraljevina SHS definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija i, uz to, jedinstvena država, bez autonomija i unutrašnjih granica

„Politika“ 29. jula, 1921. godine
„Politika“ 29. jula, 1921. godine

Ustavotvorna skupština Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca sazvana ukazom od 7. septembra 1920. godine za 20. decembar u prestonom gradu Beogradu na 62 redovnom sastanku 28. juna 1921 godine, na Vidovdan donela je Ustav Kraljevine koji glasi: Član I: Država Srba Hrvata i Slovenaca je ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija. Službeni je naziv države Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca.

Ovo, pored ostalog, piše u Vidovdanskom ustavu, prvom i najvažnijem zakonodavnom aktu Kraljevine SHS, koji je proglašen pre 95 godina. Odmah je izazivao različita sporenja i nedoumice koje su ostale do danas. Po jednima, bio je izraz demokratskih i integrativnih težnji, u skladu s naprednim idejama toga vremena, ujedno i ozvaničenje svega postignutog u Velikom ratu. Po drugima, bio je posledica srpskih zabluda, naivne vere u zajedničku državu i želje kralja Aleksandra da prigrabi što veću vlast. Treći (naročito pojedini istoričari iz bivših jugoslovenskih republika) smatraju da je Vidovdanski ustav rezultat „velikosrpske politike”, namere da se srpska hegemonija natura drugim narodima u zajedničkoj državi.

Na različita tumačenja utiče i činjenica da je Vidovdanski ustav usvojen 28. juna 1921, a Kraljevstvo SHS proglašeno 01. decembra 1918, dve i po godine ranije. Istoričarka Mira Radojević, profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ističe tri razloga što se na Ustav toliko čekalo:

Nikola Pašić i Aleksandar prvi Karađorđević (Fotodokumentacija Politike)
Nikola Pašić i Aleksandar prvi Karađorđević (Fotodokumentacija Politike)

– Prvi je spoljnopolitički, jer je trebalo potpisati mirovne sporazume s učesnicama Prvog svetskog rata, naročito susednim državama, među kojima je većina bila na suprotnoj strani. Kraljevina SHS s tim zemljama nije imala regulisane granice. Kraljevina Srbija s jednima bila u ratu (Austrija, Mađarska, Bugarska), a s drugima su postojali  teritorijalni sporovi (Italija, Rumunija). Drugi razlog bio je unutrašnji, vezan za velika razaranja i činjenicu da su pojedini krajevi bili na ivici gladi. Ratna šteta koju je pretrpela Srbija, iznosila je prema francuskim procenama između sedam i deset milijardi zlatnih franaka. Treći razlog ticao se forme budućeg uređenja. Oko toga su postojala velika sporenja između pristalica centralističkog i federalističkog uređenja – ističe profesorka Radojević.

Centralističko (unitarističko) uređenje zagovarale su uglavnom velike srpske stranke, pre svih Narodna radikalna (NRS) i Jugoslovenska demokratska stranka (JDS). Stranke iz delova bivše Austrougarske monarhije, zalagale su se ili za autonomističko (Slovenska ljudska stranka i Jugoslovenska muslimanska organizacija) ili za federalističko uređenje. Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS), imala je koncept koji je bio bliži konfederalizmu.

Sve to uticalo je da izbori za 419 poslanika Ustavotvorne skupštine budu održani tek 28. novembra 1920. Najviše glasova dobile su JDS (92 mandat) i NRS (91 mandat), potom Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) – 59 mandata i HRSS (58). Biračko pravo imalo je oko 2,5 miliona ljudi, a iskoristilo ga je više od 1,6 miliona (64,95%).

– Pravo glasa imali su muškarci stariji od 18, a pravo da budu izabrani muškarci stariji od 25 godina. Pravo glasa nisu imale žene, vojnici, oficiri i podoficiri, a prema Nacrtu zakona iz biračkog tela isključeni su pripadnici nemačke, mađarske, italijanske, rumunske i jevrejske nacionalnosti. Državni činovnici mogli su da glasaju, ali ne i da budu birani za narodne poslanike. Takođe, da bi neko glasao morao je biti prijavljen na adresi boravka najmanje šest meseci. Ipak, pre izbora učinjeni su i neki demokratski pomaci, pa je tako značajno bio snižen „imovinski cenzus”. Sve zajedno, omogućilo je znatno većem broju ljudi da glasa. Na primer, godine 1910. u Austrougarskoj je pravo glasa imalo oko 200.000, a 1921, u Kraljevini SHS, više od 600.000 Hrvata. Inače, zbog velikog procenta nepismenih glasalo se kuglicama – objašnjava istoričarka Mira Radojević.

Mira Radojević (Foto B. Pedović)
Mira Radojević (Foto B. Pedović)

Ustavotvorna skupština počela je redovno da radi 23. decembra 1920. i do usvajanja Ustava imala 68 prilično burnih zasedanja. Vidovdanski ustav izglasan je posle dosta „natezanja“, prostom a ne dvotrećinskom većinom, kako je predviđala 1917. godine usvojena Krfska deklaracija, budući da je 35 poslanika glasalo protiv, a čak 158 poslanika apstiniralo. Najvažnija je bila apstinencija HRSS, koja je od početka bojkotovala rad Skupštine, pa se o Ustavu nije ni izjašnjavala. Dobrim delom zahvaljujući političkoj veštini Nikole Pašića, prevladao je centralističko-unitaristički koncept, mada u formi nazivanoj „kompromisnim nacionalnim unitarizmom“. Država je ustrojena bez unutrašnjih granica i nacionalnih autonomija, ali su napravljeni i neki kompromisi koji su omogućili isticanje nacionalnih posebnosti. Pre svega, to se ogledalo u imenu države – Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca (umesto Kraljevina Jugoslavija), zastavi, grbu i himni, koji su sadržavali simbole tri naroda, kao i u imenu jezika (srpsko-hrvatsko-slovenački).

Na zadržavanju nacionalnih simbola insistirale su i neke srpske stranke, pre svih Radikalna, kako bi se, između ostalog, istakao značaj Srbije za stvaranje zajedničke države i da se u nazivu države ne bi izgubilo srpsko ime.

Prema Vidovdanskom ustavu najveća ovlašćenja i moć pripadali su kralju, koji je uz Narodnu skupštinu imao pravo zakonodavne inicijative i proglašavao zakone. Sazivao je i raspuštao Narodnu skupštinu i imenovao mandatara (predsednika vlade), koji nije morao biti iz skupštinske većine. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, proglašavao je rat i zaključivao mir, te predstavljao zemlju u inostranstvu (vodio spoljnu politiku). U kraljevo ime donošene su sudske presude, a njemu se nije moglo suditi. Zbog svega toga, pristalice republikanskog uređenja, ali i mnogi članovi opozicije, govorili da je Vidovdanski ustav bio krojen po meri tadašnjeg regenta Aleksandra. Drugi su isticali da u Evropi toga vremena nije bio jedini monarh sa sličnim ovlašćenjima.

– Ustav je priznavao ravnopravnost priznatih veroispovesti, kao i demokratska prava primerena tadašnjem vremenu. Od 124 člana Ustava, 23 odnosilo na socijalno-ekonomska pitanja. To nije bila samo posledica želje da se amortizuje revolucionarni uticaj KPJ, kako se često shvata, već i činjenice da su mnogim poslanicima, naročito iz redova demokrata, bile bliske ideje socijalne pravde i pune demokratizacije društva, te i da su iskreno nastojali da se razorena zemlja što pre oporavi – napominje Mira Radojević.

Uprkos željama njegovih tvoraca, Vidovdanski ustav nije uspeo da reši probleme i suprotnosti koje su od nastanka jugoslovenske kraljevine podrivali njene temelje. Na kraju, ukinuo ga je sam kralj Aleksandar, proglasivši 6. januara 1929. ličnu vladavinu („Šestojanuarska diktatura”). Ipak, to ne znači da je kralj bio „krivac” za većinu državnih problema, kao i da Ustav nije imao dobrih i za ono vreme naprednih ideja, tim pre što se oslanjao na demokratsku praksu Kraljevine Srbije.

– Svojevremeno je Milan Grol rekao i da Vidovdanski ustav nije bio toliko rđav u svojoj zamisli koliko je bilo rđavo iskustvo u njegovoj primeni. On je bio odraz tadašnjih političkih odnosa i uverenja, ali i zabluda ljudi toga vremena. Šta god mi danas o tome mislili, treba napomenuti da su se branioci državnog centralizma, na kojima je bio zasnovan, zaista plašili da bi insistiranje na nacionalnim ili pokrajinskim autonomijama donelo ogromne teškoće u razgraničenju i ozvaničilo „tuđinske podele” iz prošlosti. Među tvorcima Ustava bilo je i ljudi koji su verovali da je osiguranje pune demokratizacije društva predstavljalo viši stepen zaštite od insistiranja na verskim ili nacionalnim posebnostima – zaključuje prof. Mira Radojević.

Autor: Jovan Gajić

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Prva zajednička država Južnih Slovena proglašena prije 97 …

Vidovdan kao srpska sudbina

Drugi deo feljtona: Nadmašio i cara Dušana | Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top