Čajetinski profesor istorije Milisav Đenić odužio se svojim zemljacima. Prikupio imena 2.500 palih ratnika iz 18 opština zlatiborskog sreza Dve udovice, Stojka Srgilović iz Čajetine i Stanka Maca Šukilović iz Šljivovice, ispratile su u vihor Velikog rata po petoricu sinova. Kuće su ostale bez muške glave, nijedan ne htede da ostane kao hranilac, smatrajući da je potrebniji otadžbini. – Neka ih, neće me, valjda, Bog kazniti, da svi izginu – govorila je Stojka komšijama, opraštajući se od sinova. Na rastanku, Stankino uzdrhtalo srce izgovorilo je pretešku kletvu vojnicima: – Sinovi moji, neka vam je srećan put i neka vas Bog čuva. Ali ako budete kukavice, dabogda se nijedan majci ne

Upoznajte tragičnu sudbinu Ruskog ekspedicionog korpusa, koji je učestvovao u vojnim operacijama na Solunskom frontu tokom Prvog svetskog rata. U Rusiji je ta stranica vojne istorije dugo bila nezasluženo zaboravljena. Predstavu o njoj imao je samo uži krug stručnjaka i ljubitelja vojne istorije. Ruske jedinice su tamo, na nepoznatom terenu, demonstrirale visok nivo borbene gotovosti, obučenosti i hrabrosti, kojom su saveznici bili oduševljeni. 2016. godine se navršilo 100 godina od krajnje zanimljivog događaja u Prvom svetskom ratu. Reč je o dolasku na Zapadni i Solunski front jedinica Ruskog ekspedicionog korpusa. Ruski vojnici koji su se u drugoj polovini 1916. godine našli u Francuskoj i na Balkanu imali su zadatak da

Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918 njihovih potomaka i poštovalaca  “Obilić 1912-1918” – Novi Sad Vas poziva na svečano otvaranje izložbe „Dobrudžanski ratnici“, u Domu vojske Novi Sad, Beogradski kej 9. u sredu 21. februara  2018. godine, u 19 časova. Autori izložbe su Dr Predrag Bajić, viši kustos istoričar, Ilija Komnenović, muzejski savetnik, istoričar i msr Vojislav Martinov, kustos, istoričar. Recenzenti izložbe su dr Milan Micić i prof. dr Slobodan Bjelica. Organizatori otvaranja izložbe su Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918 njihovih potomaka i poštovalaca „Obilić 1912-1918“ Novi Sad, Prva brigada Kopnene vojske i Muzej Vojvodine. O izložbi će govoriti autori i recezenti. Pozdravnu reč daće jerej Đorđe Stojisavljević, nadležni vojni sveštenik, zatim  predstavnik Muzeja Vojvodine

Evo sada i nas Srba!… Kao da je ovde zborno mesto nacija, pa su svi zapeli ubrzanim tempom da izgrade novi svet.Takav je bio Solun aprila meseca hiljadu devetsto šesnaeste godine. Ljudi različitih uzrasta i čudnih izraza, svi preplanuli, unezvereni i užurbani, promicali su u raznim pravcima i dovikivali na mnogo jezika. Bili su tu mali Anamiti, sa okruglim šeširima i sitnim podrugljivim očima. Visoki Englezi sa kolonijalnim kaskama na glavi i večitom lulom. Zdepasti, ali okretni, Francuzi, raspoloženi uvek za prepirku i pesmu. Snažni Indusi, sa čalmom oko glave. Škotlanđani, u šarenim i kratkim suknjicama. Senegalci sa licem crnim kao noć. Neke kolonijalne trupe sa širokim čakširama, a još

Piše Boško Antić, kontraadmiral u penziji Rečna flotila Vojske Srbije je 6. avgusta 2015. godine obeležila 100-godišnjicu svog formiranja. Formirana pred ofanzivu snaga fon Makenzena, ova naša plovna jedinica prošla je kroz više faza svog razvoja. ali tek ovih godina dostojno obeleževa svoj rođendan. Na svečanosti je mnogo toga pomenuto, ali ime njenog osnivača ostalo je nekako u senci. Zaboravili smo mnoge junake naših oslobodilačkih ratova. Među njima je i potpukovnik Milan J. Radojević, oficir koji je formirao prvu srpsku Rečnu flotilu, junački se sa njom borio protiv snaga Fon Makenzena, sa svojim borcima-dobrovoljcima prešao Albaniju, formirao Brodarsku komandu na moru, komandovao prvim srpskim ratnim brodom na moru i odveo ga

Spisi dr Miloša Bogićevića iz 1917. prvi put na srpskom. Knjiga deo edicije “Srbija i Balkan” Biblioteke “Braća Nastasijević” u Gornjem Milanovcu Prvi put spisi dr Miloša Bogićevića, srpskog kontroverznog diplomate (rođen u Beogradu 1876. a misteriozno umro u Berlinu 1938), prevedeni su na srpski i sabrani u knjigu “Solunski proces, jun 1917”, koja je objavljena u ediciji “Srbija i Balkan” Biblioteke “Braća Nastasijević” iz Gornjeg Milanovca. Spise, što su nova saznanja o tom još nerazjašnjenom istorijskom događaju važnom za Srbiju, prevela je filolog Sandra Tripković, master francuskog jezika, a urednik izdanja je Dejan Acović, klasični filolog i bibliotekar Naučnog odeljenja i Strane knjige u toj biblioteci. Solunski proces je

Od stvaranja prve države Južnih Slovena, koja će s vremenom prerasti u Jugoslaviju, prošlo je tačno jedno stoleće, a čak i spominjanje imena zemlje koja se dezintegrisala početkom 1990-ih u krvavim ratovima izaziva različite i, uglavnom, veoma emotivne reakcije, piše Al Džazira Balkans. Jugoslovenska ideja potekla iz Hrvatske Istoričare i filozofe istorije zabrinjava falsifikovanje istorijskih istina i redukovano predstavljanje istorije, u kojem se motivi za stvaranje Jugoslavije uvek ili izbacuju iz narativa ili guraju duboko na marginu. Jugoslavija je nastala kao težnja naroda slovenskog juga da ostvare slobodu u nezavisnom političkom uređenju, a sve ostalo jesu pogrešne interpretacije prošlosti. – Stvaranje Jugoslavije, koja je ispočetka formirana kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca

Nikolaj Hartvig svojom sposobnošću učinio je sve kako bi približio Srbiju i Rusiju. Na kraju, na tom poslu je i preminuo. Obeležavajući Dan diplomata Rusije, 10. februar, na dan kada je 1802. stvoreno Ministarstvo inostranih poslova, predstavnici ambasade Rusije, sa Aleksandrom Čepurinom na čelu, položili su vence na grob Nikolaja Hartviga na Novom groblju u Beogradu. Nikolaj Hartvig bio je ruski carski poslanik na srpskom dvoru od kraja Aneksione krize 1909. do jula 1914, kada je preminuo na dužnosti. Rođen je 1857. godine na Kavkazu u gradu Gori u današnjoj Gruziji, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, naturalizovanog Rusa nemačkog porekla. Diplomatsku službu započeo je 1875. u Azijskom departmanu Ministarstva inostranih poslova Ruske imperije. Odmah se ispostavilo da mu je sudbina vezana za Balkan.

Šljis! Jedno zrno pocepa mi koporan. Osvrnem se ja – šljis! – drugo udari posred ruke. Uh, slavu mu njegovu, uhvatih se za ruku kad treće zviznu u nos i eksplodira, i oko mi odmah iscuri, svedočio je o svojim ranama Mihailo Irižanin iz Preljine kod Čačka Čačak – Rat bejaše minuo ali je ožiljak na licu Mihaila Irižanina ostao da navek svedoči o strašnome boju, kad mu je kuršum izbio oko. Ostavi plug i volove načas, i u oranici rodne Preljine stade da svedoči o svom stradanju namerniku Milanu Šantiću. A ovaj to 1838. u Beogradu odštampa u svom ratnom zborniku „Vitezi slobode”… Na sam Lučindan, 1915. poseli smo selo

U pogledu bugarskih zverstava u Vranju i okolini, Surdulica drži prvo mesto. Po tome je ona i dovedena u vezu sa udaljenim srbskim oblastima. U njoj su Bugari ubijali Srbe iz celoga Srbstva. (To će se videti iz ovoga kratkoga pomena znanih žrtava u Surdulici. A najviše su Bugari pobili u Surdulici Srba iz Vranjskoga, Topličkoga, Kumanovskoga, Niškoga, Pirotskoga i Prištinskoga okruga. (Dosit. I, 92–94; izveštaj William-a A.Drayton-aDosit. I, 191.) Surdulica je postala prava klanica srbskoga naroda. Ovo su mesto Bugari sami prozvali srbskom kosturnicom. I načinili su Bugari od ovoga najlepšega predela u celoj Srbiji starih granica pravu srbsku kosturnicu. Kakvi tu nisu pobiveni prvi ljudi iz naroda: starci,

Iz bogate kolekcije razglednica koje je sakupljao Aleksandar Boričić, bivši jugoslovenski i srpski odbojkaš i reprezentativac i dugogodišnji predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, izdvajaju se autentična svedočanstva o histeričnoj propagandi Austrougarske i Nemačke protiv Srbije uoči i tokom Prvog svetskog rata. Tu su razglednice, karikature, proglasi i na svima njima su Srbi, njihova država i kralj predstavljeni u najgorem mogućem svetlu. Nakon što pogledate karikature nemačkih satiričnih časopisa od 1903. do 1918. godine shvatićete koliko je mnogo uloženo da danas još uvek svetom vladaju ovako negativni stereotipi o Srbima. Srbi za njih nisu ništa drugo do “divlje balkansko pleme koje treba zatrti” pa im je zato objavljena i čitulja posle povlačenja

Knjiga „Leget 1914” autora Slobodana Lazarevića, koja govori o vojničkoj katastrofi koja je potisnuta u kolektivnom sećanju, predstavljena je u Domu Vojske Srbije u Beogradu. Bitka se odigrala 6. septembra 1914. godine, početkom Prvog svetskog rata, a tog dana poginulo je ili zarobljeno, podaci u literaturi se razlikuju, između pet i sedam hiljada vojnika iz Timočke divizije. Kako je rekao istoričar prof. dr Predrag Marković, reč je o „najkrvavijem, najtragičnijem danu u srpskoj vojnoj istoriji”, najtežim gubicima ako se posmatraju po danu ratovanja. Srpska vojska je pošla preko Save na zahtev saveznika koji su u leto 1914. godine bili u teškoj situaciji na svim frontovima. U prelazak preko reke se

U Muzeju Semberije u Bijeljini danas je otvorena izložba o memorijalima Prvog svjetskog rata u Republici Srpskoj, čiji su autori Mirko Babić, Snežana Negovanović i Nenad Lukić. Negovanovićeva je rekla novinarima da je izložba rezultat trogodišnjeg istraživanja i ovo je njeno prvo predstavljanje koje prikazuje stanje 43 memorijalna obilježja, a uz izložbu je urađen i katalog. “Uporedo sa našim istraživanjem trajala je i obnova memorijala, zahvaljujući opštem interesovanju povodom stogodišnjice obilježavanja kraja Prvog svetskog rata i ovom izložbom započinje niz događaja kojima će se obeležiti pobeda u ovom Velikom ratu”, istakla je ona. Prema ocjeni autora istraživanja, na teritoriji Republike Srpske memorijali Velikog rata su u vrlo dobrom stanju, zahvaljujući

Ko su srpski dobrovoljci? Dobrovoljački odred majora Vojina Popovića – Vojvode Vuka, elitna jedinica srpske vojske, 28. septembra 1916. godine smijenila je 4. puk Drinske divizije u rovovima Kajmakčalana. Nasuprot srpskih dobrovoljaca na vrhu planine Nidže, Kajmakčalanu, stajao je „Borisov grad”, neosvojiva bugarska tvrđava, kako su smatrali stratezi bugarske vojske. Tačno 30. septembra 1916. godine počela je snažna artiljerijska priprema srpske vojske, koja je dva i po sata preoravala bugarske položaje na Kajmakčalanu, a onda je Dobrovoljački odred krenuo u juriš i upao u bugarske rovove. Sat i po vremena trajala je borba na bajonet, prsa u prsa između dobrovoljaca i bugarskih vojnika u rovovima Kajmakčalana, neopisivo ljudsko klanje, a

Petar Pjer Marinović je bio izdanak dve ugledne srpske porodice, budući unuk predsednika srpske vlade te praunuk najvećeg srpskog trgovca i zadužbinara svog doba. Trag nije ostavio u zemlji svojih predaka već u Francuskoj, ali je uprkos tome naš koliko i njihov, i predstavlja svojevrsnu sponu između naše dve zemlje Petar Marinović je jedan od onih naših velikana koji su uprkos svom srpskom poreklu, trag ostavili u nekoj stranoj zemlji. U slučaju Pjerovom (kako je zvan u zemlji galskih petlova), bila je to prijateljska i saveznička Francuska. Ne slučajno. Rodio se u Parizu, 1. avgusta 1898. godine u uglednoj i situiranoj porodici. Majka mu je bila Agripina Bronkov, podanica Ruske