Užice – S pažnjom Užičanka Vera Kostadinović iz svoje tašne vadi i pokazuje jedan prastari novčanik od teleće kože, kao i srebrom optočen džepni sat „doksa” na kome je ugravirana godina proizvodnje 1903. Novčanik je obnovila i već ga koristi, a sat je bez kazaljki, ali se može popraviti i valja mu kod časovničara. – Ovi predmeti su zaostavština učesnika Velikog rata Mihaila Kostadinovića, dede mog supruga. U porodici smo novčanik i sat čitav vek, kao i ratnikovu uramljenu fotografiju, čuvali od zaborava, poštujući njega, vojevanje i tradiciju. Prvo ih je za života čuvao moj svekar Antonije. Potom, u novije vreme moj suprug Đurđe i dever Srboslav, ali su obojica

Zaboravljeni zapisi francuskog lekara o stradanjima Srba štampani na srpskom jeziku. Bio je šef civilnog saniteta u Šapcu i verno je beležio tadašnja nezapamćena zverstva austrougarskih vojnika Šabac je u Prvom ratu bio grad koji je najviše stradao. Srušen je do temelja 1914, a hiljade njegovih žitelja su pobili Austrougari koji su u varoš ušli, od tadašnjeg rimskog poglavara pape Pija 10. – „razrešeni“ greha. I 1915. je bilo isto. Novo stradanje. Popis kaže da je grad koji je 1910. imao 11.541 imao stanovnika 1916. samo njih 4.823. Posle rata, mnogi izbegli Šapčani nikada se nisu vratili, i zato je malo pisanih svedočanstava i hronika toga vremena. Kada smo prošle

U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici živela je smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš… Valjevo danas ni nalik gradu s početka zime 1914. kada je vojvoda Živojin Mišić trijumfalno ujahao u grad nakon Kolubarske bitke, a opet po svemu nalik – slavan i dobrano zaboravljen u svojoj slavi! Grad stradalnika i stradalih, varoš možda i najprećutanijeg dela istorije koju je pojela upravo istorija… – U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici, danas Istorijskom arhivu Valjeva, žalosno i sramotno samotnoj kući u kojoj je živela smrt i umirao život te proklete

Ko voli majku Srbiju i svoje najdraže, neka pođe u odbranu otadžbine, kazao je oficir u ruskoj stepi, a mi pojurili jedan preko drugoga, strahujući da će reći ’dosta’ – svedoči Jovan Zeković sa Romanije kojeg je rat preveo preko pola sveta do zavičajnih gudura Čačak – Šest godina vojevanja, šest ljutih rana, utisnule su beleg na licu Romanijca Jovana Zekovića, da ga ni najbliži nisu prepoznali, kad im se ukazao na povratku. Njega je ratna staza povela preko 50 država i dva okeana i na pravoslavni Vaskrs 1918. spustila na Solunski front, da se zajedno s braćom izbori za povratak i slobodu otadžbine. Selo Bjelosavljevići, odakle su Zekovići, smešteno

Podsećajući na atentat iz juna 1914, ugledni američki list napisao da je Austrougarska pet dana kasnije objavila rat Bosni umesto Srbiji „Njuork tajms” je poznat kao pouzdan izvor informisanja, pa i kada mu se potkrade neka greška, uredništvo objavi ispravku, makar se radilo o tekstu starom više od 100 godina. Međutim, u utorak, na godišnjicu Sarajevskog atentata, objavili su članak s materijalnom greškom koju do danas nisu ispravili. Tekst u istorijskoj rubrici „Nisu zaboravljeni” posvećen je Francu Ferdinandu, zbog čijeg je ubistva započeo Prvi svetski rat. Napis počinje rečenicom da je osamnaestogodišnji student Gavrilo Princip 28. juna 1914. u Sarajevu ispalio metak koji je promenio svet. Potom novinar objašnjava motive ovog

“Mlada Bosna“ nije organizacija, nije hijerarhija, politika, agitacija, propaganda… “Mlada Bosna“ je ideja i to je ono što je okupljalo ove mlade ljude. Napajajući se idejama Dostojevskog, Karlajla, Macinija, Rakića, Bojića, Disa oni su sami stvarali svoju ideologiju. U vremenu u kojem je svaka ideja o slobodi, hrabrosti, čestitosti, pravednosti unapred proglašena za besmislenu, a borba za ostvarenje tih ideja za uzaludnu, teško je objasniti veličinu i značaj jednog naraštaja kakav je postojao u srpskom narodu, s` početka 20. veka. To je naraštaj Gavrila Principa, Trifka Grabeža, Muhameda Mehmedbašića, Nedeljka Čabrinovića, Nedeljka Čubrilovića, Vladimira Gaćinovića… Svetu najprepozantljiviji danas, jeste Gavrilo Princip, izvršilac Sarajevskog atentata 28. juna 1914, čiji je život

Na današnji dan 1914. godine član „Mlade Bosne“ Gavrilo Princip izvršio je atentat na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, u kojem je od posljedica slučajnog ranjavanja preminula i njegova supruga Sofija Hotek. Sarajevski atentat poslužio je austrougarskim vlastima za vojnu invaziju na Srbiju, što je dovelo do Prvog svjetskog rata. Članovi „Mlade Bosne“ izvršili su atentat u znak protesta protiv austrougarske okupatorske politike i iz težnje većinskog srpskog naroda za oslobođenje i ujedinjenje. U samom atentatu učestvovalo je sedam osoba raspoređenih po maršruti od polja gdje su se održavali manevri do Vijećnice: Muhamed Mehmedbašić, Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinović, /koji je bacio bombu na povorku, ali je prestolonasljednik odgurnuo bombu

„Politika” danas poklanja čitaocima dodatak o Vidovdanskom ustavu usvojenom pre 95 godina, 28. juna 1921, kojim je Kraljevina SHS definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija i, uz to, jedinstvena država, bez autonomija i unutrašnjih granica Ustavotvorna skupština Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca sazvana ukazom od 7. septembra 1920. godine za 20. decembar u prestonom gradu Beogradu na 62 redovnom sastanku 28. juna 1921 godine, na Vidovdan donela je Ustav Kraljevine koji glasi: Član I: Država Srba Hrvata i Slovenaca je ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija. Službeni je naziv države Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca. Ovo, pored ostalog, piše u Vidovdanskom ustavu, prvom i najvažnijem zakonodavnom aktu Kraljevine SHS, koji

U Vardištu kod Višegrada počinje obnova spomen-kosturnice, u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci 440 vojnika poginulih u Prvom svjetskom ratu. Renoviranje ovog spomenika kulture realizuje se uz pomoć Vlade Srbije i Zavoda za zaštitu spomenika iz Kraljeva, a akciju je, prije godinu dana, pokrenulo Sokolsko društvo iz Dobruna, uprava parohije Vardišta. Spomenik palim borcima iz Prvog svjetskog rata je u veoma lošem stanju. Vlada Srbije izdvojila je sredstva i ovlastila Konzulat u Banjaluci da sprovede proceduru za izbor najboljeg ponuđača. Do kraja avgusta trebalo bi da bude završena građevinska adaptacija i elektro-instalacioni radovi, a potom i uređenje okoline, pristupnih puteva i kompleksa spomenika. Proteklih godina, crkva je pokušavala da održava

U trenutku kada ova priča nastaje, već u prvim danima Velikog rata, pančevački berberin Panta Jakovljević živi i radi kao skromni i pošteni zanatlija ovdašnji, sa ženom i petoro dece. Rođen je 1874. godine u Pančevu, srpskoj Sparti, kako grad na ušću Tamiša u Dunav zvaše u ono vreme, a po ljubavi prema majci Srbiji za vreme mađarske uprave. Pa i Pantina sudbina, iako na prvi pogled, bez vojničkog pedigrea i herojska, deo je jedne bogate niske sličnih, i ogledalo nacionalne duše srpskog Pančeva i okoline. Muka ovog skromnog pančevačkog zanatlije počela odmah po objavi rata Srbiji ne iznenađujuće, ali okolnosti pod kojima je isteran iz sopstvene kućice jesu za

Ostrvo Krf, od 1916 do 1918 bilo je centar srpske države – tamo su štampane novine, igrane fudbalske utakmice i pozorišne predstave, održavane sednice Vlade i burna zasedanja Narodne skupštine Pre sto godina – krajem juna 1916. godine, saveznicima na Solunskom frontu konačno se priključila i srpska vojska. Ona je, posle albanske golgote i oporavka i reorganizacije na Krfu prvo prebačena u severnu Grčku, a odatle na deo fronta istočno od reke Vardar, prema Prespanskom jezeru. Mada je dobila neveliki deo fronta njen pristanak na solunsko ratište bio je od ogromnog značaja, jer je nastupila kao jedinstvena i dobro organizovana vojna sila od oko 150.000 ljudi, što je popravilo i

Kako su Austrougari pokušali da pređu Drinu s Banom Jelačićem dok ih Brka nije uhvatio u potkovicu koja se i danas proučava kao genijalni manevar. U julu 1914. godine, Austrougarska je objavila rat Srbiji. Kao povod za objavu rata moćna carevina je iskoristila atentat u Sarajevu u kome su srpski zaverenici ubili nadvojvodu Franca Ferdinanda. Protestna nota austrougarske vlade našla se na stolu srpske vlade u Beogradu 10. jula po starom kalendaru, a samo pet dana kasnije stigla je i formalna objava rata Srbiji. Za državu i narod koje su već izmučila dva tek završena Balkanska rata činilo se da će početak novog, za koji se ispostavilo da će biti

„Čim sam skinuo civilno odelo osetio sam da postajem obično oruđe u rukama Austrougarske”, napisao je u svojim memoarima Svetislav Sveta Radulović, sin protojereja pančevačkog Dušana Radulovića i majke Jelene Bikar, neposredno pred neizvestan i dug ratni put, sve do Sibira. Ta priča počinje avgusta 1915. godine, kad Svetislav dobija poziv za vojsku. Biva raspoređen u Bečkerek, u 29. regimentu, a otuda je posle dvonedeljne obuke trebalo krenuti na istok. „Na železničkoj stanici oko mene svakog je neko ispraćao, a mene baš niko. Snagu su mi jedino davale očeve reči pri našem poslednjem susretu: ’Sine, uzdaj se u Boga, jer je on stalno sa nama’, koje je zamenilo kloparanje furgona