Министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Србије Александар Вулин поручио је данас да је историја Србије историја борбе за слободу и да Србија никада неће дозволити да се њена историја прекроји или прилагоди дневно-политичким потребама било кога. Он је код Споменика осматрачнице са Кајмакчалана у Пионирском парку у Београду, гдје је положио вијенац поводом 100 година од Битке на Кајмакчалану, рекао новинарима да је сто година мало да би се заборавили злочини као што је мало да се забораве прави пријатељи. “Захваљујући јунацима са Кајмакчалана, онима који су отворили Капију слободе, који су пробили зидове и ограде који су Србију држали у ропству, ми данас говоримо свој језик,

Сетну химну српских ратника без земље „Тамо далеко“ певали су од 1917. сви савезнички војници на солунском фронту на својим језицима, али са обавезним стихом „Живела Србија“. Песма малог народа у Великом рату остала је дуго популарна у Европи и после Другог светског рата захваљујући француском маестру Жоржу Маринковичу, који је наступао и под псеудоним Жорж Мариел. Њему су 1922. у Паризу призната ауторска права на песму „Тамо далеко“. Каталог Француске националне библиотеке у Паризу у штурој биографији открива: „Аутор је интерпретатор и композитор, инструменталиста и професор цитре, српског порекла, у Француској од 1920. године, држављанство Француске, рођен 18.., умро 1977. године“. Жорж Маринкович био је у ствари Ђорђе Маринковић

Како је и зашто пропао први покушај историјског измирења Срба и Хрвата. Аустроугарски официри Хрвати нису остали верни заклетви Краљевини СХС Примајући НИН-ову награду јануара 1990. године за роман “Вазнесење”, данас, већ помало заборављени писац Војислав Лубарда, подсећајући на 70 година од постанка југословенске државе и првог “историјског помирења” Срба и Хрвата, рећи ће да су Срби из Србије учинили оно што им је одвајкада лежало у природи – “да праштају и најгорим душманима”. Овај књижевник, који је седамдесетих година прошлог века морао да избегне из Сарајева само зато што није могао лицимерски да прикрива ко је и шта је, додао је том приликом “да Срби, односно њихови политички прваци,

Сивомаслинаста униформа војске краља Петра I Карађорђевића створила је такав култ непобедивости у народу да и дан-данас, век касније, нико не може ни да замисли бранитеља државе без препознатљиве боје панталона, блузе, шињела и капе. Победе у оба балканска и херојске борбе у Првом светском рату нераскидиво су повезале војску са становништвом те да је ратна униформа постала народна ношња. Мало ко зна да су боја и модел војничке одеће, па чак и чувена шајкача, увезени у Србију из иностранства још у 19 веку. УТИЦАЈ АУСТРИЈЕ – У то време највећи утицај на униформу наше војске имали су Аустрија и Русија, а у мањој мери Немачка и Француска. Пре увођења

Државна церемонија обиљежавања 102. годишњице Церске битке биће одржана у оквиру спомен-комплекса “Церска битка” у мјесту Текериш код Лознице. Церемонију ће предводити државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић, а организатор је Одбор за његовање традиција ослободилачких ратова Србије Владе Србије. Крај спомен-костурнице у Текеришу венце ће положити и представници Министарства одбране и Војске Србије, градова Лознице и Шапца, општине Крупањ, као и представници бројних удружења и грађани опредијељени за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, наводи се у саопштењу Одбора. Церска битка, која се одиграла током августа 1914. године, представља једну од најзначајнијих и највећих побједа српске војске у Првом свјетском рату. Она је

Дело и племенито име Дарје Коробкине, милосрдне сестре из Санкт Петербурга, по много чему равни су античком миту Склони смо забораву, заборављамо хероје, препуштамо матици времена и вредне уметнике. Затајено је много тога драгоценог, немаром, али и суровим животним околностима. Борхес је једним стихом давно забележио: „Одважни мрамор вређа свемоћ заборава.” Велики писац заиста је био у праву. Међутим, моћ заборава, показаће се, није и свемоћ из Борхесове песме. После више од сто година, овде код нас у Србији, јавља се једна благотворна искра духа да осветли велико, племенито име Дарје Коробкине, милосрдне сестре чије је хумано дело по много чему равно античком миту. Овог августа у Бачевцима откривена је

Алексеј Чагин, председник Удружења народних хероја Русије. Жртвовање је део војничке заклетве, ви то знате – каже храбри Рус У Бачевцима испод Гучева, на обали Дрине, пред спомеником палим борцима Дринске дивизије, само један човек је седео на столици испред спомен-плоче Дарје Александрове. Остали су стајали мирно. У почетку на пристојној дистанци од човека који нема ноге. Мајор Алексеј Чагин, народни херој Русије, некадашњи командант антитерористичке групе Севернокавкаског војног округа, инвалид је. Позван је у Бајину Башту као гост Завичајног удружења “Стрмово”, на одавање почасти Рускињи која је 1914. дошла у Србију као болничарка и која је само у једном дану страшне Церске битке превила више од 100 бораца Дринске

Шта је Арчибалд Рајс писао у извештајима са фронта, који су објављени у швајцарској штампи пре 100 година. Против Србије „истребљивачки рат“. Стравични злочини над цивилима. Немају ни педаљ земље, али се не предају До 3. октобра Београд је бомбардован 36 дана и исто толико ноћи. Упркос томе, бројни становници нису хтели да напусте град. А треба имати храбости па остати у овом граду јер су последице разарања огромне: оштећено је 700 кућа, од којих 60 државих. Универзитет је готово потпуно уништен, Државна фабрика дувана потпуно је изгорела, зграда „Државне лутрије“ и Стари двор озбиљно су оштећени, а највише је страдала градска тврђава. Непријатељ је бацао све врсте пројектила на

Да ли се могу заборавити злочини Јужних Словена из 1914. године? После првих операција, опште разочарaње у “браћу” преко Дрине, Саве и Дунава. За јунаштво у рату против Србије, Хрват из Билећe добио титулу барона Многи и најдобронамернији пријатељи Србије склони су да повремено упозоре да заборавимо прошлост, да заборавимо шта нам се догађало у прошлом и претпрошлом веку, да заборавимо историју, да се окренемо будућности и да градимо нову и другачију Србију. Не сумњајући нимало у њихове добре намере понекад им је тешко објаснити да нажалост Срби и Србија не могу да побегну од историје, да је она испреплетена са свим оним што нам се и данас дешава. Сусрећемо

Ужице – С пажњом Ужичанка Вера Костадиновић из своје ташне вади и показује један прастари новчаник од телеће коже, као и сребром опточен џепни сат „докса” на коме је угравирана година производње 1903. Новчаник је обновила и већ га користи, а сат је без казаљки, али се може поправити и ваља му код часовничара. – Ови предмети су заоставштина учесника Великог рата Михаила Костадиновића, деде мог супруга. У породици смо новчаник и сат читав век, као и ратникову урамљену фотографију, чували од заборава, поштујући њега, војевање и традицију. Прво их је за живота чувао мој свекар Антоније. Потом, у новије време мој супруг Ђурђе и девер Србослав, али су обојица

Заборављени записи француског лекара о страдањима Срба штампани на српском језику. Био је шеф цивилног санитета у Шапцу и верно је бележио тадашња незапамћена зверства аустроугарских војника Шабац је у Првом рату био град који је највише страдао. Срушен је до темеља 1914, а хиљаде његових житеља су побили Аустроугари који су у варош ушли, од тадашњег римског поглавара папе Пија 10. – “разрешени” греха. И 1915. је било исто. Ново страдање. Попис каже да је град који је 1910. имао 11.541 имао становника 1916. само њих 4.823. После рата, многи избегли Шапчани никада се нису вратили, и зато је мало писаних сведочанстава и хроника тога времена. Када смо прошле

У овој згради је почело све. У некадашњој Окружној болници живела је смрт и умирао живот те проклете зиме када је наша славна војска умарширала у град и у њему затекла ужаш… Ваљево данас ни налик граду с почетка зиме 1914. када је војвода Живојин Мишић тријумфално ујахао у град након Колубарске битке, а опет по свему налик – славан и добрано заборављен у својој слави! Град страдалника и страдалих, варош можда и најпрећутанијег дела историје коју је појела управо историја… – У овој згради је почело све. У некадашњој Окружној болници, данас Историјском архиву Ваљева, жалосно и срамотно самотној кући у којој је живела смрт и умирао живот те проклете

Ко воли мајку Србију и своје најдраже, нека пође у одбрану отаџбине, казао је официр у руској степи, а ми појурили један преко другога, страхујући да ће рећи ’доста’ – сведочи Јован Зековић са Романије којег је рат превео преко пола света до завичајних гудура Чачак – Шест година војевања, шест љутих рана, утиснуле су белег на лицу Романијца Јована Зековића, да га ни најближи нису препознали, кад им се указао на повратку. Њега је ратна стаза повела преко 50 држава и два океана и на православни Васкрс 1918. спустила на Солунски фронт, да се заједно с браћом избори за повратак и слободу отаџбине. Село Бјелосављевићи, одакле су Зековићи, смештено

Подсећајући на атентат из јуна 1914, угледни амерички лист написао да је Аустроугарска пет дана касније објавила рат Босни уместо Србији „Њуорк тајмс” је познат као поуздан извор информисања, па и када му се поткраде нека грешка, уредништво објави исправку, макар се радило о тексту старом више од 100 година. Међутим, у уторак, на годишњицу Сарајевског атентата, објавили су чланак с материјалном грешком коју до данас нису исправили. Текст у историјској рубрици „Нису заборављени” посвећен је Францу Фердинанду, због чијег је убиства започео Први светски рат. Напис почиње реченицом да је осамнаестогодишњи студент Гаврило Принцип 28. јуна 1914. у Сарајеву испалио метак који је променио свет. Потом новинар објашњава мотиве овог

”Млада Босна” није организација, није хијерархија, политика, агитација, пропаганда… ”Млада Босна” је идеја и то је оно што је окупљало ове младе људе. Напајајући се идејама Достојевског, Карлајла, Мацинија, Ракића, Бојића, Диса они су сами стварали своју идеологију. У времену у којем је свака идеја о слободи, храбрости, честитости, праведности унапред проглашена за бесмислену, а борба за остварење тих идеја за узалудну, тешко је објаснити величину и значај једног нараштаја какав је постојао у српском народу, с` почетка 20. века. То је нараштај Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Мухамеда Мехмедбашића, Недељка Чабриновића, Недељка Чубриловића, Владимира Гаћиновића… Свету најпрепозантљивији данас, јесте Гаврило Принцип, извршилац Сарајевског атентата 28. јуна 1914, чији је живот