Чајетински професор историје Милисав Ђенић одужио се својим земљацима. Прикупио имена 2.500 палих ратника из 18 општина златиборског среза Две удовице, Стојка Сргиловић из Чајетине и Станка Маца Шукиловић из Шљивовице, испратиле су у вихор Великог рата по петорицу синова. Куће су остале без мушке главе, ниједан не хтеде да остане као хранилац, сматрајући да је потребнији отаџбини. – Нека их, неће ме, ваљда, Бог казнити, да сви изгину – говорила је Стојка комшијама, опраштајући се од синова. На растанку, Станкино уздрхтало срце изговорило је претешку клетву војницима: – Синови моји, нека вам је срећан пут и нека вас Бог чува. Али ако будете кукавице, дабогда се ниједан мајци не

Упознајте трагичну судбину Руског експедиционог корпуса, који је учествовао у војним операцијама на Солунском фронту током Првог светског рата. У Русији је та страница војне историје дуго била незаслужено заборављена. Представу о њој имао је само ужи круг стручњака и љубитеља војне историје. Руске јединице су тамо, на непознатом терену, демонстрирале висок ниво борбене готовости, обучености и храбрости, којом су савезници били одушевљени. 2016. године се навршило 100 година од крајње занимљивог догађаја у Првом светском рату. Реч је о доласку на Западни и Солунски фронт јединица Руског експедиционог корпуса. Руски војници који су се у другој половини 1916. године нашли у Француској и на Балкану имали су задатак да

Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца  “Обилић 1912-1918” – Нови Сад Вас позива на свечано отварање изложбе „Добруџански ратници“, у Дому војске Нови Сад, Београдски кеј 9. у среду 21. фебруара  2018. године, у 19 часова. Аутори изложбе су Др Предраг Бајић, виши кустос историчар, Илија Комненовић, музејски саветник, историчар и мср Војислав Мартинов, кустос, историчар. Рецензенти изложбе су др Милан Мицић и проф. др Слободан Бјелица. Организатори отварања изложбе су Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912-1918“ Нови Сад, Прва бригада Копнене војске и Музеј Војводине. О изложби ће говорити аутори и рецезенти. Поздравну реч даће јереј Ђорђе Стојисављевић, надлежни војни свештеник, затим  представник Музеја Војводине

Ево сада и нас Срба!… Као да је овде зборно место нација, па су сви запели убрзаним темпом да изграде нови свет.Такав је био Солун априла месеца хиљаду деветсто шеснаесте године. Људи различитих узраста и чудних израза, сви препланули, унезверени и ужурбани, промицали су у разним правцима и довикивали на много језика. Били су ту мали Анамити, са округлим шеширима и ситним подругљивим очима. Високи Енглези са колонијалним каскама на глави и вечитом лулом. Здепасти, али окретни, Французи, расположени увек за препирку и песму. Снажни Индуси, са чалмом око главе. Шкотланђани, у шареним и кратким сукњицама. Сенегалци са лицем црним као ноћ. Неке колонијалне трупе са широким чакширама, а још

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији Речна флотила Војске Србије је 6. августа 2015. године обележила 100-годишњицу свог формиrања. Формирана пред офанзиву снага фон Макензена, ова наша пловна јединица прошла је кроз више фаза свог развоја. али тек ових година дoстојно обележева свој рођендан. На свечаности је много тога поменуто, али име њеног оснивача остало је некако у сенци. Заборавили смо многе јунаке наших ослободилачких ратова. Међу њима је и потпуковник Милан Ј. Радојевић, официр који је фoрмирао прву српску Речну флотилу, јуначки се са њом борио против снага Фон Макензена, са својим борцима-добровољцима прешао Албанију, формирао Бродарску команду на мору, командовао првим српским ратним бродом на мору и одвео га

Списи др Милоша Богићевића из 1917. први пут на српском. Књига део едиције “Србија и Балкан” Библиотеке “Браћа Настасијевић” у Горњем Милановцу Први пут списи др Милоша Богићевића, српског контроверзног дипломате (рођен у Београду 1876. а мистериозно умро у Берлину 1938), преведени су на српски и сабрани у књигу “Солунски процес, јун 1917”, која је објављена у едицији “Србија и Балкан” Библиотеке “Браћа Настасијевић” из Горњег Милановца. Списе, што су нова сазнања о том још неразјашњеном историјском догађају важном за Србију, превела је филолог Сандра Трипковић, мастер француског језика, а уредник издања је Дејан Ацовић, класични филолог и библиотекар Научног одељења и Стране књиге у тој библиотеци. Солунски процес је

Од стварања прве државе Јужних Словена, која ће с временом прерасти у Југославију, прошло је тачно једно столеће, а чак и спомињање имена земље која се дезинтегрисала почетком 1990-их у крвавим ратовима изазива различите и, углавном, веома емотивне реакције, пише Ал Џазира Балканс. Југословенска идеја потекла из Хрватске Историчаре и филозофе историје забрињава фалсификовање историјских истина и редуковано представљање историје, у којем се мотиви за стварање Југославије увек или избацују из наратива или гурају дубоко на маргину. Југославија је настала као тежња народа словенског југа да остваре слободу у независном политичком уређењу, а све остало јесу погрешне интерпретације прошлости. – Стварање Југославије, која је испочетка формирана као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца

Николај Хартвиг својом способношћу учинио је све како би приближио Србију и Русију. На крају, на том послу је и преминуо. Обележавајући Дан дипломата Русије, 10. фебруар, на дан када је 1802. створено Министарство иностраних послова, представници амбасаде Русије, са Александром Чепурином на челу, положили су венце на гроб Николаја Хартвига на Новом гробљу у Београду. Николај Хартвиг био је руски царски посланик на српском двору од краја Анексионе кризе 1909. до јула 1914, када је преминуо на дужности. Рођен је 1857. године на Кавказу у граду Гори у данашњој Грузији, у осиромашеној аристократској породици војног лекара, натурализованог Руса немачког порекла. Дипломатску службу започео је 1875. у Азијском департману Министарства иностраних послова Руске империје. Одмах се испоставило да му је судбина везана за Балкан.

Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури, сведочио је о својим ранама Михаило Ирижанин из Прељине код Чачка Чачак – Рат бејаше минуо али је ожиљак на лицу Михаила Ирижанина остао да навек сведочи о страшноме боју, кад му је куршум избио око. Остави плуг и волове начас, и у ораници родне Прељине стаде да сведочи о свом страдању намернику Милану Шантићу. А овај то 1838. у Београду одштампа у свом ратном зборнику „Витези слободе”… На сам Лучиндан, 1915. посели смо село

У погледу бугарских зверстава у Врању и околини, Сурдулица држи прво место. По томе је она и доведена у везу са удаљеним србским областима. У њој су Бугари убијали Србе из целога Србства. (То ће се видети из овога краткога помена знаних жртава у Сурдулици. А највише су Бугари побили у Сурдулици Срба из Врањскога, Топличкога, Кумановскога, Нишкога, Пиротскога и Приштинскога округа. (Dосит. I, 92–94; извештај William-a А.Drayton-aDосит. I, 191.) Сурдулица је постала права кланица србскога народа. Ово су место Бугари сами прозвали србском костурницом. И начинили су Бугари од овога најлепшега предела у целој Србији старих граница праву србску костурницу. Какви ту нису побивени први људи из народа: старци,

Из богате колекције разгледница које је сакупљао Александар Боричић, бивши југословенски и српски одбојкаш и репрезентативац и дугогодишњи председник Одбојкашког савеза Србије, издвајају се аутентична сведочанства о хистеричној пропаганди Аустроугарске и Немачке против Србије уочи и током Првог светског рата. Ту су разгледнице, карикатуре, прогласи и на свима њима су Срби, њихова држава и краљ представљени у најгорем могућем светлу. Након што погледате карикатуре немачких сатиричних часописа од 1903. до 1918. године схватићете колико је много уложено да данас још увек светом владају овако негативни стереотипи о Србима. Срби за њих нису ништа друго до “дивље балканско племе које треба затрти” па им је зато објављена и читуља после повлачења

Књига „Легет 1914” аутора Слободана Лазаревића, која говори о војничкој катастрофи која је потиснута у колективном сећању, представљена је у Дому Војске Србије у Београду. Битка се одиграла 6. септембра 1914. године, почетком Првог светског рата, а тог дана погинуло је или заробљено, подаци у литератури се разликују, између пет и седам хиљада војника из Тимочке дивизије. Како је рекао историчар проф. др Предраг Марковић, реч је о „најкрвавијем, најтрагичнијем дану у српској војној историји”, најтежим губицима ако се посматрају по дану ратовања. Српска војска је пошла преко Саве на захтев савезника који су у лето 1914. године били у тешкој ситуацији на свим фронтовима. У прелазак преко реке се

У Музеју Семберије у Бијељини данас је отворена изложба о меморијалима Првог свјетског рата у Републици Српској, чији су аутори Мирко Бабић, Снежана Неговановић и Ненад Лукић. Неговановићева је рекла новинарима да је изложба резултат трогодишњег истраживања и ово је њено прво представљање које приказује стање 43 меморијална обиљежја, а уз изложбу је урађен и каталог. “Упоредо са нашим истраживањем трајала је и обнова меморијала, захваљујући општем интересовању поводом стогодишњице обиљежавања краја Првог светског рата и овом изложбом започиње низ догађаја којима ће се обележити победа у овом Великом рату”, истакла је она. Према оцјени аутора истраживања, на територији Републике Српске меморијали Великог рата су у врло добром стању, захваљујући

Ко су српски добровољци? Добровољачки одред мајора Војина Поповића – Војводе Вука, елитна јединица српске војске, 28. септембра 1916. године смијенила је 4. пук Дринске дивизије у рововима Кајмакчалана. Насупрот српских добровољаца на врху планине Ниџе, Кајмакчалану, стајао је „Борисов град”, неосвојива бугарска тврђава, како су сматрали стратези бугарске војске. Тачно 30. септембра 1916. године почела је снажна артиљеријска припрема српске војске, која је два и по сата преоравала бугарске положаје на Кајмакчалану, а онда је Добровољачки одред кренуо у јуриш и упао у бугарске ровове. Сат и по времена трајала је борба на бајонет, прса у прса између добровољаца и бугарских војника у рововима Кајмакчалана, неописиво људско клање, а

Петар Пјер Мариновић је био изданак две угледне српске породице, будући унук председника српске владе те праунук највећег српског трговца и задужбинара свог доба. Траг није оставио у земљи својих предака већ у Француској, али је упркос томе наш колико и њихов, и представља својеврсну спону између наше две земље Петар Мариновић је један од оних наших великана који су упркос свом српском пореклу, траг оставили у некој страној земљи. У случају Пјеровом (како је зван у земљи галских петлова), била је то пријатељска и савезничка Француска. Не случајно. Родио се у Паризу, 1. августа 1898. године у угледној и ситуираној породици. Мајка му је била Agripina Bronkov, поданица Руске