Ужице – Кад је Ужице 1918. године напуштао аустроугарски окупатор бежећи пред налетом српске војске, у град је међу првим ослободиоцима са својом дружином ушао један – хајдук. У народу знани Исидор Бајић (1891–1957), из шуме и одметништва током окупације борио се против Аустроугара и њихових доушника. Па кад је ослобођење наступало, Исидор је са балкона ужичке гимназије окупљеном народу говорио да предстоји ослобађање целе Србије, да неће бити нареза ни окупаторског режима… И испуни се брзо оно што овај хајдук Ужичанима рече (изузев нареза), али за Исидора ослобођење и живот у новој држави не донесе срећу. Кратко време он је са својом дружином провео у приспелој српској војсци, но убрзо

На овој фотографији видимо 25. пучко-усташку пуковнију како прима благослов својих римокатоличких прелата пред загребачком катедралом.  Сви овде присутни војници и официри се спремају за полазак према Краљевини Србији и њеној престоници, Београду. Година је 1914-та. Сви они ће, ускоро по овој фото-сеанси, пуцати на Србе, рушити и пљачкати по Србији, убијати нас и силовати на нашој земљи – и за то, као награду, пар година касније, добити бланко опроштај и ничим заслужену амнестију. И, чак, прилику да без икакве казне и покајања избегну судбину остатка поражене Аустроугарске. Уместо тога, официри са ове слике ће добити шансу да КОМАНДУЈУ омрзнутим српским јунацима и успут добију чин више (самим приступом новоформираној југословенској

Србија се данас сећа једног од својих највећих војвода и најистакнутијих војних стратега у историји нашег народа. Радомир Путник рођен је на данашњи дан 1847. године. Уписао се у редове највећих српских војсковођа. Предводио је војску у неким од најнеизвеснијих тренутака Србије – Балканским и Првом светском рату, а за његова дела чуо је и свет. Ипак, пред крај живота Србија му се није одужила. Напротив! Већ остарео и онемоћао, старац седе косе и браде, доживео је највеће понижење. Први светски рат који ће се претворити у највеће страдање српског народа до тада, Радомир Путник дочекао је као начелник штаба Врховне команде. Већ стар и болестан, искусни војник командовао је

Избијањем Првог свјетског рата, у Аустроугарској је дошло до велике експлозије анти-српског расположења, па тако и у БиХ. По избијању рата, поново су основане јединице шуцкора (први пут су постојале за вријеме Анексионе кризе). Шуцкори су одмах почели са кампањом терора против Срба, а један од значајних команданата је био и будући доглавник НДХ Адемага Мешић. Присуство Срба у БиХ је био проблем за Аустроугарску јер су они углавном били пријатељски настројени ка Србији, што је 6. августа 1914. потврдио и Стјепан Саркотић, који ће наредити стријељање било кога осумњиченог на сарадњу са непријатељем. Тешко су погођени херцеговачки Срби и Срби из источне Босне, познато је вјешање 79 требињских Срба, док

Ово је прича о једном дечаку који се борио у свим важним ратовима свог времена, бранио Србију и то без ноге, био опеван у песми коју су касније препевали, био велики задужбинар, а његова породица је дошла до тога да моли за кору хлеба… Не зна се баш засигурно где је рођен Влајковић Ђорђе, да ли је то била Војводина (односно Аустрија) или сам Београд, али једно је сигурно – дан његовог рођења био је 3. март 1831. године. Син Тодора Влајковића, Призренца, завршио је основну школу у Београду и пошао на Лицеј. Међутим, планове о образовању срушила је смрт родитеља. Најпре је умро отац, 1839. године, а потом и

Ово је година у којој се свет на организован, озбиљан и гласан начин опрашта од успомена на Први светски рат, изјавио је министар одбране Александар Вулин у Руском дому, на свечаној академији под називом „Гвозденом пуку у част”, поводом стогодишњице завршетка Првог светског рата. Он је рекао да је претходне четири године Србија још једном преживела своју историју, своју голготу, победу и васкрсење, и за то време велики и моћни су покушали још једном да промене историју.„Покушали су да историјске чињенице прикажу другачије, да својом величином и бројношћу, силом као јединим оправдањем, поново препишу и напишу историју Првог светског рата, окриве жртве, а силнике прикажу као невине. Као у Првом

Након што су 2015. и 2016. године стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе у засеоку Копривница код Јошаничке Бање обновили кућу Милунке Савић (1890 -1973), легендарне српске хероине из балканских и Првог светског рата, а припадници Војске Србије прошлог лета изградили и проширили пут до овог забитог поткопаоничког села, кућу славне Милунке посећује све више туриста који зимују и летују на Копаонику, али и младих који долазе да се на извору „напоје“ најславнијом српском историјом… Кућа Милунке Савић у селу Копривница, саграђена половином 19. века, као типичан објекат традиционалног народног градитељства, била је у јадном стању са потпуно срушеним кровом и претила је опасност од њеног потпуног нестајања. –

Академски вајар из Београда Милош Комад презентовао је у Мркоњић Граду идејна рјешења за изградњу новог споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу Мркоњићу, по којем је овај град добио име. Начелник општине Мркоњић Град Дивна Аничић рекла је да је 2016. године на сједници Скупштини општине донесена одлука о изградњи новог споменика на главном тргу који носи назив по краљу. „Изградња ће почети када изаберемо идејно рјешење и спроведемо сву потребну процедуру. То би требало да буде један велелепан споменик умјесто старог, коме ћемо наћи неко заслужено и адекватно мјесто“, рекла је Аничићева и додала да ће изградња бити финансирана донацијама. Јучерашњем састанку је присуствовао и министар финансија Републике Српске Зоран

Пригодним манифестацијама у Прокупљу и селу Мачковац надомак Куршумлије сутра ће бити обележена 101. годишњица Топличког устанка Пригодним манифестацијама у Прокупљу и селу Мачковац надомак Куршумлије сутра ће бити обележена 101. годишњица Топличког устанка. У организацији општина Прокупље и Куршумлија и уз присуство државних и локалних функционера, те разних борачких и прокупачких удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије, одаће се почаст Топличанима. Венце на спомен обележје топличким јунацима у центру Прокупља, на Тргу топличких јунака, положиће председник општине Прокупље Александар Симоновић, начелник топличког управног округа Небојша Вукадиновић и државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић. Такође, пригодним свечаностима у селу Мачковац поред Куршумлије, у

Током Балканских ратова и Великога рата начелник војног санитета, српски пуковник др Роман Сондермајер (1861–1923), имао је три сина са супругом Станиславом: Владислава, потпуковника авијације; Тадију (1882–1967), нашег славног пилота ловца из Великога рата и најмлађег Станислава (1898, Београд –1914), који је, као и старији брат Тадија, похађао Другу мушку гимназију и био одличан средњошколац. Станислав се све време угледао на браћу која су му била очигледни узори, а особито на средњег брата јер му је по годинама био ближи. Поред тога, сва тројица су била задојена косовским заветом, чојством и јунаштвом. Ваља имати још на уму да су они, по мајчиној страни, унуци Димитрија Ђурића (1838–1893), ђенерала потоњих Обреновића.

Село Обљај, смјештено испод Шатор планине недалеко од Босанског Грахова спава тихим сном, чува своју историју у забаченом дијелу Високе Крајине. Tу у гнијезду јунака рођен је један од највећих, Гаврило Приницип. Пише: Јелена ДЕШИЋ Гаврило Принцип био је мудрији од свог времена, волио је слободу, а насљедници породице Принцип са поносом и „из принципа“ његују сјећање на претка хероја и жељели би да га из Сарајева, гдје је сахрањен, врате у његово село Обљај, говори за Срну пјесник Гаврило Миле Принцип из Босанског Грахова. Славни Гаврило, друго дијете у породици Принципа, надалеко познат по храброшћу, одлучношћу и смјелошћу, потиче баш из селца Обљај које одолијева југу са Динаре. „Малог

Једина оружана побуна на територијама које су биле окупиране трупама Централних сила у Европи започела је двадесетих дана фебруара 1917, и трајала око једног месеца. Устанку је претходила и следовала герила, а обухватио је територију Топличког округа – Косанички, Прокупачки, Јабланички и Добрички срез, и источне и средње пределе Копаоника. У јесен 1915. године уследио је нови напад трупа Централних сила на Краљевину Србију, којима је командовао немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Српска војска је била принуђена на одступање преко Албаније и Црне Горе, до обала Јадранског мора. Србија је била окупирана и подељена. Аустроугарска војна власт образовала је Војно-генерални гувернеман у Србији, са седиштем у Београду. Бугари су оформили

Предсједник Покрајинске владе Игор Мировић отворио је вечерас у Музеју Војводине у Новом Саду изложбу под називом „Страдање Рома у Првом свјетском рату“. Поставка аутора Драгољуба Ацковића сачињена је од неколико десетина оригиналних дописница – фотографија, које су направљене у периоду 1914-1918. године и први пут се заједнички објављују. Мировић је истакао да су изложене фотографије о страдању Рома у Првом свјетском рату свједочанство истине о једном тешком времену и једном страдалном, али храбром и честитом народу у том времену. Према његовим ријечима, улога Србије и њеног становништва у Првом свјетском рату била је огромна, а исто толике су биле и њене жртве. „Значајно место и у тој улози и

Амерички ратни сниматељ Ариел Варџес (1890-1972) је током Првог светског рата 1915. године боравио у Србији где је пратио српску војску и бележио њихов свакодневни живот и битке у којима су учествовали, те је тако једном приликом успео да направи једини снимак мајора Војислава Танкосића, оснивача „Црне руке“. Војислав Танкосић је био мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача „Црне Руке“ и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајског преврата 1903. до Сарајевскога атентата 1914. Шамари за Черчила Његовом узбудљивом и кратком животу приписује се и догађај када је једном приликом бесан истрчао из баште кафане „Касина“ на Теразијама угледавши тадашњег британског дописника Винстона Черчила који је са

Чајетински професор историје Милисав Ђенић одужио се својим земљацима. Прикупио имена 2.500 палих ратника из 18 општина златиборског среза Две удовице, Стојка Сргиловић из Чајетине и Станка Маца Шукиловић из Шљивовице, испратиле су у вихор Великог рата по петорицу синова. Куће су остале без мушке главе, ниједан не хтеде да остане као хранилац, сматрајући да је потребнији отаџбини. – Нека их, неће ме, ваљда, Бог казнити, да сви изгину – говорила је Стојка комшијама, опраштајући се од синова. На растанку, Станкино уздрхтало срце изговорило је претешку клетву војницима: – Синови моји, нека вам је срећан пут и нека вас Бог чува. Али ако будете кукавице, дабогда се ниједан мајци не