Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Podijelite vijest:

Medenica: Kada je Srbija odbila da umre u Valjevu

U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici živela je smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš…

Groblje

Valjevo danas ni nalik gradu s početka zime 1914. kada je vojvoda Živojin Mišić trijumfalno ujahao u grad nakon Kolubarske bitke, a opet po svemu nalik – slavan i dobrano zaboravljen u svojoj slavi! Grad stradalnika i stradalih, varoš možda i najprećutanijeg dela istorije koju je pojela upravo istorija…

– U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici, danas Istorijskom arhivu Valjeva, žalosno i sramotno samotnoj kući u kojoj je živela smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš, mada je i to preblaga reč… – s ulaza u grad, na eho od zgrade stare železničke stanice, jednako zaboravljene i jednako slavne, u hladovini platana i interesovanja za dane stradalništva stojimo s Vladom Arsićem, književnikom, hodočasnikom kroz bezdane prećutanog ili premalo kazanog, autorom knjige “Kad zvona zaneme”. Ona je najrečitiji spomenik čije korice čuvaju priču o danima stradanja i epidemiji pegavog tifusa koji je za svega nekoliko meseci mira uzeo veći danak od minule tri ofanzive austrougarske vojske.

Za Austrougarima su u gradu ostale hiljade njihovih ranjenika i stotine mrtvih boraca. Grad je ličio na kasabu koju je poharala kuga, koju su pojele pošasti, na stratište u kojem su jedva živi tumarali među mrtvima, a mrtvi “živeli” gradom koji je nestajao u samrtnom ropcu… Hladan, jezivo hladan uski hodnik nekadašnje bolnice. Tek nešto svetla što se probije kroz krošnje i niske prozore i ista, baš ista dvokrilna drvena vrata hirurškog odelenja sa zlokobnom tablom okačenom o njih“Pažnja, tifus!”

– Najveća “mana” đenerala Mišića bila je njegova ljudskost! Ne sluteći kakve će posledice imati po čitavu Srbiju, na pitanje šta činiti sa austrougarskim ranjenicima bez oklevanje je, pomalo ljutito što neko to uopšte i pita, odgovorio: “Isto ćete ih tretirati kao i naše, bez ikakve razlike”… – tako je i bilo, svedoči naš vodič o agoniji Prvog svetskog rata, jednakoj albanskoj golgoti. Junak slavnih bitaka nehotice je, vođen srcem i ljudskošću, postao vinovnik tragedije koja je odnela 150.000 duša širom Srbije…

Čuvenu slikarku Nadeždu Petrović tifus je pokosio kao bolničarku a njeno telo do tridesetih godina prošlog veka počivalo u jednoj od zajedničkih grobnica više Valjeva…

Pegavi tifus širio se brže od glasa o njemu, a nosioci su bili upravo austrougarski vojnici i stotine leševa koje su njihove trupe ostavile za sobom u povlačenju! Priča o čuvenoj Valjevskoj bolnici zapravo nije priča o ovoj zgradi već čitavom gradu, doslovno, jer ovo zdanje je već posle prvih nekoliko dana bilo premalo za…- stajemo pred onim vratima koja je i danas teško prekoračiti! Onima pred kojima su u mračnom, uzanom hodniku ležala tela 400 ljudi na izdisaju, pred bolnicom još tri puta toliko, po gradu još deset puta toliko, po Srbiji…

U gradu koji nije brojao ni 8.000 duša sa vojskom su stigli i zbegovi, ulicama je tumaralo, podaci govore, čak 100.000 duša tražeći mir a našavši… – smrt! Najstrašniju moguću, u agoniji, bolovima, bunilu, jauku kojim je mesecima odzvanjalo Valjevo…

Svaka zgrada, bukvalno, bilo porodična kuća, kafana, dućan, šta god, pretvorena je u bolnicu, a svaka ulica u “čekaonicu” s obzirom na to da se epidemija širila tom brzinom da je za svega pet meseci u samom Valjevu umrlo više od 10.000 ljudi, dok je svet nemo gledao na stradanje naroda koji se nalazio doslovno pred nestankom i ćutao na vapaje da pošalje pomoć… Šetamo istim onim ulicama kojima su po svedočenju velikog Arčibalda Rajsa tekle reke krvi, mokraće, fekalija i zatrovane vode!

Danas ni po čemu nalik, ali rekosmo, po svemu nalik danima kada je čitav bio bolnica, tačnije humka…

– Da, u jednom trenutku više nije bilo mesta po okolnim brdima za pojedinačno sahranjivanje, pa su umrle sahranjivali u masovnim grobnicama, a koliko je smrt bila brža od ljudi svedoči i podatak da je i masovnih grobnica bilo premalo, pa se na drugom delu grada, gde se danas nalazi Gradsko groblje, počelo sa ukopavanjem u nove masovne grobnice… – baš kao što Arsić kaže: smrt je bila daleko brža od ljudi, a ljudi sve manje! Oni koji su kopali jame već sutradan su polagani u njih…

Evo još rečitije činjenice koliko se umiralo i kakva je agonija vladala: vlast je po prvi put zabranila da zvone crkvena zvona jer u suprotnom šest meseci ne bi prestajala sa zvonjavom za umrlima!

Tad i još samo jednom u istoriji srpska vlast je učinila nešto tako, zaboravivši pritom da pre svega grad proglasi karantinskom zonom i potpuno ga zatvori, što je doprinelo da se epidemija proširi čitavom Srbijom… Ne da zvona nisu zvonila, već više da skoro nije bilo nikoga ko bi se pobrinuo za obolele: od 26 lekara koliko ih je bilo u Valjevu svega pet ih je preživelo golgotu.

Moraju se pomenuti nepravedno zaboravljeni heroji smrti: doktor Selimir Đorđević, doktor Pavle Vojteh, doktor Semjuel Kuk, doktorka Draginja Babić, prva srpska lekarka koja je odbila ponude najprestižnijih svetskih klinika da radi kod njih i na prvi glas o stradanju Srblja pohrlila iz Berlina nazad u otadžbinu da pomogne i nažalost ostane zauvek u njoj, u nekoj od masovnih grobnica. Baš kao i čuvena Nadežda Petrovićkoju je tifus pokosio kao bolničarku i čije je telo do tridesetih godina minulog veka počivalo u jednoj od zajedničkih grobnica više Valjeva... Možda baš na mestu gde stojima, pred kamenim krstom kao jedinim belegom da je pod tihim i mirnim livadama počivalo hiljade i hiljade ljudi, čije su ostatke neki novi oslobodioci, nekog novog rata, prekopali zarad memorijalnog centra svojoj revoluciji.

Nisu pokopali ni delić jer za velikih kiša, kad zemlja omekša i popusti izvire kosti ko snoplje… Jedva u šikari nađosmo spomenik, jedini, zaboravljen u trnju, baš kao i priča o valjevskoj bolnici-gradu koji je bio i stacionar i grob…

Dolaskom čuvenog švajcarskog epidemiologa doktora Ludviga Hiršvel koji je februara 1915. došao u Srbiju i britanske vojno-lekarske misije na čijem se čelu nalazio doktor Vilijem Hanter, epidemija je najpre stavljena pod kontrolu, a već maja meseca, za svega dve nedelje suzbijena kada se shvatilo da su bele vaši prenosnici virusa i da je čuvenim “srpskim buretom” za dezinfekciju dobijena bitka protiv pegavog tifusa i realne mogućnosti da Srbija izgubi bitku protiv daleko podmuklijeg neprijatelja od onog na frontu… Svaka stopa koju gazimo ili je humka ili je mesto vapaja očajnika ili “čekaonica” umirućih.

Proleće 1915. donelo je smiraj, olakšanje i kraj muke za kojom su sledile nove, ali ispričane, opevane i ožaljene!

Od epidemije tifusa, stradanja 150.000 ljudi, gradu koji je postao bolnica, grob, jama, strašnija je tišina koja je decenijama prekrivala priču o herojstvu nekolicine lekara, ljudi koji su pomagali umirućima znajući da sutra njima neće imati ko da pomogne, tihim padinama pod kojima još počivaju neznani heroji znanih bitaka pali na frontu zaborava sopstvenog naroda!

Slovo o Valjevu zime 1914. nije tek slovo o pošasti i zvonima koja nisu zvonila, već herojstvu grada koji je umirao da bi Srbija živela!

Vaskrsao je, baš kao i Srbija četiri godine docnije, ali do već daleke priče Dobrice Ćosića “Vreme smrti” i potonjeg spomenika koji je Vlada Arsić koricama svoje knjige podigao – Valjevo je živelo svoju slavu zaboravljeno ponajviše u njoj!

I zato, kročite li u Valjevo zastanite barem na sekunda i poklonite se u tišini, gde god, jer ovo su te iste ulice kojima su tekle reke krvi, mokraće, zatrovane vode i fekalija, ovo su ti isti hodnici zgrada koji su odjekivali jaucima, ovo su ta ista zvona koja nisu zvonila jer ništa se osim njih ne bi čulo Srbijom…

Ovo su potomci tih istih ljudi koji su držali nema opela nad preoranim brdima, ne znajući hoće li već sutra imati ko da zastane nad njima i ožali njih..? Ovo je, koliko god paradoksalno zvučalo, tragično-slavna priča o Srbiji koja je odbila da umre, iako je smrt bila brža od života

Autor: Mihailo Medenica

Izvor: EKSPRES

 

Vezane vijesti:

O doktoru Koloviću

NEVEROVATNA SUDBINA – Priča o nemačkom dečaku u srpskoj vojsci

Plemeniti Holanđanin u Valjevskoj bolnici

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

One Response

  1. STANI USTUKNI – 28 jul 2014 ?

    Stani putniče, stani
    Na ovom svetom mestu
    Zemlja po kojoj hodaš
    Je s krvlju natopljena
    Od Boga datih života
    Ni krivih ni dužnih
    Bezumljem streljanih
    Nevinih i nesuđenih
    Ničim tuženih ljudi

    Da nismo međ žrtvama
    Nije sobom zaslužena
    Ni zasluga nit istina
    Rođenjem, garantovana

    Zato stani sine Božiji
    Korak ili dva, ustukni
    Tiho se na kolena spusti
    Pred čovekom u sebi

    Poslušaj na trenutak
    Vapaj umorene dece
    Beba, majki, očeva
    Sestara, braće, tetki
    Strina ujaka i stričeva
    Baka, deka i predaka
    Nedužno poubijenih
    Za života mučenih
    Očiju vađenih…

    Svaki pedalj zemlje Srpske
    Natopljen je krvlju i mukama
    Neslućenih razmera i dubina
    Srpskog naroda, svih uzrasta

    Zato se pomoli, tiho u sebi
    Za dušu njihovu i u sebi svoju
    Jer smo svi po krvi, čokotu i lozi
    Božje delo po duši i žudnji
    Razumom, od Boga nam podarenog
    Božjim darom darivani
    Da po svojoj volji umom upravljamo
    Već na zemlji sebi po svojoj želji
    Raj il pakao da stvaramo

    Ne zaboravi istinu ovu
    I na sve strane sveta širi
    Da se nikad ne zaboravi
    I nikad više ne ponovi
    Da bolesni umovi
    Ovladaju umnim

    Autor,
    Dušan Nonković-Teodorović

    ZLOČIN I KAZNA – 19. okt. 2014 ?

    Život ima svoju istoriju drevnu
    drevnih duša naših što u nama žive
    nekad živih životu otetih, od nas danas
    zaboravom našim sahranjenih ljudi

    Zločin ima u ćutanju svoju crnu metu
    u zaboravu drugih svog semena klicu
    a mi živi, svoga zaborava zločin i kaznu
    ćutnja, nam postade čemernim opelom
    vaskrsnuće greha našeg zločina i kazne

    Umorstvo mrtvih našim zaboravom
    posta nam opomena i ukletost večna
    nama živima, zločin i kazna zaslužena
    što ćutanjem svojim zločinu ofiramo

    Život ima i u ćutanju svoju istoriju
    u bolnoj duši što tako i usred bola ćuti
    i u nama živima što ćutanjem ubijamo
    što ćutnjom svojom zločin odhranismo

    A mi živi što još uvek ćutimo “hrabro”
    na duši svojoj nosićemo obeležje večno
    svoj prtljag greha zločina i kazni
    što ih tako ćutnjom prećutasmo bedno

    Kolko može još patit narod, koji mora
    tudje zločine za svoje prihvaćati nemo
    dželatima ćutnjom na život pravo dati
    ubicama, nekad živih ljudi, Jasenovca
    plavih grobnica, Jama Like i Korduna…

    Uzalud se trudite naši krvni dušmani,
    patiće ali zaboraviti neće nikad moći
    ubijeni će nas žive večno opominjati
    i stihom pisanim istinom duše u boli
    ovenčanih u večitoj materinjskoj suzi
    Na Kordunu grob do groba
    majka traži sina svoga…
    Dušan Nonković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: