Велико дело руске хероине

Дело и племенито име Дарје Коробкине, милосрдне сестре из Санкт Петербурга, по много чему равни су античком миту

Склони смо забораву, заборављамо хероје, препуштамо матици времена и вредне уметнике. Затајено је много тога драгоценог, немаром, али и суровим животним околностима. Борхес је једним стихом давно забележио: „Одважни мрамор вређа свемоћ заборава.” Велики писац заиста је био у праву. Међутим, моћ заборава, показаће се, није и свемоћ из Борхесове песме. После више од сто година, овде код нас у Србији, јавља се једна благотворна искра духа да осветли велико, племенито име Дарје Коробкине, милосрдне сестре чије је хумано дело по много чему равно античком миту.

Овог августа у Бачевцима откривена је спомен-плоча младој милосрдној сестри из Санкт Петербурга, која је у Србију дошла на самом почетку Првог светског рата да помаже рањеницима у тешким биткама на Дрини. Дарја Коробкина заувек је остала на бојишту на Гучеву погођена непријатељском гранатом.

Свечаног 12. августа, када је откривена освештена спомен-плоча, амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин, како је објавила „Политика”, о митској хероини Дарји поред осталог је рекао: „још пре него што је Русија ушла у рат са Немачком, Дарја је дошла овде, лепа, млада, из добро ситуиране породице, из једне од најпознатијих престоница света, царског Санкт Петербурга, да спасава рањене са бојишта”. А српски министар Александар Вулин: „Зато ћемо Дарју памтити док је овог народа, јер је била ту кад више нико није био са Србима…”

Светао лик Дарје Коробкине заслужује сваку нашу пажњу и поштовање, не само због њеног милосрђа и одлуке да је из ваљевске болнице пребаце на фронт међу рањенике којима је била неопходна помоћ на местима где падају гранате.

Вратимо се 99 година до драгоценог записа непосредног сведока, песника Милосава Јелића: „Први пут је видесмо у стрељачком строју на Курјачици 31. августа 1914. г. Била је у чизмама, копорану и са шајкачом. У најстрашнијој ватри је превијала рањенике, не хотећи да се уклони. И гледајући очајнички напор да се задржи надмоћнији непријатељ, она је непрестано говорила војницима: ’Кад би само знали Руси за ове муке, пожурили би преко Карпата, али, ето, не знају…’”

Погинула је после непуних месец дана на Гучеву, на Еминовим Водама, пошто је и тамо пратила V пук II позива; погођена је 50 метара иза стрељачког строја гранатом прве хаубице, коју су Аустријанци испалили на Гучево. Сахрањена је уз остале војнике на Еминовим Водама.

Остао је овај запис Милосава Јелића, али и његова надахнута песма из збирке Србијански венац, објављена у Забавнику Српских новина са Крфа, у броју пет од 17. септембра 1917. године.

Подсетимо се прве строфе мале песме о руској милосрдној сестри Дарји:

„Бој се бије, срца горе жива,

Дршће искра у блиставу оку

На Гучеву црну и високу

Дрином изнад зазлателих њива;

Бол врхуни и бол се прелива

Тешком муком и тешким јауком,

А Дарја нас помилује руком,

Ране веже и теши и жали:

„Кад би знали Руси, кад би знали…”

Остала је, међутим, једна загонетка. Да ли је песник Јелић, непосредни сведок битке на Гучеву, погрешио? Његова песма је насловљена Дарја Александровна. А на спомен-плочи је име Дарја Коробкина. Било би драгоцено да се, трагом хероине митске снаге, крене до Санкт Петербурга и још по неким детаљем осветли њен племенити лик и окриље из ког је потекла.

Професор, књижевник

Аутор: Димитрије Миленковић

Извор: ПОЛТИКА

Везане вијести:

Да га не заборавимо !!! Костур са Вида – Солунац Чедомир Поповић

Неустрашиви берберин Панта Јаковљевић

Једна забелешка из руског заробљеништва

Племенити Холанђанин у Ваљевској болници