Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Četu sam voleo sto puta više nego bolnicu.

Datum objave: nedelja, 4 februara, 2018
Veličina slova: A- A+

Šljis! Jedno zrno pocepa mi koporan. Osvrnem se ja – šljis! – drugo udari posred ruke. Uh, slavu mu njegovu, uhvatih se za ruku kad treće zviznu u nos i eksplodira, i oko mi odmah iscuri, svedočio je o svojim ranama Mihailo Irižanin iz Preljine kod Čačka

Mihailo Irižanin, slika sa nadgrobnjaka (Foto Svetlana Nenadić)
Mihailo Irižanin, slika sa nadgrobnjaka (Foto Svetlana Nenadić)

Čačak – Rat bejaše minuo ali je ožiljak na licu Mihaila Irižanina ostao da navek svedoči o strašnome boju, kad mu je kuršum izbio oko. Ostavi plug i volove načas, i u oranici rodne Preljine stade da svedoči o svom stradanju namerniku Milanu Šantiću. A ovaj to 1838. u Beogradu odštampa u svom ratnom zborniku „Vitezi slobode”…

Na sam Lučindan, 1915. poseli smo selo Kukavicu – pripovedao je seljak u dolini Čemernice koja se kroz Preljinu spušta ka Zapadnoj Moravi. To beše rano 18. oktobra, pa smo čitavog dana vodili borbu. Predveče udari kiša i stiže noć, teška, hladna. U rovovima užas, nema odbrane od povodnja, te odem u neku kućicu. Sa mnom još nekoliko drugova, voleo sam karte i uvek ih nosio u džepu.

Kad, pred zoru, napadoše Bugari i trefik se u nekom useku. Na moj vod udari ceo bataljon a ja sam menjao vodnika, razbolelog. Oko ne otvaramo pod vatrom, zato pošaljem svog seljaka Aleksu Stojkovića da javi komandiru šta nas je snašlo. Još mu dodah, bio je nekako slabunjav a jedinac u majke, pa sam ga voleo kao dete:

– Idi, skloni se, svi ćemo izginuti.

Kad to ču jedan vojnik iz Sokolića okrenu se i viknu na me:

– A vi i ovde, u rovovima, radite partijski? Ti šalješ svog samostalca, a nećeš nijednog radikalca. Lepo, podnaredniče, čuće se…

– Šta će se čuti, oca ti mangupskog, hoćeš li ti da ideš? – pitam ga, drhtim od besa.

– Hoću – odgovori on.

– Aleksa, idi ti na svoje mesto, a neka on ide kad hoće.

Taj vojnik zvao se Radovan Damjanović. Ali, nesrećnik, krenu u zao čas. Taman što je izašao i odmakao dvadesetinu koraka, odnekud poteže brđanin pa pravo u njega. Polomi mu rtenicu. Nije se više digao. Žao mi jadnika, u vojsci ti svaki čovek drag.

Pošaljem opet Aleksu da ide komandiru ali pomoći nema, municija nestala a Bugari nas samo zasipaju. Tvrdo, da tvrđe ne može. Onda ja, važan, ustanem, hoću da ohrabrim i utešim vojnike, malo.

Šljis! Jedno zrno pocepa mi koporan. Osvrnem se ja – šljis! – drugo udari posred ruke. Uh, slavu mu njegovu, uhvatih se za ruku kad treće zviznu u nos i eksplodira, i oko mi odmah iscuri.

Predam vod kaplaru i pođem, neću li kako izmaći do previjališta. Nisam učinio ni deset koraka, a vojnici u gomili za mnom. Mnogi su izginuli, padali ko klas pod kosom. Posle nas srete major pa pita:

– Šta je to s tobom, Irižanine?

– Raniše me na tri mesta, oca mu njegovog.

– Bili mogao da piješ?

– Najvoleo bih vode.

On mi dade čuturicu, nategoh. Konjak. I baš dobar, sve miriše. Izveli me onda i posadili na konja. Sednem na kljuse i teram putem. Došlo mi da kukam iz sveg glasa, ali videće me neko, pa će posle pričati. Zadužio sam ljude, sve sam im se podrugivao i smejao kad su plakali u mukama, pa ne bi baš ni oni mene štedeli. I mom sinu Sredoju opet će kazati da mu je otac plakao kao žena kad ga je zrno malo okrznulo. Velim, ovo došao red i na mene da plačem, grdna je rana bila. Prži, peče, sav sam goreo, glava da prsne.

Dokopah se nekako pukovskih kola te me odnesoše u bolnicu u Leskovac. Tamo sam bio samo dan, jer nasta gužva i odstupanje. Spremio sam se i ja da krenem sa vojskom, sto puta sam više voleo četu nego bolnicu. Onamo si lepo sa drugovima, pa šta Bog da. A ovamo ljudi umiru oko tebe pa ti se tuga savi oko srca. Ali, ne dadoše mi iz bolnice. Naiđe tada moj šurak, turih mu u šaku sto dinara i on produži put za Albaniju. Nas ranjenike zarobili su 26. oktobra 1915. i bolje da vam ne pričam kako su sa nama postupali u ropstvu.

Autor: Gvozden Otašević

Vezane vijesti:

Patriotska nit oca i kćerke

Tri Srbina iz Stoca: Muhamed, Mustafa i Mahmud

Veliki srpski heroj za koga Srbi i ne znaju: Ovaj mladić je naš najuspešniji pilot svih vremena

Sto godina Prve srpske eskadrile sa Solunskog fronta




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top