Vatreno krštenje

Datum objave: nedelja, 25 februara, 2018
Veličina slova: A- A+
Stanislav Sondermajer (Foto arhivska fotografija)
Stanislav Sondermajer
(Foto arhivska fotografija)

Tokom Balkanskih ratova i Velikoga rata načelnik vojnog saniteta, srpski pukovnik dr Roman Sondermajer (1861–1923), imao je tri sina sa suprugom Stanislavom: Vladislava, potpukovnika avijacije; Tadiju (1882–1967), našeg slavnog pilota lovca iz Velikoga rata i najmlađeg Stanislava (1898, Beograd –1914), koji je, kao i stariji brat Tadija, pohađao Drugu mušku gimnaziju i bio odličan srednjoškolac. Stanislav se sve vreme ugledao na braću koja su mu bila očigledni uzori, a osobito na srednjeg brata jer mu je po godinama bio bliži. Pored toga, sva trojica su bila zadojena kosovskim zavetom, čojstvom i junaštvom. Valja imati još na umu da su oni, po majčinoj strani, unuci Dimitrija Đurića (1838–1893), đenerala potonjih Obrenovića.

Školske 1913/1914, po svršetku šestog razreda gimnazije (po starom), Stanislav se potpuno na svoju ruku, uz protivljenje roditelja odmetnu, te pristupi našoj vojsci nedaleko od Šapca kao dobrovoljac, gledajući da i on bude u nekoj od konjičkih jedinica, jer mu je i brat Tadija bio u Konjičkoj diviziji.

Mali na kraju bude poslat u Treći konjički puk pod komandom pukovnika Petra Savatića. Pretpostavljeni su veoma dobro znali čije je on dete, tako da su ga stalno držali na oku i davali mu pozadinske poslove kurira, timarenja i ishrane konja i slično.

Malom Sondermajeru nije bilo pravo što je skoro stalno u pozadini, a on se prijavio da se bori i brani napadnutu Otadžbinu. Smatrao je da je i pored toga što je mlad i nausnice mu se malo nagaravile, ipak dorastao svom ratnom zadatku jer je uveliko bio, za svoj broj godina, dobar jahač i pristojno je naučio da barata hladnim i vatrenim oružjem (konjičkom sabljom i karabinom). Nije mu bilo pravo što su ga stalno smatrali kao da je još dete, a ne momak. Skoro uvek je podnosio Komandi pismene i usmene molbe, ali bez ikakvog uspeha.

Stanislav je mnogima dodijao i da bi malom molba bila uslišena dozvole mu na kraju da bude u jednom od juriša srpske konjice pri pokušaju oslobođenja Šapca, kada su se austrougarske trupe Devetog korpusa jedva održale. Juriš je izvršen, 5. avgusta 1914, kod sela Dobrića (između Šapca i Bogoslavca). Protivnička vojska se u prvi mah pokolebala, ali je ipak ostala ne štedeći municiju, tako da se Šumadijska divizija prvog poziva morala povući. Jedan od kraćih rafala švarc-lozea pokosi i malog Stanislava koji se sve vreme juriša trudio da bude u prvim bojnim redovima tokom svog vatrenog krštenja, očigledno se ne plašeći ničega. Po svršetku tog neuspešnog konjičkog napada, kada se trupe Franjine Josipa još nisu počele povlačiti nazad preko Drine, Staška su našli gde i dalje čvrsto drži karabin, ležeći poleđuške, širom otvorenih očiju. Ispod okrvavljenog koporana mali je na sebi imao mornarsku odeću kakvu su ondašnja gradska deca njegovog uzrasta najčešće nosila. U jednom od džepova našli su Staškovu poslednju školsku knjižicu šestog razreda sa fotografijom na kojoj je odeven kao matroz. Pošto je bio maloletan tu je knjižicu zapravo nosio kao legitimaciju. U drugom džepu nađen je i njegov mali ratni dnevnik zamotan u maramicu.

Nesrećni Stanislav Staško R. Sondermajer se smatra najmlađim palim srpskim borcem tokom slavne Cerske bitke. Brižne majke sela Bogoslavca našavši ovo plemenito dete okupale su ga i čestito sahranile kao svoje, dok su devojke isplele za njega, kao da im je bio rođeni brat, venčiće sveža poljska cveća. Vest o njegovoj pogibiji izmamila je suze mnogim našim vojnicima i oficirima uveliko ogrubelih od prethodnih ratovanja. Saznavši šta se dogodilo Isidora Sekulić mu je posvetila proznu pesmu „Tihe rime”, dok je njegov razredni starešina, prof. Miodrag Ibrovac, pribeležio: „Od srca žaljen, mlad, a tako slavan, mali junak Trećeg konjičkog puka boravi večni san na polju časti”…

Stanislav i danas počiva na središnjem delu sela Bogoslavca gde je bio od početka sahranjen, a o čijem se grobu i danas čestito brinu dobri ljudi iz tog sela.

Stanislava, supruga dr Romana, a mati najmlađeg sina Staška, je kao vrla Srpkinja, kada je neumitna vojna započeta, iako je već bila obolela, otišla da pomaže kao bolničarka. Ona je samo nekoliko dana pre Staškove pogibije umrla od raka, vest koja je pogodila sve iz blagorodne porodice Sondermajer…

Staškova junačka pogibija i to za vreme vatrenog krštenja, skoro se u potpunosti poklapa sa istovetnim događajem o kome nam detaljno pripoveda Lav Tolstoj u romanu Rat i mir, kada govori o Peđi Rostovu, najmlađem bratu Natašinom. Peđa je, ako se tako može reći, bio Staškov ispisnik, koji je isto želeo da učestvuje u odbrani napadnute Otadžbine. Bio je dobrovoljac u konjici (ruski husari) i stari Kutuzov ga je postrance čuvao jer je veoma dobro znao njegove roditelje. Posle bezbrojnih Peđinih molbi, malom dozvole da učestvuje u proterivanju Napoleonovih grenadira iz Rusije. I u tom prvom njegovom jurišu padne od zalutalog francuskog taneta. Poslednje što je video dok je padao na leđa čvrsto držeći sablju bilo je veliko plavo nebo, koje brzo postade večni mrak…

Autor: Kosta Đ. Knežević

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Sondermajeri – patriote i heroji | Jadovno 1941.

Kako je Crnjanski promašio Sondermajera | Jadovno 1941.

Srpski „Mali prinčevi“ u Jeroplanima iznad Pariza | Jadovno …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top