Стари и болесни војвода Путник на Крфу је доживео најстрашнију увреду

Србија се данас сећа једног од својих највећих војвода и најистакнутијих војних стратега у историји нашег народа. Радомир Путник рођен је на данашњи дан 1847. године. Уписао се у редове највећих српских војсковођа. Предводио је војску у неким од најнеизвеснијих тренутака Србије – Балканским и Првом светском рату, а за његова дела чуо је и свет. Ипак, пред крај живота Србија му се није одужила. Напротив! Већ остарео и онемоћао, старац седе косе и браде, доживео је највеће понижење.

Први светски рат који ће се претворити у највеће страдање српског народа до тада, Радомир Путник дочекао је као начелник штаба Врховне команде. Већ стар и болестан, искусни војник командовао је српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију и, заједно са Степом Степановићем и Живојином Мишићем, био тај који је донео победе домовини у првим месецима рата – на Церу, Колубари, Дрини…

Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у тешким околностима, са ослабљеном, болесном и гладном војском, успео је да организује повлачење преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи. Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.

Због болести војвода Путник није могао да се креће, па је за њега направљена импровизована носиљка, коју су носила четири војника. Изнемогао и стар, Путник је стигао прво у Скадар, а затим је пребачен на Крф где је упућен на лечење.

Тамо је војвода почео да се опоравља и враћала му се снага. Ипак, патио је. Из његових белешки из тог доба види се да је био јако усамљен и да га нико није обилазио нити о ичему обавештавао. Мислио је да иза тога стоје неки дубљи разлози којих није био свестан.

Све му је постало много јасније кад му је у фебруару 1916. благајник доставио две непримљене плате. Тада је приметио да није добио додатак који му је припадао као начелнику врховне команде. Питао је благајника о чему се ради и тако тек од њега сазнао да је смењен још у децембру 1915!

Нико регенту Александру не би замерио што је сменио онемоћалог војводу, али је Путника погодило то што је сазнао за смену од благајника, а не званичном депешом.

– Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба – рекао је Путник након овог немилог догађаја.

Што се „цеха“ тиче, стари војвода вероватно је био у праву. У насталој атмосфери међусобног оптуживања за трагичан исход повлачења преко Албаније неко је морао бити проглашен кривим, а војвода Радомир Путник био је одличан кандидат. Српска влада на челу са Николом Пашићем и престолонаследником Александром Карађорђевићем побринула се за остало.

Након ових немилих догађаја Путник је пребачен у Ницу на даље лечење где је убзро преминуо 17. маја 1917. године.

Сахрањен је на руском гробљу у Ници уз највеће почасти, а на пренос његових посмртних остатака у ослобођену отаџбину чекало се скоро десет година.

(dnevno.rs)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Обиљежено 100 година од смрти Војводе Путника | Јадовно 1941.

Понижавања великих српских војсковођа | Јадовно 1941.

Божић кад су бадњаци били крвави | Јадовно 1941.